Postulat na kome počiva tržišna ekonomija i spram nje kreirano potrošačko društvo kazuje da svaka roba ima kupca i da svaki kupac želi neku robu. Međutim, kupac često hoće da kupi ali ne zna šta hoće ili, što je još važnije, ne zna šta neće ali sa punom svešću o tome šta ne može. To je prostor u kome se love duše potrošačke, gde je sve dozvoljeno, gde je profit jedini cilj.

Za potrebe potrošačkog mentaliteta a zbog hiperprodukcije postindustrijskog društva kreirana je specifična vrsta robe: mamipara, nepotreban proizvod primamljivog i prepoznatljivog izgleda neadekvatne cene koji se uprkos tome često kupuje, tržišna prevara koja se, sledstveno opštoj hipokriziji, danas ulepšano naziva uspehom. Zaista, prodaja roga za sveću, najčešće ničega što mamipara i jeste, nesumnjiv je uspeh. Pljačkica, rekli bi maliciozni. I to svakodnevna i neprimetna, sve uz blagoslov pljačkanog.

Proizvodnja i stavljanje u promet mamipara je visokoprofitna delatnost. Svoje mesto na trzištu ima u sumračnoj zoni između potrošačkog željenog i materijalno ostvarivog, u trgovini iluzijama. Mamipara se razmenjuje za novac nezavisno od socijalne i klasne pripadnosti učesnika u trgovini. Kroz trgovinu na komad, jeftinim, opšteprisutnim a realno nepotrebnim proizvodom ostvaruje se klasna jednakost, ako nikako drugačije a ono po bezidejnosti i sitnini koju većina ima pri sebi. Sitnina je najneprimetniji i najnečuvaniji deo budžeta, povelik ali i najslađi zalogaj tržišnog kolača.

FILOZOFIJA SITNINE: U prometu, naime, najviše ima sitnog novca jer sitniji novčani apoeni, naročito u siromašnom društvu kao što je naše, mnogo češće prelazi iz ruke u ruku nego krupniji. A gde mnogo teče može se lepo i zahvatiti. Kada se sitnina, pare na koje reflektuje namamljivač, pomnoži s brojem dnevnih transakcija, dobiće se mnogo veća vrednost nego ona dobijena na isti način ali sa krupnim novčanicama. U ovom slučaju cilj je baš taj sitan novac koji većina potencijalnih kupaca uvek ima i koji se najlakše i neosetno troši. Poker aparati su zbog toga i izmišljeni a kako prilika čini potrošača, postavljeni su na svakom ćošku. Na svakom koraku može se, takođe, pazariti svašta, a sve lepo i jeftino. Prosto mami.

Po zakonu malih i velikih brojeva malo puta mnogo čini vrlo mnogo, primenjeno u tržišnoj praksi mnogo veće i sigurnije nego mnogo puta malo, koliko god na prvi pogled izgledalo nelogično. Uostalom, čemu logika? Ima li logike u kupovanju ničega po nekoj ceni? Elementarna logika nije sadržana u potrošačkom razmišljanju.

Potrošačkom društvu, uopšte gledano, glavno uporište i smisao postojanja je psihologija pojedinca u mnoštvu, njegova želja za pripadanjem određenoj grupi naivno verujućih da je pripadnost dokaziva posedovanjem ili potrošnjom neke robe. Marketing, kao inženjer potrošačke duše, najmoćniji je instrument kojim se određuje koja će to roba biti.

Mamipara je pre svega produkt masovne proizvodnje koji tržište a time i dušu potrošača osvaja na bljesak, brzinom inficiranja kompjuterske mreže novom generacijom virusa. Dovoljno je da se pojavi, i opšta zaraza sa svim negativnim posledicama je na pomolu. Slično svim pošastima koje se naglo pojavljuju, virusima ili komarcima na primer, čim joj je opstanak na bilo koji način ugrožen, brzo i lako mutira, menja formu ali ne i smisao postojanja. Kako god da izgleda, služi samo tome da neprimetno, nasitno, svakodnevno isisava energiju iz žrtve, u ovom slučaju novac.

KO JE META: Pojava mamipare na trzištu je zato praćena marketing-torturom, bar dok se ne zapati u kritičnoj masi konzumenata koja će kasnije nekim drugim mehanizmima obezbeđivati trajnost poduhvata. Marketing je moćno oružje a agresivna i sveprisutna reklama obezbediće dobar tržišni start čak i slatke soli ili slanog šećera.

Prema jednom istraživanju obavljenom u Americi još pre tridesetak godina, po starosnoj strukturi potencijalnih potrošača gledano, najpodložnija reklamnoj poruci su deca, polno gledano, to su žene. Odraslog muškarca cilja svega nekoliko procenata reklama dok je dete, jasno je, lako ubediti da nešto želi i da ga mora pošto-poto imati. Zato su deca ujedno najznačajnija ciljna grupa i marketinški argument mamipara tržišta. Kada deca nešto žele i tu želju svakodnevno iskazuju, poznato je i nebrojeno puta dokazano – nezasitno tržište je osigurano.

Svi proizvodi namenjeni deci koji konkurišu za mamipara "trejd mark" imaju nekoliko zajedničkih osobina gradiranih u, teorijski gledano, beskonačno mnogo kategorija. Mamipara proizvod ima pre svega prihvatljivu cenu, troši se brzo, mnogo brže nego što je proizveden a materijalni ostaci po pravilu, iako je namera pri kupovini bila suprotna, završavaju na smeću. Zanemarljivo je jeftin i nema nikakvu upotrebnu vrednost, kao parče papira koje miriše. Ili neku vrednost ipak ima, ali je zbog neuobičajenog/dopadljivog oblika višestruko skuplji od suštinski istog a drugačije upakovanog proizvoda, što je slučaj ušatog želea. Ili je kombinacija dva proizvoda od kojih je jedan kratkoročno potrošan a drugi je, kao fol, trajan, poput čokoladne ljuske slične jajetu sa minijaturnom igračkom umesto žumanceta koja traje samo malo duže od pojedene simbolične količine čokolade. Ili je u pitanju banalan proizvod koji naprasno ima gotovo čudesno zdravstveno dejstvo a nema dodatog već sopstvenog šećera pa ga zato za svakodnevnu upotrebu gromko preporučuju medicinski stručnjaci i fantomske esnafske asocijacije, ili…

ZAMKE I ŽELJE: S druge strane, zajednički imenitelj celokupne dečje populacije je uzročno-posledična veza između ukusa i raspoloženja, želja za identifikacijom i nadmetanjem te iskonski sakupljački instinkt kao dokaz postojanja i trajanja. Proizvod koji zadovoljava sva tri navedena aspekta uspostaviće jednosmeran i stabilan tok novca prema izmamivljaču stvarajući veselom pacijentu iluziju da je jeftino prošao a da je usput još i detetu ugodio, a detetu pruža materijalnu potvrdu da je voljeno, da je centar sveta koji samo zbog njega postoji.

Narečene osobine, cena i brzina potrošnje prosto vabe na ponavljanje tog, tako jednostavnog i nadasve jeftinog rituala koji generiše zadovoljstvo, lako i neprimetno prelazi u uslovni refleks. Sitnica čiji je prvobitni cilj bio nadgradnja koja ulepšava svakodnevni život postaje sopstvena suprotnost, osnova komunikacije, uslov i suština kontakta. Odsustvo uobičajenog okidača za radost tada izaziva ljutnju koju niko ne voli i traži način da je izbegne. Najlogičniji metod saniranja dečje ljutnje je kupovina neke mamipare u trafici koja je, naravno, uvek u blizini i radi non-stop na sveopštu radost. Roditelji svojevoljno ulaze u mamipara mrežu, a kada shvate gde su stigli, znaće da je dockan i da je izlazak turoban i tužan. Život je pun zamki, put do nevolje popločan je lepim željama i čini se da je iskušenje preveliko da bi se izbeglo. Pogrešno.

Zaštititi sebe, podmladak ali i budžet od mamipara pošasti je naizgled nemoguće a u suštini jednostavno, kao što je jednostavno zaštititi se od droge ili kocke: odolevanjem mamcu prvi put. Jer, bez početka nema ni nastavka dok posle kupovanja-kockanja nema kajanja. O tome valja misliti na vreme.