Trka na stazi dužine 42.195 metara danas je verovatno najpopularniji anahronizam na svetu. Obavezna lekcija koju sa zadovoljstvom prepričavaju svi priučeni sportski novinari glasi ovako: posle bitke na Maratonu jedan grčki borac trčao je do Atine da građanima objavi pobedu nad Persijancima i, odmah potom, umro od iscrpljenosti. Činjenica je da su Atinjani 490. godine stare ere na Maratonskom polju pobedili vojsku persijskog kralja Darija, ali nema nikakvih savremenih izveštaja ni o kakvom "maratonskom trkaču". Legendu o Fidipidu i njegovoj dramatičnoj smrti uobličio je, gotovo sedam stotina godina kasnije, Lukijan.

Tako je maratonska trka u stvari prigodan izum u stvaranju modernog olimpizma. Kada su 1896. godine u Atini "obnovljene" antičke Olimpijske igre, deo programa bila je i trka na 40 kilometara u kojoj je pobedio grčki poštar Spiridon Luis. Američki atletičari, koji su na tim igrama pobedili u devet od 12 disciplina – a kako bi prošli u maratonu ne zna se jer je ta "istorijska" trka bila rezervisana samo za Grke – već naredne, 1897. godine, osnivaju sada s razlogom čuven gradski spektakl Bostonski maraton.

Epidemija gradskih maratona širi se u poslednjoj četvrtini prošlog veka, zajedno s trčanjem koje se danas zove džoging. Samo u aprilu ove godine istrčano je 37 zvanično prijavljenih gradskih maratona, od Mauija do Mrtvog mora. Više od stotinu gradova na svetu diči se svojim maratonima. Njujorški, osnovan 1970, verovatno je najpoznatiji. Ostali su mlađi, tako da u toj relativno kratkoj istoriji Beogradski maraton, prošle nedelje održan petnaesti put, ima srazmerno visoko mesto. U raširenom nastojanju da se svaki grad po nečemu razlikuje od drugih, Beograd ima jedinstven "dečji maraton", koji se od 1994. održava nedelju dana pre "velikog", na kratkoj kružnoj stazi u Zoološkom vrtu. Po broju učesnika "trke zadovoljstva" Beograd se može meriti s većinom svetskih metropola (ovogodišnjih 48.500 učesnika gotovo je dostiglo rekord iz 1993), ali ne i po imenima glavnih učesnika, profesionalnih maratonaca. Oni trče tamo gde su nagrade veće. I to je zasluga – ili cena – popularnosti gradskih maratona. Ko se ikada pitao za koje pare trči Franjo Mihalić, bosonogi Abebe Bikila ili Valdemar Čerpinski?