12. Google Earth, Google Moon

Početkom leta kompanija Google, već godinama lider u oblasti pretraživanja interneta, krenula je da distribuira Google Earth, besplatan program koji je, kako piše "Njujork tajms", namenjen "svima onima koji su oduvek sanjali da lete". Kada ga jednom preuzmete, instalirate i pokrenete, dovoljno je da mišem obeležite tačku na globusu i za nekoliko trenutaka dobijete trodimenzionalan satelitski prikaz svoje kuće, ulice, grada, države ili omiljenog mesta za pecanje. Utisak je impresivniji ukoliko se vaša kuća, ulica, grad ili država nalaze u nekom civilizovanijem delu sveta, a da bi užitak bio potpun neophodna vam je i dobra internet konekcija, pošto Google Earth troši internet brže nego "lada" benzin. Koristeći efektnu kombinaciju geografskih mapa, bezbrojnih satelitskih snimaka i pretraživačkih alata, Google će vas teleportovati oko zemljine kugle kao da se nalazite u jednoj od epizoda Zvezdanih staza.

Doduše, kosmički pogled Googla na Srbiju nije baš najbistriji jer se, osim Beograda, na mapi Srbije teško uočava neki drugi veći grad. Umesto toga, naš reljef bogato je ilustrovan toponimima koji (bar autoru ovog teksta) ne znače mnogo (ako uopšte i postoje): Jaruška kosa, Kamindžor, Debelo drvo, Vatrenjak, Ravno Bučje… Oni kojima je Zemljina kugla mala mogu da probaju i Google Moon, zgodan alat za izbor idealnog građevinskog placa na Mesecu.

Nego, kakve sve ovo veze ima sa kosmičkim istraživanjima? Skoro nikakve. Satelitski snimci Zemlje i Meseca prave se već nekoliko decenija, a ni internet nije od juče. Međutim, kombinacija jednog i drugog deluje neodoljivo "kosmički" i prosto odiše visokom tehnologijom. A takve stvari ne dolaze vam u kuću baš svaki dan.

11. Apofis

Početkom decembra obnovljen je (uglavnom u domaćim medijima) strah od asteroida 99942 Apofis, koji bi po nekim predviđanjima mogao da se sruči na Zemlju 13. aprila 2036. godine. S obzirom na veličinu i masu (350 metara, 46 miliona tona), asteriod bi svojim udarcem izazvao katastrofu regionalnih razmera hiljadama puta veću od one koja je zadesila Hirošimu tokom Drugog svetskog rata. Apofis ne izaziva paniku ovakve vrste prvi put: slična vest pojavila se i krajem prošle godine kada je, tokom nekoliko dana ispunjenih grozničavim posmatranjima i merenjima, asteroid stigao do četvrtog podeljka na Torino-skali, otprilike tamo gde prestaje sprdnja a počinje smrtna opasnost (pomenuta skala, inače, označava verovatnoću sudara Zemlje i drugih nebeskih tela: 0 = bez opasnosti, 1 = zanemarljivo male šanse za sudar, 4 = verovatnoća sudara iznad 1odsto, 8 = neizbežan sudar, 10 = sudnji dan). Kasnija radarska osmatranja vratila su Apofis na prvi podeljak Torino-skale, ali je zabrinutost ostala, naročito kada je Rasti Švajkart (bivši američki astronaut, danas na čelu fondacije koja proučava opasna nebeska tela) upozorio na mogućnost da Apofis dođe u tzv. rezonantnu orbitu sa Zemljinom, što bi drastično uvećalo rizik sudara.

Interesantno je da se naš narod ovoga puta držao "mirno i dostojanstveno", tj. nije se uspaničio kao pre nekoliko godina kada nas je delimično pomračenje Sunca sateralo u podrume, špajzeve i napuštene rudnike. Izgleda da prosečnom Srbinu, opterećenom nebrojenim ratama kredita za stan, auto, šporet, švalerku i ostalu hi-fi tehniku, ni smak sveta više ne bi teško pao.

10. Japanci na Itokava asteroidu

U kosmosu, bar u poslednje vreme, nema većih baksuza od Japanaca. Pritom, njihovi neuspesi ne liče na promašaje drugih kosmosu okrenutih nacija: neuspeh svake značajne japanske kosmičke misije posledica je akumuliranog niza malih, nefatalnih incidenata koji tek tokom višegodišenjeg zbrajanja daju katastrofalan učinak. Još su živa sećanja na sondu Nozomi, koja je lansirana 1998. godine sa namerom da godinu dana kasnije uđe u orbitu oko Marsa. Umesto toga, japanska svemirska agencija JAXA se tokom pet narednih godina borila da letelicu postavi na pravi kurs, mučeći se s tehničkim problemima koji su se neprekidno gomilali. Misija je propala tek krajem 2003. godine kada je Nozomi promašila Mars za oko 1000 kilometara.

Priča sa nešto izmenjenim scenariom ponovila se i ove godine. Japanska sonda Hayabusa našla se u septembru nadomak asteroida 25143 Itokawa. Zadatak sonde (zajedno sa malim lenderom Minerva, koji nosi na sebi) bio je da se meko spusti na asteroid, uzme uzorke tla i vrati ih na Zemlju 2007. godine. S obzirom na to da je gravitacija asterioda vrlo slaba, koristi se specijalna tehnika za sakupljanje uzoraka: u trenutku prizemljenja Hayabusa ispaljuje u asteroid metak od pet grama brzinom od oko 1000 km/h a raspršene čestice hvataju se u kapsulu koja se hermetički zatvara i vraća na Zemlju.

Minerva nije uspela da dotakne Itokawu, dok je Hayabusa napravila dva dodatna pokušaja. I dalje ne postoje čvrsti dokazi da je bilo koje spuštanje bilo uspešno. Čak i da jeste, nema dokaza da je ključni metak ispaljen. Ako je i ispaljen, i dalje se ne zna da li se u kapsuli nalazi bilo šta. To ćemo saznati tek 2007. godine. Zapravo, tek 2010. godine, pošto se Hayabusa, opterećenena problemima sa gorivom i žiroskopima, našla na pogrešnom kursu, u "sporovoznoj traci". I sve to pod uslovom da se ponovo uspostavi komunikacija sa sondom koja je neočekivano izgubljena 9. decembra. Prvi proračuni govore da će 2007. godine šanse za to biti veće od 70 odsto. Pod uslovom da se u međuvremenu ne desi ništa nepredviđeno.

9. Hablova otkrića

I dok su Nozomi i Hayabusa imale trijumfalan start i tužan kraj, svemirski teleskop Habl je iz potpuno drugačije priče: očajan početak, izuzetni rezultati. Lansiran 1990. godine, praktično neupotrebljiv zbog nedovoljno oštre slike izazvane aberacijom glavnog ogledala, konačno je servisiran na orbiti 1993. godine i od tada zadivljuje (ne samo naučni) svet otkrivajući nam kosmos za koji do juče nismo ni znali da postoji.

Ove godine Habl je otkrio nove Uranove prstenove i satelite, dva nova Plutonova pratioca i nekoliko egzotičnih planetarnih sistema, snimio je tek rođene galaksije na samom rubu vasione i polarne kape na Ceresu, zabeležio sudar sonde Deep Impact sa asteroidom Tempel 1 i približio nam neke od najmasivnijih zvezda u Mlečnom putu.

I pored toga, budućnost Habla je neizvesna: orbita teleskopa je sve niža, i bez dodatnog potiska on će izgoreti u atmosferi negde oko 2010. godine. Osim toga, Habl za stabilizaciju i preciznu orijentaciju prema zvezdama koristi žiroskope: tri su neophodna za savršen rad, dva za delimično osmatranje neba, a sa samo jednim – teleskop je neupotrebljiv. Od avgusta Habl radi sa dva aktivna žiroskopa i dva u rezervi, uz procenu da će oni potrajati najdalje do 2008. godine.

Ukratko, bez još jednog servisa na orbiti, koji bi obavio šatl, Hablovi dani su odbrojani. Međutim, NASA je nakon katastrofe Kolumbije propisala dodatne sigurnosne mere za naredne letove šatla. Ove mere, između ostalog, zahtevaju inspekciju šatla na orbiti, što se može izvesti jedino na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Pošto šatl nema dovoljno goriva da u jednom letu poseti i stanicu i Habl, teleskop je osuđen na propast. Pritisnut negativnim reakcijama javnosti, novi upravnik NASA Majk Grifin bio je prinuđen da oživi planiranje servisne misije, odlažući konačnu odluku o njoj na neko vreme.

Naslednik Habla, svemirski teleskop Džejms Veb, biće lansiran tek 2013. godine.

8. NASA – preko trnja do zvezda

Sledeći prošlogodišnju inicijativu predsednika Buša o povratku Američkih astronauta na Mesec tokom naredne dve decenije, NASA je u septembru izašla sa konkretnim planovima kako to namerava da izvede. Prema onome što je izjavio Majkl Grifin, novi Mesečev program trebalo bi da košta oko 105 milijardi dolara tokom sledećih 13 godina a njegova kruna biće spuštanje četiri čoveka na Mesec 2018. godine.

Kada se pogledaju skice letelica koje će NASA razviti u ovu svrhu, uočava se frapantna sličnost sa brodovima iz odavno okončanog programa Apollo. Oni koji su očekivali da će Amerikanci za ovu priliku napraviti Enterprajz iz Zvezdanih staza ili bar kosmički brod Nostromo iz filma Osmi putnik ostali su verovatno razočarani gledajući skice komandnog i mesečevog modula koje deluju tako poznato i pomalo dosadno. Nove letelice biće svakako veće, šarenije i moćnije, ali i dalje ostaje da se vidi hoće li zahvaljujući njima Amerikanci napraviti ozbiljan korak napred ili ćemo opet gledati reprizu događaja od pre tri-četiri decenije.

Možda zbog toga ova "Mesečeva priča" nije uspela da ublaži loš utisak koji je letos ostavila misija šatla Diskaveri, ambiciozno nazvana Return to Flight. Bio je to pokušaj da se NASA i Amerika oporave nakon tragičnog gubitka šatla Kolumbija iz februara 2003. godine. Do katastrofe je došlo zato što je jedno parče izolacione pene otpalo sa glavnog rezervoara Kolumibije i oštetilo krilo prilikom poletanja. Prilikom povratka na Zemlju, vreli gasovi nastali usled aerodinamičkog kočenja prodrli su u načeto krilo i razorili konstrukciju šatla usmrtivši svih sedam članova posade.

Iako je Diskaveri imao samo jedan zadatak – da mu se ne desi isto – malo je falilo da se tužna priča ponovi. Srećom, parče izolacione pene sa glavnog rezervoara promašilo je krilo i povratak na Zemlju završio se srećno. No, zbog ponovljenog problema NASA je bila prinuđena da flotu šatlova prizemlji na neodređeno vreme. Sada joj predstoji skoro apsurdan zadatak – da do 2010. godine ponovo pokrene šatlove koji, po planu predsednika Buša, 2010. godine treba da odu u penziju.

7. Nove sonde za planete: Mars Reconnaissance Orbiter, Venus Express, New Horizons

Evropska svemirska agencija (ESA) je u novembru lansirala Venus Express, sondu namenjenu detaljnom istraživanju površine Venere i njene atmosfere. Nakon 150 dana leta, sonda će se naći u Venerinoj orbiti nakon čega će započeti svoj istraživački posao: detaljno izučavanje parametra atmosfere i efekta staklene bašte, kartografisanje terena i merenje površinskih temperatura.

NASA je u avgustu lanisrala Mars Reconnaissance Orbiter (MRO), novi orbiter namenjen izučavanju Marsa. Njegova osnovna svrha je da proširi znanja o Marsu koja već imamo, da pomogne kod utvrđivanja pogodnih mesta za prizemljenje budućih letelica i da tokom naredne četiri godine služi kao pouzdan, brz relej za prenos velikih količina podataka ka Zemlji. Ako misija bude uspešna, MRO će poslati više podataka nego pet prethodnih misija zajedno. Takođe, kamera visoke rezolucije koju MRO ima na sebi biće u stanju da sa visine od oko 300 kilometara identifikuje površinske detalje Marsa manje od jednog metra, što će slikama načinjenim iz orbite dati do sada neviđenu oštrinu i bogatstvo detalja.

Ipak, početak najzanimljivije misije predstoji nam u januaru. NASA je tokom 2005. godine končano raskrčila teren i dala zeleno svetlo za sondu New Horizons, automatizovanu letelicu koja treba da poseti Pluton, poslednju planetu u sunčevom sistemu koju do sada nismo videli izbliza. Nakon bliskog susreta sa Plutonom i njegovim satelitom Haronom, sonda će snimiti i nekoliko transneptunskih objekata o kojima se vrlo malo zna. Reč je o rezervoaru nebeskih tela i rasutog materijala iza Neptunove orbite, verovatno neizmenjenom još od formiranja Sunčevog sistema. Biće to misija koja će potrajati jer je Pluton najudaljenija planeta Sunčevog sistema, četrdesetak puta udaljenija od Sunca nego Zemlja. Bude li sreće, sonda će se stići do Plutona u julu 2015. godine.

6. Vojadžer 1 na granici sunčevog sistema

Lansiran još 5. septembra 1977. godine, Vojadžer 1 odavno je postao najudaljeniji objekat načinjen ljudskom rukom. Nakon kompletiranja svoje primarne misije (prolazak pored Jupitera i Saturna, 1979. i 1980. godine), Vojadžer je stekao dovoljnu brzinu za napuštanje Sunčevog sistema. U maju mesecu NASA je objavlia da je Vojadžer dosegao heliopauzu, poslednju granicu Sunčevog sistema – region u kome se sve slabiji i ređi solarni vetar meša sa međuzvezdanim gasovima. Kada prođe i ovu zonu, Vojadžer će se konačno naći u interstelarnom prostoru omogućavajući nam da prvi put direktno izmerimo njegove osnovne parametre.

Sve brojke vezane za Vojadžer su impoznatne. Sonda se nalazi na rastojanju od 95 astronomskih jedinica od Sunca (jedna astronomska jedinica odgovara rastojanju od Zemlje do Sunca, približno 150 miliona kilometara). Svake godine ovo rastojanje poveća se za još 3,6 jedinica, tempom od preko milion kilometara dnevno. Signal koji Vojadžer emituje ka Zemlji putuje više od 13 sati pre nego što stigne na cilj. Ako izuzmemo manje kvarove, sonda je i dalje u odličnom stanju. Prema poslednjim procenama, radio-izotopski generatori, koji proizvode električnu energiju koristeći proces radioaktivnog raspada plutonijuma, funkcionisaće bar do 2020. godine.

5. Roveri Spirit i Opportunity već dve godine na Marsu

Ono što je trebalo da potraje svega 90 zemaljskih dana, pretvorilo se ovih dana u avanturu dugu čitavu marsovsku godinu, koja opet traje kao dve zemaljske. Iako izdržljivost i tehnička robusnost dva robotizovana istraživača marsijanskih pejzaža zadivljuje sama po sebi, otkrića do kojih su roveri došli prevazilaze značaj svega onoga što smo do sada znali o Marsu. Ovde je, pre svega, reč o geološkim dokazima postojanja tekuće vode u jednom trenutku istorije Marsa. Izgleda da Zemlja nije oduvek bila jedino gostoljubivo i naseljeno mesto u čitavom Sunčevom sistemu. Nažalost, roveri nemaju dovoljno opreme da dokažu ili opovrgnu ovu poslednju i najveću misteriju, ali su bar ukazali na pravac u kome vredi istraživati.

Dokazi o postojanju vode na Marsu u poslednje vreme su relativizovani, naročito nakon dodatnih analiza i merenja iz orbite. Izgleda da je, u najboljem slučaju, Mars bio vlažan i topao samo tokom jednog veoma kratkog vremenskog razdoblja i da se dobar deo snimaka koji ukazuju na postojanje tekuće vode ipak može objasniti posledicama udara meteorita ili jednostavnim geološkim fenomenima. Uz to, današnji Mars suv je kao Sahara, hladniji od Sibira a njegova beskrajna crvena prostranstva ponajmanje asociraju na život. Pa ipak, sama činjenica da dva zemaljska robota opstaju u tako surovim uslovima bez većih problema više od dve godine zaslužuje divljenje i poštovanje.

4. Planeta X

Persival Lavel, bogati i ambiciozni astronom-amater s kraja XIX veka, poznat je po svojoj teoriji o kanalima na Marsu i njihovom veštačkom poreklu. Manje je poznato da je Lavel poslednjih osam godina svog života proveo tražeći "planetu X", gasovitog džina nalik na Jupiter ili Saturn koji se skriva negde iza Neptuna, poslednje poznate planete u to vreme. Lavel je umro razočaran, ali je za sobom ostavio prestižnu opservatoriju u Arizoni i mnogo astronoma spremnih da nastave njegovu potragu. Jedan od njih, Klajd Tombo, otkrio je 1930. godine Pluton.

Iako je Pluton brzo dobio status devete planete, rasprave o tome da li je taj status zaslužen traju do danas: Pluton je, naime, vrlo mali (manji od Meseca i još šest drugih satelita), ima nestandardnu orbitu i ponajmanje liči na gasovitog džina i planetu X. Iako su naša saznanja o Plutonu jako skromna, izvesno je da Pluton predstavlja samo jedan od nekoliko hiljada sličnih objekata koji se kreću daleko iza Neptunove orbite. Ovo su nedvosmisleno potvrdila nedavna otkrića sličnih transneptunskih tela, Kvaorara (2002) i Sedne (2004), tek nešto manjih od Plutona.

Da bi konfuzija oko broja i numeracije planeta u Sunčevom sistemu bila potpuna, potrudili su se Majkl Braun, Čad Truhiljo i Dejvid Rabinovic sa opservatorije Maunt Palomar. Analizirajući snimke stare dve godine, oni su u januaru uočili jednu novu pokretnu tačku na nebu. Detaljne provere potrajale su sve do jula kada je objavljeno da je novootkriveno nebesko telo 2003 UB313 definitivno veće od Plutona, samim tim i nesporan kandidat za desetu planetu Sunčevog sistema.

Iako su neke organizacije i novinske kuće (NASA, CNN) već "priznale" desetu planetu, male su šanse da to učini i Međunarodna astronomska unija (IAU), jedina referentna ustanova za ovakve slučajeve. Novootkriveni objekat tri puta je dalji od Sunca nego Pluton i, iako masivniji od njega, i dalje predstavlja patuljka u odnosu na sve ostale planete i mnoge satelite. I pored toga što će odluka IAU-a biti po svojoj prilici negativna, javnost se uveliko zabavlja smišljanjem imena za nesuđenu desetu planetu: najpopularnije je Ksena (uz to i najmanje verovatno, jer je ime pozajmljeno iz TV serije Ksena: Princeza ratnik i nedostaje mu mitološki kontekst koji imaju imena ostalih planeta), zatim Persefona i Proserpina. A da sve bude još zabavnije, u septembru je otkriveno da Ksena (ili kako se već zove) ima i satelit koji je nazvan Gabrijela, po partneru Ksene iz već pomenute serije.

3. Još dva Kineza u kosmosu

Osim što su nadaleko poznati po proizvodnji dečjih igračaka sa smešnim uputstvima za upotrebu (slipup batteries wield result in the emission of heat rupture liquid), Kinezi su od nedavno priznati i kao kosmička velesila. Naročito od oktobra 2003. godine kada je kineski astronaut Jang Livej napravio 14 orbita oko Zemlje u brodu Šenzu 5. Time je Kina postala tek treća zemlja (nakon Rusije i Amerike) kojoj je pošlo za rukom da samostalno pošalje svoje građane u kosmos i da ih odatle bezbedno vrati.

Da se Kinezi ne šale, uverili smo se i ove godine: raketni nosač Dugi marš, lansiran u oktobru, postavio je u nisku orbitu brod Šenzu 6, ovoga puta sa dvočlanom astronautskom posadom (Junlong & Hajšeng). Astronauti (ili taikonauti po kineski) nisu imali drugih zadataka osim da se osećaju dobro, što im nije bilo teško s obzirom na to da je Šenzu u gepeku nosio 40 kilograma hrane (pirinač, kolači od ananasa, pasulj, bambusove mladice) i "najkvalitetniju vodu u Kini, izvađenu sa dubine od 1700 metara". Nakon ćaskanja sa predsednikom Hu Đintaoom (Otadžbina i narod ponose se vama, očekujemo vaš trijumfalan povratak itd.) i pet dana provedenih u kosmosu, astronauti su se vratili na Zemlju, trijumfalno kako je predsednik i naredio.

Ostaje veliko pitanje zašto se prosečna kineska igračka raspadne posle tri dana, dok Šenzu bez problema izdržava mnogo surovije uslove eksploatacije. Možda zato što kineski astronauti ne moraju da čitaju uputstva nalik na: Batteries no electrification dissolution plunge into aqua or fire.

2. Deep Impact

Bio je to pravi spektakl za široke narodne mase: na američki Dan nezavisnosti, projektil veličine veš-mašine (one što se puni sa strane), otpušten sa sonde Deep Impact, pogodio je kometu Tempel 1 pravo u "srce". Eksplozija ravna snazi 4,5 tona TNT-a izbacila je u kosmos veliku količinu materijala iz jezgra komete, učinivši je jasno vidljivom čak i za astronome-amatere. Nažalost, ovaj kosmički pogodak bio je previše tačan: oblak rasutog materijala bio je toliko gust i veliki da je osmatranje komete bilo praktično nemoguće. Kada se prašina ovog svemirskog karambola razišla, sonda je bila predaleko da bi direktno osmatranje mesta udara bilo moguće.

Događaj je dospeo na naslovne strane svih svetskih medija. A kako i ne bi kad su svi holivudski elementi potrebni za dobru priču bili tu: polugodišnja potera kroz kosmos, precizan pucanj iz daljine, ranjeni džin koji u oblaku prašine beži u mrak. NASA je tako pokupila brojne poene za misiju čiji su naučni rezultati relativno skromni, toliko efektno da su brojni neamerički naučnici, naročito Kinezi, zamerili svojim vladama što kosmičke poduhvate ne umeju marketinški da obrade kao Amerikanci i tako obezbede podršku javnosti za naredne projekte.

Nedugo potom, kineske vlasti iznele su svoj, "pametniji" plan: Kina se neće zadovoljiti običnim pucnjem u kometu, već će istovremeno pokušati da je skrene s kursa, što je neuporedivo teže. Ali je rizično jer može da isprovocira Marinu Baj, ruskog astrologa od imena, koja je već tužila Amerikance zbog "narušavanja prirodne ravnoteže u Univerzumu". Kako bi popravila narušeni kosmički ekvilibrijum, Marina traži odštetu od 8,7 milijardi rubalja (300 miliona dolara). NASA se ovim povodom još nije oglasila.

1. Kasini i tajne Saturna

Lansiran u oktobru 1997. godine, Kasini predstavlja jedan od najskupljih ali i najuspešnijih projekata u poluvekovnoj istoriji istraživanja kosmosa (ukupni troškovi iznose preko tri milijarde dolara). Od sredine 2004. godine Kasini se nalazi u orbiti oko Saturna, jedne od planeta koju su poznavali i drevni narodi. Asirci su Saturn zvali "najstarijom od svih starih ovaca", ali smo sve do misije Kasinija o toj staroj ovci znali relativno malo.

Saturnov sistem je, verovatno, najsloženiji u čitavom Sunčevom sistemu: osim predivnih prstenova kompleksne strukture i nepoznatog porekla čije je postojanje prvi uočio Galileo još 1610. godine (iako nije umeo ispravno da ih protumači), Saturn ima preko 40 satelita, među kojima su Enceladus (najsjajniji satelit u Sunčevom sistemu). Japetus (satelit sa dva lica, jednim tamnim kao asfalt i drugim sjajnim kao Mesec) i Titan (drugi satelit po veličini u Sunčevom sistemu, veći od Meseca i manji jedino od Jupiterovog Ganimeda).

Kasini je tokom 2005. godine ostvario sedam prolazaka pored Titana, dva prolaska pored Enceladusa i po jedan prolazak pored Tetisa, Diona, Hiperiona i Ree, svaki put sa izuzetnom prostornom i vremenskom tačnošću. Ove godine Kasini je potvrdio postojanje "paoka" u strukturi Saturnovih prstena, otkrio još jedan egzotičan mesec – Dafnis, unutar iste strukture, detektovao postojanje tanke atmosfere i kriogenih vulkana na Enceladusu, utvrdio da je jedan Saturnov dan za šest minuta duži nego 1980. godine kada je planetu osmotrio Vojadžer, snimio kompleksnu strukturu Saturnovih oblaka i mapirao novootkriveni radijacioni pojas. Zahvaljujući impresivnim rezultatima Kasinija konačno smo upoznali jedan daleki svet u kome se na suptilan način prepliću lepota, nauka i poezija.

No, ništa od toga ne može se porediti sa ovogodišnjim događajem broj 1: mekim prizemljenjem sonde Hajgens na površinu Titana, najinteresantnijeg Saturnovog satelita. Titan je jedini satelit u Sunčevom sistemu koji raspolaže gustom atmosferom čiji se sastav, s obzirom na ekstremno niske temperature koje tamo vladaju, verovatno nije menjao milijardama godina. Značajne količine metana i drugih organskih jedinjenja Titanu daju karakterističnu narandžastu boju usled čega je osmatranje površine Titana praktično nemoguće.

Hajgens je delo Evropske svemirske agencije. Sonda je kao pasivan teret godinama putovala na leđima Kasinija, sve dok se Titan 15. januara nije našao nadohvat ruke. Nakon višečasovne sekvence kočenja i otpuštanja tri seta padobrana, Hajgens se meko spustio na površinu Titana, šaljući podatke o svojoj okolini sve dok mu se baterije nisu potpuno ispraznile. Bio je to trenutak za istoriju (prvo sletanje na Titan, prvo sletanje na satelit neke druge planete) i trenutak ogromne sreće za sve one koji su, često i decenijama unazad, radili na ovom poduhvatu. Zahvaljujući Hajgensu ugledali smo svet koji, kako kaže Set Šostak, kolumnista prestižnog Space.com portala, izgleda luđe od Majkla Džeksona. A to je sasvim dovoljno za titulu "kosmičko dostignuće godine".