Kada se 9. maja ove godine navršilo dva veka od smrti Fridriha Šilera (1759–1805), velikog nemačkog pesnika, dramskog pisca i teoretičara književnosti, to je u Nemačkoj bio povod da se ponovo otvori debata o njegovoj lobanji. Pesnik je preminuo u svojoj četrdeset petoj godini, a njegovo telo sahranjeno je u masovnoj grobnici lokalnog groblja u nemačkom gradu Vajmaru. Dve decenije nakon toga, gradonačelnik Vajmara Karl Lebereht Švabe rešio je da iskopa Šilerove posmrtne ostatke, ali se suočio s problemom čim je masovna grobnica otvorena. U Šilerovoj grobnici pronađeno je 27 lobanja, ali nije bilo jasno koja je pripadala velikom pesniku. Gradonačelnik Švabe složio ih je na sto i odabrao najveću, pošto je smatrao da je veliki Šilerov um mogao stati samo u glavu velikih razmera. Ova lobanja je 1827. godine položena u drveni sanduk u kraljevskoj neoklasičnoj kripti, što je smirilo duhove tokom sledećih osamdeset godina. Potom se 1911. godine javila sumnja da je Švabe napravio lošu procenu i da se u kripti nalazi pogrešna lobanja. Masovna grobnica ponovo je otvorena, ali su ovog puta iz nje izvađene 63 lobanje. Posle duže naučne analize, izabrana je jedna za koju se tvrdilo da je sigurno Šilerova. Ona je položena zajedno sa Švabeovom i dve lobanje ležale su u kripti sve do Drugog svetskog rata kada su ih nacisti, zajedno sa Geteovim zemnim ostacima, premestili u jedan podzemni bunker. Lobanje su u kriptu vraćene 1945. godine, ali se tada otvorila debata da nijedna od njih možda ne pripada Šileru.

Na stopedesetu godišnjicu Šilerove smrti, 1955. godine, kripta je ponovo otvorena. Istočnonemački naučnici ispitali su obe lobanje i ustanovili da je ona koju je Švabe izabrao u stvari prava lobanja pesnika, dok je lobanja iz 1911. verovatno pripadala nekoj ženi. No, sumnje su ostale. Naučnici su tokom ovogodišnjih manifestacija u Šilerovu čast tražili da se kripta ponovo otvori i obe lobanje još jednom ispitaju, ali je fondacija u Vajmaru ovog puta to odbila. U međuvremenu, izvršena je DNK analiza jednog sačuvanog pramena Šilerove kose. Upoređivanjem sa DNK materijalom u lobanjama moglo bi se ustanoviti da li je Šileru pripadala lobanja koju je izabrao Švabe, lobanja izabrana 1911. ili nijedna od njih. Izgleda da fondacija u Vajmaru ne želi da dođe do ovog ne baš ugodnog saznanja, iz logičnih razloga. Posle dva veka otkopavanja i zakopavanja, moglo bi se pokazati da Šilerov grob uopšte i nije bio u Vajmaru.

PESNIK ILI PESNIKINJA: Šilerov slučaj nije jedini. Uz medijsko oživljavanje besmrtnika i druga prigodna preterivanja, u program godišnjica često spadaju i grobarske aktivnosti. Povodom jubileja otvaraju se grobovi, iskopavaju stare kosti, ceremonijalno premeštaju, pa ponovo sahranjuju, a ponekad i u tišini analiziraju ili podvrgavaju raznim naučnim testovima. No, među drugim kostima, lobanje izazivaju posebnu pažnju. Kada su pre više od godinu dana počele pripreme za obeležavanje sedamstote godišnjice rođenja slavnog italijanskog pesnika Frančeska Petrarke (1304–1374), i njegova grobnica je raskopana. Iz groba u selu Arqua Petrarca, nadomak Padove, telo renesansnog pesnika izvađeno je u novembru 2003. godine, kako bi se za potrebe godišnjice rekonstruisao njegov lik. Međutim, fragmenti lobanje koji su izvađeni iz grobne šljake odmah su probudili sumnju antropologa. Lobanja je iznad očiju i iza ušiju imala tipične ženske crte. Pola godine kasnije, patolozi sa Univerziteta u Padovi, predvođeni profesorom Vitom Teribleom Vielom Marinom, uradili su DNK testove i zaključili da je lobanja izvađena iz Petrarkinog groba zaista pripadala ženskoj osobi.

Ovo otkriće zapanjilo je javnost. U prvi mah moglo bi se pomisliti da je u Petrarkin grob sahranjena glava njegove čuvene Laure ili, čak, da je pesnik bio pesnikinja. Ako je u renesansi i papa mogao biti ženskog pola, zašto to ne bi mogao biti i slavni autor soneta koji su predmet njegovog obožavanja prikazivali kao realnu žensku osobu, a ne kao srednjovekovnu damu koja poseduje samo duhovne kvalitete. No, ostatak tela u Petrarkinom grobu očigledno je pripadao muškarcu, što su testovi potvrdili, pa nema sumnje da je pripadao pesniku. Viel Marin je stoga zaključio da je Petrarkin grob opljačkan, a lobanja zamenjena, što nije neobična pojava. Najveća sumnja za sada pada na Đovanija Kanestrinija, profesora Univerzieta u Padovi koji je 1873. prvi put ekshumirao Petrarkino telo, tvrdeći tada da se kostur raspao u kontaktu sa vazduhom. Mada, postoji mogućnost da je Petrarkin grob još 1630. opljačkao jedan katolički kaluđer, a razmatra se još nekoliko slučajeva. Izgleda da je Petrarkina lobanja bila interesantna mnogim obožavaocima njegove poezije. U međuvremenu, ništa se ne zna o ženi čija je lobanja stavljena u slavni grob, a i godišnjica je prošla bez rekonstruisanog Petrarkinog lica. Poznajući njegovu poeziju, reklo bi se da bi velikom pesniku najviše i odgovaralo da njegov lik bude zamenjen ženskim. Ma kako to smetalo njegovim obožavaocima.

Ima još velikana kod kojih se sumnja u poreklo njihovih lobanja. Tako je u oktobru 2004. otvoren jedan grob u Salcburgu. Posmrtni ostaci članova porodice Volfanga Amadeusa Mocarta (1756–1791) ekshumirani su u nadi da će olakšati utvrđivanje autentičnosti Mocartove lobanje. Mocart je sahranjen na sirotinjskom groblju Sveti Marko, nadomak Beča. No, Mocartovi zemni ostaci nisu počivali u miru. Deset godina posle Mocartove smrti, po odluci gradskih vlasti u Beču, groblje Sveti Marko je prekopano, a na Mocartovom grobnom mestu sahranjen novi pokojnik. Navodno je grobar Jozef Rotmajer 1801. spasao Mocartovu lobanju, koja je promenila mnogo ruku tokom XIX veka da bi konačno završila u Mocartovoj međunarodnoj fondaciji u Salcburgu gde se i danas čuva. Međutim, niko ne može da garantuje da je ova lobanja zaista pripadala slavnom kompozitoru. Zato je iz grobnice na groblju Sveti Sebastijan izvađeno devet lobanja i mnogo drugih kostiju Mocartove rodbine. Na njima se trenutno vrše DNK testovi. Planira se da ovo istraživanje bude okončano do 2006, kada će biti obeleženo 250 godina od Mocartovog rođenja.

FRENOLOGIJA VELIKANA: Prošle godine obeleženo je i dve stotine godina od rođenja nemačkog filozofa Imanuela Kanta (1724–1804), jednog od najznačajnijih mislilaca svih vremena. Bio je to povod, naravno, da se raspravlja i o njegovoj lobanji. Ali, slučaj lobanje velikog filozofa razlikuje se od ostalih, pošto je, sasvim nalik na svog nekadašnjeg nosioca iz Kenigsberga, njegova lobanja presudno uticala na čitav niz društvenih pojava, što pozitivnih što negativnih. Rasprava o obliku Kantove glave tokom XIX veka dovela je do dubljeg zasnivanja frenologije, nauke o ljudskim lobanjama (o čemu je "Vreme" detaljno pisalo u broju 635). Ova kvazinauka, isprva razvijena kao salonska razbibriga, polazi od teze kako su ljudski duh i karakter ličnosti povezani sa oblikom i veličinom lobanje. Uz takve premise, Kantova glava smatrana je primerom izuzetnih intelektualnih moći, a fotografiju njenog odlivka proučavali su svi rani frenolozi. Ova vrsta istraživanja, nastala iz potrebe da se pronađu novi načini za tumačenje ljudskog karaktera, dovela je do razvića kraniometrije i moderne antropologije u celini. Kraniometrijskim merenjima utvđuje se čitav niz numeričkih faktora (na primer, kranijalni indeks kao odnos visine i dužine glave) koji omogućuju razvrstavanje u određenu rasnu kategoriju. Međutim, kao i sve teorije koje podrazumevaju bilo čiju izuzetnost, ni ova nije donela mnogo dobra.

I tako. Frenologija je postajala sve popularnija uporedo sa buđenjem nemačke nacionalne svesti. Kada su nacisti 1933. godine došli na vlast, bila je to "pobeda lobanja". Tačnije, pobeda dolikokefalnih lobanja. Malo je nauka, pa i pseudonauka, imalo takvu mračnu zloupotrebu, kakvu je doživela frenologija u nacističkoj Nemačkoj. Kraniometrijske analize postale su državno pitanje 1935. godine kada su u Nirnbergu izglasani čuveni zakoni o rasama (zakon o državljanima Rajha, zakon o zaštiti genetskog zdravlja i zakon o zaštiti nemačke krvi i časti). Ovi zakoni uveli su kraniometrijska merenja u bolnice, škole i druge ustanove, a samo dolikokefalne lobanje čiji je kranijalni indeks bio veći od 80 smatrane su arijevskim, dok je nizak kranijalni indeks brahikefalnih lobanja značio da njeni nosioci ne pripadaju nijednoj od pet dovoljno čistih rasa čiji su pripadnici mogli biti državljani Nemačke. Bio je to numerički izgovor za genocid.

U takvoj atmosferi, frenologija je doživela procvat. Naročito tokom čudovišnih medicinskih eksperimenata u koncentracionim logorima. Ovi eksperimenti bili su posebno monstruozni u logoru Buhenvald, koji se nalazi na brdu Etersberg, severozapadno od Vajmara. U ovom logoru, podignutom 1937. godine, stradalo je 56.000 zatvorenika. Tako su se u istom vajmarskom tlu lobanjama nemačkih velikana pridružile hiljade lobanja čije su rasne odlike po frenologiji mnogo nižeg ranga. Sticajem okolnosti, i njima je ovih dana bila godišnjica – 60 godina od oslobađanja logora Buhenvald. Međutim, lobanje žrtava nacizma niko ne otkopava, niti sumnja u njihovu autentičnost. Zapravo, njihov slučaj najbolje objašnjava zašto se lobanjama i drugim zemnim ostacima pridaje toliki značaj. Sirova organska supstanca ubedljiv je dokazni materijal da je neko nekada davno zaista živeo, a potom preminuo, bio to prostodušni neandertalski lovac na mamute, žrtva logora kao što je Buhenvald ili veliki pesnik epohe. Lobanje, ma kojih dimenzija, sigurno nisu dokaz bilo čije veličine, ali, bez sumnje, jesu svojevrsno istorijsko svedočanstvo. Dovoljno ubedljivo, u nedostatku VHS snimaka.