Dvorište u Petrijevskoj ulici, Smederevo. Red, čeka se Milija Zekov Sekulić, poznatiji kao Sekula. Pojavljuje se čikica, prosed, sa brčićima i ugledavši nas u farmerkama reče: "Sad ću ove džinsovce da postrojim, pa kad počnem da ih bijem!" Čika Mišo najvećim porocima smatra pušenje, farmerice i patike. . .

"Ajde, sad ti mali." Pokaza na dečka po imenu Saša, inače iz Beograda. Sledeće su četiri gospođe iz Požarevca, pa neki ljudi sa Zlatibora, onda mladić u pratnji omladinca FK Voždovac, pa porodica čiji automobil nosi tablice "NP", i konačno mi.

Došli smo kod "kostolomca" poznatog u kraju. Namešta iščašenja, prelome, ali leči i psorijazu, opekotine i još mnogo toga, bar on tako tvrdi.

"Moj rad je zasnovan na predanju, nisam učio školu za ovo, učio sam od oca. Moj otac od đeda, đed od đeda, tako da je od Periše došao Luka, itd., itd. Nastavljam ono što su radili moji preci," kaže Milija. "Genetika je na prvom mestu, a onda praksa od detinjstva. Krao sam očima ", priča čika Mišo sa oduševljenjem o svom ocu "Otac je bio nenadmašan majstor u Crnoj Gori, Zeko Sekulić. Mogao je čoveka izdrobljena iz komada da sastavi, posle mesec dana da ide da seče šumu!"

Milija se hvali i svojim melemima, preparatima i veštinom:

"Prelom butne kosti? Ako ga ja uzmem, taj trideset prvi dan može da igra fudbal. Ako ga uzmem i kažem da ću na njega da radim, ali neću da radim drugo, samo njega, on trideset prvi dan mora da trči. "

Gledamo kako "obrađuje" ljude sa išijasom. Postavi ih na stomak, pa energična masaža, uz njihovo neprekidno kukanje i vrištanje, menja im položaj… masaža stomaka i grudi, onda vrat-levo, oštro, desno, oštro… "Sedi. Dodirni prste na nogama. Ustani. Je l’ imaš još onu grbu na vratu, ha? Ajd’ zdravo!"

Sekulić priča, baš kao što je i njegov otac pričao: "Nauka je jedno, mi u prirodi imamo drugačije… radi se na bazi prirode, ne nauke." Kaže da za meleme već dugo ne može da pronađe trave, jer su mu neophodne one sa Prokletija. Tako stigosmo i do sporta kojim se Milija Zekov Sekulić bavio kao mlad. Fudbaler u Dubrovniku, pa potpisao za FK Smederevo, i tako, sada živi i radi ovde lečeći i sportiste.

"Oni (lekari) uče da meniskus može da se radi nožem, da ga izvadi, da spusti, odozdo da ubaci plastiku. A mi kažemo drugačije: taj meniskus vratimo rukom na staro mesto, treba mu dva meseca da preraste… Posle deset dana prestaju bolovi. "

Doktor Milimir Košutić, ortoped Vojno-medicinske akademije opovrgava Sekulićeve tvrdnje:

"Nije meniskus kost. On se ne može nameštati. Možda može kad iskoči da se malo potisne kad se inkascerira. Međutim, za pet dana ili za dva sata, opet će se ukleštiti između potkolenice i natkolenice (tzv. inkarceracija). Samo se izmakao ispod pritiska dva zglobna tela, a posle fudbala isto."

BOLJE NEGO LAIK: Dr Košutić dodaje da bez hirurgije nema pomoći, osim da se čovek nakon intervencije "kostolomca" privikne da tako hoda, no vremenom dolazi do oštećenja zgloba (artroza kolena). Doktor Košutić konstatuje da su alternativna i tradicionalna medicina tu da da se nauka dopuni. Ali naglašava i da u slučaju kada se čovek povredi negde gde lekar nije dostupan, bolje da mu pomoć pruži lice sa manuelnim sposobnostima, nego potpuni laik.

Ipak, bez snimka ne smeju da počinju sa radom: "Bojim se da pored sveg njihovog osećaja, fantastičnog, izuzetnog, neka bude bolji od mog ili bilo kog lekara koji se bavi ortopedijom, bez snimka nikada ne možete biti sigurni kako ste uradili. Kada zaraste, kasno je slikati, obično takvi ljudi i dolaze naknadno, kažu "bio sam kod tog i tog… i sad mi je ruka kriva". Svaki prelom može imati određenu komplikaciju o kojoj oni pojma nemaju."

Milija Sekulić poziva se na ljude kojima je pomogao, pre svega one poznate. Fudbaleri Zvonko Milojević, Srđan Pecelj, Zoran Jovičić, ali i primabalerina Ašhen Ataljanc, teniser Boba Živojinović…

Priča Milija:"…Brena je sedela ovde (inače, dodaje, došla na štakama, otišla bez njih), Boba je trebalo da se operiše od diskoshernije. Bio je potpuno kriv, jer je imao jednu povredu. Bio je u Ljubljani, na istom odeljenju gde se i Tito operisao. Ona ga je pozvala sa mog telefona u Ljubljanu, on je seo na avion, sutradan je došla sa njim ovamo, odavde otišao peške, jedanaesti dan posle mog tretmana uzeo reket."

Na pitanje koliko naplaćuje, odgovara: "Amanetom sam primio da ovo što radim ne naplaćujem…"

Ne naplaćuje ni tetka Mira iz Radinca kraj Smedereva. Ona je svoju "rabotu" naučila od svekrve, koja je to opet nasledila od oca. Ima 63 godine, završila četiri razreda škole, a kada je pala sa šest metara visine sa oraha, pa kasnije u bolnici sama sebi namestila rebra dešavalo joj se i ovo: "One sestre sa ortopedije donosile mi kafu da pijem, nameštala sam njinoj deci noge."

Inače, radi opipavanjem, blagim masiranjem, teže slučajeve šalje kod lekara. Posle svoje intervencije, ako prosudi da tako treba, pacijente šalje u bolnicu na kontrolu (ili, proveru, bolje rečeno):"Da ga pregleda lekar, pa da vidimo ko je u pravu, ja ili on." Mirjana za razliku od Sekulića, koji radi zahvate na kauču, smatra da je neophodna tvrda podloga, pod, ako je u pitanju kičma.

BEZ KONTROLE: Dr Košutić kritikuje još nešto kod tradicionalnih iscelitelja. Kada se vrši intervencija pacijent ode i ne vraća se, nema kontrole: "Može se desiti jedna od komplikacija, da osoba dobije masnu emboliju. U roku od 72 sata dobija promene ili na plućima ili na mozgu, pa dođe do gušenja, gubitka svesti, i šta onda? Govori se da mu se nešto drugo desilo, a to se dogodilo zato što prelom nije adekvatno zbrinut…" Napominje da je takvog čoveka teško "izvući" čak i u ustanovi kakva je VMA. Ipak, dr Košutić konstatatuje da se ne mogu svi nadrilekari, baš kao i lekari klasične medicine, staviti pod istu kapu.

Primarijus prof dr Vladimir Mirčetić, direktor Instituta za reumatologiju, govori da nadrilekari radeći bez rendgenskog snimka npr. kod preloma, slučaja traumatologije, ne znaju kako ti komadići stoje, tačnije uvek postoji rizik da se dislociraju:

"Taj oštri odlomak može da zaseče neki živac koji tu prolazi, ili, recimo, krvni sud. Znači, može oštetiti nerv, može nastati paraliza, krvavljenje, u slučaju da je u pitanju vena ili neka arterija", upozorava dr Mirčetić, i dodaje: "Tu važi onaj prvi princip medicine: pre svega ne naškoditi."

Na ovu priču nadovezuje se i dr Radmila Petrović (profesor interne medicine za reumatologiju) : "Neko ko ne poznaje anatomiju, ko nema snimak, ne poznaje kičmu, na primer kod osobe koja ima pravu diskosherniju stanje može samo pogoršati."

Na konstataciju da pored svega ljudi i dalje posećuju nadrilekare dr Radmila Petrović kaže: "Mediji forsiraju alternativu, to neko gleda, ko zna koliko ljudi to čita. Naravno da onda steknu poverenje. Ipak, u poslednje vreme nema nijednog televizijskog kanala koji ne emituje bar jednu emisiju posvećenu zdravstvu, edukaciji… mislim da je to pravi put."