Brent Sadler je prvi put došao u Bejrut 1979. godine kao ITN-ov izveštač iz građanskog rata u Libanu, koji je tek počeo da se zahuktava. Dok nas njegova Jelena vozi kroz grad, pokazuje mi ulice u kojima su nekad bile Hezbolahove straže, mesto na kojem je 2005. eksplozivom raznet njegov prijatelj, premijer Libana Rafik Hariri, trg na kojem je sedam godina kasnije u eksploziji automobila-bombe poginuo brigadni general Visam Al-Hasan, koji je bio zadužen za istragu povodom Haririjevog atentata, put kojim se ide ka nekadašnjim izbegličkim logorima Sabra i Šatila u kojima je 1982. hrišćanska milicija počinila masakr palestinskih civila.

Bejrut još leči ožiljke surovog građanskog rata 1975–1990, sirijske okupacije koja je trajala do 2005, ratova sa Izraelom, tenzija izazvanih činjenicom da šiitska milicija Hezbolah još uvek nije razoružana i da je u zemlju nakon 2011. došlo oko milion i po sirijskih izbeglica.

Međutim, fotografije bejrutskih ulica "pre i posle" na Međunarodnom aerodromu koji nosi ime Rafika Haririja – ali i ono što sam mogao da vidim, čujem i osetim tokom nekoliko dana boravka u ovom gradu – govori da Liban i pored još prisutnog rata u okruženju i velikih razaranja u protekle četiri i po decenije – krupnim koracima grabi napred. Mnogo krupnijim nego naš region u kojem je poslednji rat (NATO bombardovanje) bio pre ravno dvadeset godina i trajao 72 dana, a i građanski rat u Hrvatskoj i Bosni trajao je znatno kraće nego onaj u Libanu.

Za razliku od našeg regiona gde su ratovi devedesetih, njihovi uzroci i posledice i dalje dominantna tema u javnosti, u Bejrutu ljudi pričaju samo o poslu, hrani i zabavi, to je na naslovnim stranama novina, o tome se govori u restoranima i na sastancima, o tome pričaju na televiziji.

Brent je u protekle četiri decenije postao prepoznatljivo lice Libana, radio je za ITN, od 1991. za CNN, bio šef njihovog biroa za Bliski istok, izveštavao o najznačajnijim događajima u ovom regionu, a stigao je i do Beograda gde se pre dvadeset godina oženio, a pre pet pokrenuo televiziju N1. Danas njegova supruga Jelena i on vode Serbia Lebanon Business Council i pokušavaju da intenziviraju poslovne veze između dve zemlje. Da tu ima mnogo posla, govori i činjenica da Libancima i dalje treba viza za ulazak u Srbiju (oni su nama ukinuli vize), da mobilni operateri iz Srbije nemaju ugovore o romingu sa Libanom, da postoji ogroman potencijal u izvozu naše hrane preko Libana na ceo Bliski istok.

"Air Serbia" ima direktni let Beograd–Bejrut tri put nedeljno, a tokom leta će letovi biti svakodnevni. Dok se avion uz obalu spušta ka pisti aerodroma, sa leve strane blista Bejrut i pre nego što sletite – jasno je zašto je pre pola veka poneo epitet "Pariza Bliskog istoka".

IZRAEL, REČ KOJA SE NE IZGOVARA NAGLAS

Fadil Favaz, savetnik za razvoj premijera Libana dočekuje nas u zgradi vlade u svom orijentalno raskošnom kabinetu, koji ima balkon sa pogledom na Mediteran. "Ovo je već sedmi put da sam u vladi. Oni me izbace, ja se vratim!", smeje se Fadil i nudi nas turskom kafom. Delim sa njim svoje utiske nakon dva dana provedena u zemlji i fascinaciju činjenicom da je Liban, nakon svih ratova na svojoj teritoriji i u okruženju, danas poslednja istinski multireligijska zemlja Mediterana, u kojoj nijedna religija nema većinu od preko 30 odsto. U zemlji nije bilo popisa od 1932, ali projekcije rađene proteklih godina govore da šiita i sunita ima po 27 odsto, katolika maronita 22 odsto, pravoslavnih Grka 7 odsto, Druza 6 odsto, katolika melkita 5 odsto i ostalih hrišćanskih grupa oko 6 odsto. U grubim crtama nekada je odnos hrišćana i muslimana bio 55 odsto – 45 odsto u korist hrišćana, danas je muslimana više – 60 odsto prema 40 odsto, ali i dalje je zemlja veoma heterogena pošto nijedna pojedinačna grupacija nema više od 30 odsto populacije. Nakon ratova, hrišćani su u proteklih desetak godina počeli da se vraćaju u zemlju što je donekle povratilo narušeni balans.

Osim Libana, danas na Mediteranu više nema nijedne zemlje, u kojoj većinska nacija i religija ne čine dvotrećinski deo populacije. Tako danas, posle svih ratova, još uvek izgleda Bejrut: sa maronitskom katoličkom i grčkom pravoslavnom crkvom (obe Sv. Đorđa) naslonjenim na veliku Plavu džamiju, tik uz arheološko nalazište ulice iz rimskog perioda i nedaleko od Jermenske crkve, sa zvonjavom crkava kroz koju se probija zvuk molitve sa minareta. Tako su do pre 100 godina izgledali brojni gradovi na Mediteranu i u okolini – Oran, Solun, Tandžir, Rijeka, Sarajevo, Mostar… U svima njima nije bilo apsolutne većine nijedne grupacije. Danas u svakom od njih većinska religija i nacija čini više od 70 odsto stanovnika. "Mediterranean as it one was", nameće se kao asocijacija nekadašnji slogan hrvatske turističke promocije na CNN-u.

Fadil kaže da osnova libanskog "feniksovskog uzdizanja iz pepela" posle svih ratova leži upravo u obrazovanju. Misionari koji su u ove krajeve počeli da pristižu u poslednjih 100 godina turske vlasti podigli su odlične škole i univerzitete (Američki univerzitet u Bejrutu postoji od 1866) i danas je, kaže naš domaćin, svakoj libanskoj porodici, bila ona siromašna ili bogata, bila u Libanu ili rasuta negde po svetu – obazovanje dece najvažniji izdatak. Investiciju u obrazovanje stavljaju ispred nekretnina, garderobe, automobila… "Imate zemlje sa velikom kulturom i istorijom u kojima se ne vodi računa o obrazovanju i one stagniraju!", objašnjava Fadil.

BDP Libana je od poslednje godine građanskog rata 1989. do danas porastao sa 2,7 na 51,8 milijardi dolara i pri tome treba voditi računa da ova zemlja za razliku od brojnih drugih na Bliskom istoku – nema naftu.

Na sličan način je Izrael, bez nafte, ulaganjem u ljude i njihova znanja, ostvario kontinuirani rast od svog osnivanja 1948. do danas – i pored svih ratova i terorističkih pretnji kojima je neprekidno izložen. Kada smo kod Izraela, to je reč za koju se ne preporučuje da je glasno izgovarate u Libanu. Liban ne priznaje Izrael; libanske diplomate ne smeju čak ni da se rukuju sa svojim izraelskim kolegama bilo gde u svetu, čak ni u potpuno privatnim situacijama, prisustvovao sam jednom takvom događaju… Kada dođu u neku zemlju, libanske diplomate imaju zadatak da prouče fotografije izraelskih diplomata kako se ni slučajno ne bi rukovali sa njima ne nekom prijemu. Ako bi to uradili, mogli bi da budu kažnjeni. Umesto reči "Izrael", u razgovoru se koristi zamenski izraz "Diksi" (kao "zemlja južno od nas"), Tel Aviv je "TA", Jerusalim – "Džej-siti". Libanski zvaničnici za Izraelce koriste izraz – "Jevreji iz Palestine".

SA RANCEM NA LEĐIMA KOD FRANJEVACA

Nikolas Sursok je sagradio raskošnu vilu u centru Bejruta 1912. godine, u vreme dok je Liban bio još u sastavu Otomanskog carstva. Njegova porodica doselila se u Liban iz Konstantinopolja 1453. godine posle njegovog pada pod tursku vlast i brzo su postali jedna od "sedam plemićkih porodica" koje su činile elitu libanskog društva tokom proteklih vekova. Nikolas je svoju vilu testamentom ostavio gradu Bejrutu sa obavezom da u njoj bude otvoren muzej. Pored impresivne kolekcije libanskih umetnika 20. veka, na 1. spratu muzeja našao sam zanimljivu zbirku od oko 30.000 starih fotografija i razglednica iz Libana i Sirije koju je sakupio kolekcionar Fuad Cezar Debas.

Kada je počeo Građanski rat u Libanu, veliki broj pravoslavnih Grka napustio je zemlju, među njima i članovi porodice Sursok. Ledi Ivon Kokran Sursok (97) ostala je u Bejrutu kao matrijarh porodice da "čuva ognjište". Nakon rata oko nje su ponovo počeli da se okupljaju članovi porodice rasejani po celom svetu. Ledi Sursok danas zovu "poslednjom damom Bliskog istoka", bavi se filantropijom i posebno je fokusirana na projekte u kojima bogati i uspešni Libanci iz celog sveta pomažu otvaranje novih radnih mesta u selima i gradovima u Libanu iz kojih su potekli.

Spuštam se iz Muzeja Sursok ka obali Mediterana i prolazim pored franjevačkog samostana na čijoj fasadi se nalazi baner koji nas obaveštava da je 2017. bilo 800 godina od prisustva ovog katoličkog reda na Bliskom istoku. Ulazim u crkvu sa rancem na leđima, u toku je misa, radni je dan, u klupama je pedesetak vernika različitih generacija. Iako nemam fizionomiju "tipičnog islamskog teroriste" ako tako nešto postoji, čovek sa rancem na leđima izaziva podozrive poglede većine vernika. Poslednji teroristički napad u Bejrutu dogodio se 12. novembra 2015. u južnom predgrađu libanskog glavnog grada kada je poginulo 89 ljudi, što je ujedno i najveći teroristički napad od kraja Građanskog rata. U duboku religioznost libanskih hrišćana (i katolika i pravoslavaca) uverio sam se na svakom koraku. Do kipa Bogorodice – Naše gospe od Libana (Notre-Dame du Liban) stiže se uspinjačom iz 1965. a male gondole za četiri osobe nisu menjane od tada. Oko kipa visokog 8,5 metara i teškog 12 tona od kada je postavljen 1907. – svakodnevno se okupljaju vernici sa krunicama i mole se leđima okrenuti ka moru. Ovo mesto posetio je 1997. i papa Jovan Pavle II i tom prilikom ostala je zabeležena njegova izjava, danas uklesana na steni ispod njegovog kipa: "Liban nije samo država, on je – poruka!"

"HJU HEFNER BLISKOG ISTOKA"

Spuštam se pored male maronitske crkvice do obale Mediterana u Biblosu, pored Damaska i Alepa jednom od tri najstarija grada na planeti. Grad postoji 8.000 godina, a proteklih 5.000 je neprekidno naseljen. Stara feničanska luka do koje stižem upamtila je sve antičke i srednjovekovne države i imperije i dočekala da sredinom 20. veka bude centar dešavanja libanske "zlatne ere".

Preko puta luke, na kamenu je crnom "masnom farbom" rukom ispisano "Byblos Fishing Club – Pepe". Nepogrešivo osećam da pored svih restorana u Biblosu upravo ovaj krije neku jedinstvenu priču.

Pepe Abed je kao dečak dvadesetih godina prošlog veka otišao iz rodnog Libana u Meksiko. Četiri decenije kasnije istorija će ga zapamtiti kao "Hju Hefnera Bliskog istoka".

Početkom pedesetih, Pepe se vratio u Liban i otvorio čuveni "Acapulco Beach Club" uvodeći na Mediteran prvi put neka iskustva sa pacifičke obale Meksika od ludih žurki na plažama do borbi petlova. Ubrzo Pepe, dojučerašnji juvelir, postaje pionir libanske ugostiteljske i turističke industrije – nakon "Acapulco Beach Cluba" otvara u Bejrutu hotel "Bacchus" sa noćnim klubom, u Tiru "Admiral’s Club" i napokon 1962. "Fishing Club" u Biblosu. Od lokalnih ribara otkupio je pećine preko puta luke, sagradio ispred njih veliku terasu i ovaj restoran je vrlo brzo postao meka za bogate i slavne iz celog sveta koji su od polovine pedesetih do 1975. koliko je trajala libanska "zlatna era" hrlili u ovaj deo sveta. Anita Ekberg, Džindžer Rodžers, Frenk Sinatra, Kim Novak, Vaclav Havel, Džon i Žaklina Kenedi… samo su neka od svetskih imena koja nas gledaju sa više stotina fotografija na zidovima restorana. Na svakoj sa njima je Pepe, uvek sa mornarskom kapom na glavi, kao da je sišao sa stranica Hemingvejevog romana. Proteklog meseca prilikom posete Libanu u Pepeovom restoranu bio je i Majkl Pompeo, državni sekretar SAD. Njega je dočekao Pepeov sin Rodžer (74) koji sad vodi restoran. Pepe je umro 2006. u 95. godini, a njegovo ime i danas je zlatnim slovima upisano u istoriju Libana i pominju ga u gotovo svim razgovorima. Brent Sadler mi priča kako su se tokom građanskog rata, kada su između Bejruta i Biblosa bile barikade, strani novinari i posmatrači često probijali do "Fishing Cluba" i tu uz svetlo sveća, pošto struje nije bilo, jeli ono što su tog dana Pepeu doneli lokalni ribari.

U okviru restorana danas se nalazi i muzej pod patronatom Uneska u kojem se nalaze brojne amfore i drugi antikviteti koje je Pepe izronio u morima i okeanima širom planete tokom svog "bigger than life" života.

PARAVOJNI LIDER KOJI RECITUJE LORKU

Poslednje večeri mog boravka u Bejrutu odlazim sa Jelenom i Brentom u "Beirut Music Hall", veliki klub po uzoru na, recimo, "Tropikanu" na Kubi. Program kreće sa kubanskom "Guantanamera" na španskom, nastavlja ga vremenski lokalni šlager pevač popularan u šezdesetim, koji peva na francuskom, sledi blok libanskih "tradicionalnim folk numera" na arapskom, pa nastupa devojka sa Jamajke, trideset godina mlađa Tina Tarner sa najvećim hitovima ove zvezde i završava sa lokalnim, visoko stilizovanim narodnjacima. Za razliku od naših klubova, u kojima publika obično ima između 20 i 40 godina a ako i ima neko stariji, on je muškarac, u "Mjuzik holu" je publika svih generacija, od dvadesetogodišnjaka do društva do nas koje su činile žene između 50 i 75 godina.

Ovaj klub je nakon Libana dobio svoju franšizu u Dubaiju, a spremaju se i klubovi u Saudijskoj Arabiji i Sao Paulu: "U planu mi je bio i Beograd, bio sam kod vas krajem devedesetih i kasnije u dvehiljaditima, ali nikad nisam uspeo da nađem adekvatan prostor i uvek je postojala neka politička, mafijaška ili birokratska prepreka!", priča nam Mišel Elefterijades (49), vlasnik kluba, muzičar, producent i nekadašnji paravojni komandant. Kao i Pepe Abad i Nikola Sursok, Mišel je pravoslavni Grk, što pokazuje koliko je ovaj deo libanske populacije zaslužan za vitalnost i prosperitet ove države vekovima unazad.

Dok sedimo u njegovim prostorijama iznad kluba, pravom malom muzeju ispunjenom antikvitetima iz celog sveta, Mišel nam priča svoju nesvakidašnju priču. Kada je 1990. sirijska armija okupirala deo Libana, Mišel je sa porodicom pobegao u Francusku. Godinu dana kasnije se vraća i pokreće paravojnu organizaciju M.U.R. (Ujedinjeni pokret otpora) koja se suprotstavila stranoj okupaciji. Preživeo je nekoliko atentata, ponovo pobegao iz zemlje, i živeo na Kubi i u Francuskoj između 1994. I 1997. Deset godina kasnije osnovao je društveni pokret "Nowheristan" i proglasio se za cara – "His Imperial Highness Michel I of Nowheristan". Za razliku od tipičnih "vlasnika klubova" i "paravojnih lidera" kod nas i u okruženju, Mišel izgleda i govori kao renesansni intelektualac, citira Ibzena i recituje Lorku i to je još jedna kockica u mozaiku libanskog uspeha, potpuno nezamisliva na Balkanu.