Mozaik

Razglednica

POZDRAV IZ PORTUGALIJE: Arca da Rua Augusta,...

fotografije: robert čoban

Lisabon, Kaškaiš i pre svega – Portugalci

Paelja i crno vino za dobrodošlicu, najveća hladovina u Evropi, besplatna uspinjača, pogled iz voza na Estoril u kojem je nastao mit o Džejmsu Bondu i Usta pakla poznata po nedavnom samoubistvu Olivera Antića... i Google News lekcija tradicionalnim izdavačima...

Na aerodrom “Umerto Delgado” avion je sleteo na vreme, nije bilo udarca pečata i onog “Welcome to Portugal” jer je i Frankfurt, odakle sam došao, u Šengenskoj zoni. Krećem taksijem ka hotelu, navigacija pokazuje da nema više od 20 minuta, međutim, vozilo se kreće brzinom puža iza kamiona za skupljanje đubreta. Kako se sve to dešava u četvrti Bairo Alto, u kojoj su restorani naslonjeni jedni na druge, vožnja traje čitavu večnost.

…fontana Chanfariz do Carmo,…

Ponoć je po portugalskom vremenu, sat manje nego kod nas, i pitanje je da li ću uspeti da nađem restoran sa kuhinjom koja radi posle 23h. Odmah uz hotel, na trgiću Largo do Karmo kojim dominira fontana, još uvek radi pivnica na otvorenom – Kioske do Karmo. Imaju supu od povrća, domaći sir i paelju sa piletinom, sve zaliveno lokalnim crnim vinom – dovoljno za dobrodošlicu u Lisabon.

Sutradan ujutru, posle jake kafe i par “pastel de nata” za doručak, nogu pred nogu po strmim i posle kiše klizavim lisabonskim pločnicima spuštam se ka obali. Prolazim centralnu pešačku ulicu Rua Augusta i kroz trijumfalnu kapiju Arka da Rua Augusta izbijam na trg Prasa do Komersio na obali reke Težo. Skrećem desno i stižem do stanice Kais do Sodre, i na kraju vozom do Kaškaiša, mesta u kojem je ove godine održan kongres FIPP (Međunarodna federacija izdavača magazina) čiji sam već drugu godinu član borda.

Vreme je oblačno, “more od olova i nebo od borova”, tokom polusatne vožnje do Kaškaiša kroz prozor vagona promiču slike: Most 25. april (Revolucija karanfila iz 1974. kada su Portugalci srušili diktaturu), Tore de Belem, Estoril u kojem je Jan Fleming uhodio našeg Duška Popova posle čega je nastao mit u Džejmsu Bondu, Usta pakla (Boka do Inferno) poznata po nedavnom samoubistvu Olivera Antića, ambasadora Srbije u Lisabonu.

Nakon desetak sastanaka, opet sam u Lisabonu. U restoranu preko puta spomenika srednjovekovnom portugalskom pesniku Antoniju Ribeiru Šijadu, ulični svirači pevaju “Klandestino” grupe Manu Čao, pesmu koja govori o izbeglicama, “ilegalnim ljudima”: “Život sam ostavio negde između Seute i Gibraltara…”.

U Portugalu, na samom rubu Starog kontinenta (nedaleko od Lisabona nalazi se rt Kabo da Roka, najzapadnija tačka Evrope), mirno je od 1974. Tada su Portugalci u Revoluciji karanfila srušili diktaturu. Posle toga bivše su portugalske kolonije po Africi (Angola, Mozambik, Gvineja Bisao, Sao Tome i Principe i Zelenortska Ostrva) dobile nezavisnost a veliki broj njihovih žitelja danas možete sresti na ulicama Lisabona.

Još prve večeri, preko puta hotela video sam veliki baner, preko cele jedne zgrade, na kojem je kraj velike crno-bele fotografije mladog oficira pisalo “Salgueiro Maja, 1940–1992”. Ispred zgrade stajali su gardisti pompeznog držanja, tako karakterističnog za mediteranske zemlje i nekadašnja kolonijalna carstva od kojih su ostale samo nostalgične uspomene. Reč je o Muzeju Nacionalne republikanske garde i izložbi posvećenoj oficiru koji je bio centralna figura prevrata u aprilu 1974, nazvanog po karanfilima koje je narod, kao simbol želje za mirnim promenama, poklanjao vojnicima i policajcima.

Od Muzeja do centra, do gornjeg dela grada, vodi uspinjača Santa Žusta, čiji se gornji ulaz nalazi kraj Manastira-crkve Igreža do Karmo, jedinog zdanja koje je nakon zemljotresa 1755. ostavljeno kao sećanje (danas je dom Arheološkog muzeja) na tu kataklizmu koja je razorila Lisabon.

Drvena kabina unutar 32 metra visokog tornja filigranske dekoracije, u mreži konstrukcije od kovanog gvožđa, sagrađena je 1899. po projektu arhitekte Raula Mesnijera du Ponsarda, učenika Gustava Ajfela, tvorca istoimenog tornja u Parizu. Ulaz u lift je turistička atrakcija, naplaćuje se, i ispred njega je uvek red, pa evo jednog saveta za one koji žele da se iz centra brzo i besplatno popnu u Bairo Alto: iza uspinjače je suvenirnica u kojoj je lift koji koriste lokalci i posetioci koji poput nas slučajno na njega nabasaju.

Gradom dominira tvrđava Kastelo de Sao Žorži. Platili smo 10 evra za ulaznicu i seli u kafić sa možda najboljim pogledom i sigurno najprijatnijom hladovinom u Evropi. Kralj Manuel Prvi je ovde, u svojoj palati, 1498. organizovao svečani prijem za Vaska da Gamu nakon što je ovaj pronašao pomorski put do Indije.

Zatim, ponovo do stanice Kais do Sodre, preko puta koje se nalazi “Tajm-aut market”. Reč je o “food marketu” kakav postoji u mnogim turističkim gradovima Evrope, a ovaj je jedna od najpopularnijih turističkih tačaka grada.

Poslednjeg dana konferencije imao sam sednicu FIPP borda u podrumu tvrđave. Na momente je delovala kao iz filma Wall Street: Money Never Sleeps, naročito kada je govorio Ričard Gingras, potpredsednik Gugl Njuza. Čovek iz međunarodnog koncerna koji je tradicionalnim medijima “oteo” publiku, oglašivače i zaradu, nije birao reči da čelnicima izdavačkih kompanija saopšti kako “nije on taj koji će da sudi šta je fake news a šta nije”.

Na kraju dana, večera u centru Kaškaiša. Cene su u visini 50 odsto prosečnih španskih ili italijanskih. Boca dobrog lokalnog vina u restoranu košta između 11 i 20 evra. Setili smo se prošle posete Portugalu, kada je žena koja je vodila grupu u autobusu, prolazeći kroz Estoril pričala o Hotelu Palasio. To je hotel u kojem su odsedali brojni kraljevi, ali i naš Duško Popov. Umesto svega toga, ona je ispričala da je u njemu Suzana Mančić snimila kućni video sa svojim suprugom. Kada sam je pitao zar nema važnijih stvari da se kaže o hotelu, odgovorila je: “Zašto, pa našim turistima je to najzanimljiviji detalj!”

…tvrđava Kaškaiš,…

Letargiju malog ribarskog sela na obali Atlantika Kaškaiš je prekinuo kada je portugalski kralj Luis I odlučio da preuredi ovdašnje pomorsko utvrđenje u svoju letnju rezidenciju. Od 1870. do 1908. Kaškaiš je bio letnja rezidencija portugalskih monarha. To zdanje je prvo u zemlji dobilo električnu rasvetu, izgrađeni su novi putevi do Sintre i Lisabona, u mesto je stigla i železnička pruga, a u rezidenciji je i prva okeanografska laboratorija u Portugalu. Istovremeno, u Kaškaišu i oko njega podigli su vile i brojne portugalske aristokrate i bogataši. Mnoge od njih su i dalje tu.

Važan korak za Kaškaiš bio je kada se u prvoj polovini 20. veka u susednom Estorilu otvorio kazino, s pratećom infrastrukturom za provod bogatih gostiju.

Zbog portugalske neutralnosti za vreme Drugog svetskog rata i prijatne klime i atmosfere, brojne prognane kraljevske porodice odabrale su Kaškaiš za novi dom: tu su boravili odbegli kraljevi Španije, Italije, Mađarske i Bugarske. Danas je Kaškaiš s okolinom poznato mesto za odmor, a od ulaska Portugala u EU brojni bogati Evropljani kupili su ovde vile i apartmane.

…lisabonski tramvaj

Noćni voz za Lisabon, dolazi kontrolor karata, insistira na nošenju maski, “brojke ponovo rastu u Portugalu”, kaže.

Narednog jutra krećem iz hotela na aerodrom tačno u 7h. Let za Beč je u 9.10. Nakon par minuta vožnje proveravam ponovo i shvatam da let zaista jeste u tom terminu ali po centralevropskom vremenu. Stižem na aerodrom tri minuta pred zatvaranje čekiranja za let, stižem na “check in” i shvatam da su tu samo automati u kojima skenirate svoj pasoš i oni vam izbace bording-karte i trake za prtljag. “Vaš početni let je zatvoren”, kaže mašina, bez mogućnosti da je šarmiram. Žena koja “asistira” šalje me na šalter ispred kojeg čeka 30 ljudi. Obilazim ceo red, izvinjavam se ljudima. Na šalteru su dve žene. Starija, kod kojih obično u ovakvim situacijama “prolazim”, kaže mi: “Čekajte red!” Druga, u kasnim dvadesetim (kod kojih obično “ne prolazim”), kaže mi: “Dajte mi pasoše, pokušaću nešto da uradim!” Poziva nekog, priča par minuta na portugalskom, i kada je na kraju rekla “Obrigado!” (“Hvala”), pao nam je kamen sa srca. “Now, run!”, rekla je, i ja sam bukvalno u poslednjem sekundu uhvatio let za Beč i stigao u Beograd na vreme.
Čitava epizoda je tu samo da bi opisala jednu od najvećih vrednosti Portugala – njegove ljude. Pored prvoklasnih plaža, čarobnih gradova, ukusne a jeftine hrane i odličnih vina, ljubazni i prijatni ljudi su najvažniji sastojak koji Portugal čini omiljenom destinacijom za mnoge moje istomišljenike.

Iz istog broja

Povodom knjige

Za život u eri nove pismenosti

Sonja Ćirić

Zaboravljeni

Ni ružičasto, ni sumorno

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu