Ne’š ti recenzije: trebalo bi, kao, nešto analit’ćki napisati o dvanaestominutnom dokumentarnom filmskom kolažu posvećenom petnaestogodišnjici "Vremena". Samo, kako da hladno pametuješ o nečemu što je sastavni deo tvog života?! Nema šanse. Ali, to nije dobar razlog da se ne pokuša da se zapiše ponešto o, ili makar povodom ovog "primenjenog" filma koji je napravljen u produkciji Vreme filma (snimatelj Zoran Stojičić, montaža Radoslav Ćebić, producent Filip Švarm) te premijerno prikazan – ubrzo i repriziran, na zahtev mnogobrojne publike – na žurki u beogradskom SKC-u, a dobro obavešteni izvori iz srca redakcije "Vremena" kažu da će biti "okačen" i na Internet…

O tome kako je i zašto "Vreme" uopšte nastalo ima mnogo priča, od kojih neke spadaju u reprezentativna ostvarenja lovačkog žanra; ako mene pitate – kao nekoga ko je te stvari gledao/nazirao spolja – ona reč i misao Miše Vasića, izgovorena u Stojičićevu kameru, da se njega, Mišu, u to turboslobističko, predratno vreme epidemije masovnog kretenizma "maltretiralo kao čoveka & Srbina" po "Politici" i drugde, te mu je to malo dopiz… dosadilo, savršeno drži vodu; pošto, naime, nije bio jedini koji se tako osećao, ljudi su se skupili i rešili da naprave svoje novine, pa nek’ puknu dušmani. Što se, pre ili kasnije, i dogodilo – mislim, to za novine, ali bogami i za dušmane. The rest is history. A o toj "istoriji" svedoči, nežno i nepretenciozno, "pijetetno" i setno koliko i duhovito i s merom autoironično, i ovaj vešto spakovan filmčić – koji ima sve izglede da nadživi neposredan povod svog nastanka i postane dokument o Vremenu u vremenu! – potcrtan pesmom "Downtown train" Toma Vejtsa (više nego sjajan izbor, i potpuno odgovarajuća muzička podloga).

Ne sećam se tačno kako ono glase pravila danske "Dogma" škole, ali ona dva-tri manijaka što su nas uporno vijala i pravila nam sačekuše po redakcijskim hodnicima "da se rečemo" (pozdrav odsutnom, ali duhom prisutnom D. T.-u) u kamere ovim svečarskim povodom, kao da su izašla iz neke slične priče… Kako god, od njih se neko vreme nije dalo živeti, ali biće da je od toga bilo neke hasne. Finalni produkt njihovog truda, naime, obiluje – osobito s obzirom na uistinu kratku metražu – jezgrovitim iskazima raznovrsnih Aktera, koji su imali nezahvalan zadatak da u jednoj ili dve zen-rečenice sažmu svoj odnos prema "Vremenu" i zašto su, dođavola, uopšte došli i ostali baš tu: od osnivačkih Otaca i Majki (M. Vasić, S. Ast, A. Ćirić, E. Krstanović…) preko lirski raspoloženog ekonomiste (eto, i toga ima!) Miše Brkića, pa do Tamare Skrozze koja je sa nama odvažno podelila svoju omiljenu dnevnu moru… Sve ostalo spada u solidno, improvizovano korišćenje dokumentarističkih mogućnosti video arta (je l’ te) – od ovekovečavanja famoznog Staklenca ili Muzeja kiča pa do vilenjenja po poslovičnom redakcijskom haosu i svim onim ljudima koji ga čine (ne)podnošljivijim… Tamo negde pred kraj, ekranom se zaokrugljeno širi i u uznapredovaloj neobrijanosti zatečena pojava stanovitog kolumniste "indijanskog" izgleda, koji otfilozofira nešto o tome kako se ljudi koji čine "Vreme" ni u tri izujutra, mrtvi pijani, ne hvataju u vozić, što ih već čini kulturološkim incidentom u ovoj poglupeloj "sredini"; koliko koji dan docnije, redakcija je to na žurki i dokazala: vozića bilo nije, mada viskija beše dovoljno! Kad smo već kod kolumnista: ljudi, gde vam se zagubio Ljuba Živkov?! Ako se ne varam, to je možda i jedini od bitnih i nezaobilaznih ljudi petnaestogodišnje istorije "Vremena" kojeg nismo ni čuli ni videli, makar i samo na pismu, razglednici, požuteloj fotografiji. Svi drugi su kanda tu negde – od raznih prizora običnog ludila koji kadgod ne prolazahu bez Pere Lukovića, pa do recentne, antologijske reality–show scene sadističkog maltretiranja Dragoslava Grujića, specijalno za potrebe ovog filma! Na drugoj strani, autori filma našli su prigodan način i za decentno podsećanje na Naše Nezaboravljene Ljude – od Juga Grizelja i Uroša Komlenovića do Draška Gagovića i Stojana Cerovića. O gigantskim knedlama u grlu nas (pre)ostalih nećemo ovom prilikom.

Enivej, može li petnaest godina da stane u dvanaest minuta? U načelu ne, ali ovaj filmčić sadrži sve ono što je bilo moguće da sadrži a da se ne raspline u širinu ili da se raspadne od težine, ili pak izduva u banalnosti: ljudsku meru stvari, panoramsku šetnju kroz jedan Duh Vremena (i prostora!), kroki-portret grupe multidisciplinarnih ludaka koja deceniju i po uporno pokušava da "recituje pesmu debelome uhu"; o, da, i jednu zagubljenu papuču Bube Morine, trajno impregniranu patriotskim gospođinim nožnim znojem, valjda kao lovački trofej, kao simbol neizbežne, konačne pobede Duha nad Materijom. Uta-ta! Da, u pravu je Tanja Tagirov: vidimo se za petnaest godina. Do tada, vodite računa šta čitate.