"Vreme", prvih 15 godina
Mesto na kom su svi
Tek posle nekog vremena primetili smo da je svako u novoj sobi zauzeo isto mesto kao i u onoj iz koje smo se iselili. Navika, rutina, karakter, kosmički magnetizam? Ili je, možda, duh Staklenca stariji od priče o njemu
Oftalmološko pamćenje kaže da je "velika" novinarska soba "Vremena", u čaršiji i šire poznata kao Staklenac, zaključavana samo tri puta. Zbog neizdržljivog mirisa (čuj, mirisa) jednog u međuvremenu otpuštenog noćnog čuvara, koji je uobičajio da baš tu – na mestu najudaljenijem od potencijalnih provalnika – spava. Zatim, kada je pri useljenju zatečeno sivo mače počelo da izrasta u mačora Peru, koji za sobom ostavlja mirisni (čuj, mirisni) trag od kog na oči gruvaju suze a sinusi se pročiste dok si rek’o keks. Najzad, kada je jedini novinar koji je imao ključ isti odneo sa sobom kući, pa je drugi jedan novinar u Staklenac ušao nogom razvaljujući vrata. Treći novinar – mašinski inženjer po obrazovanju, drvodelja iz hobija – napravio je starija i lepša vrata koja se od tada, kao ni pre toga, ne zaključavaju.
Ta stvarna kao i ona duga, metaforička otvorenost, učinile su da kroz Staklenac za sve ove godine prođu hiljade ljudi. Neki su kao izbeglice prelazili stotine kilometara "na pivi i bensedinu" po rečima jednog od njih, drugi su gospodski doletali iz velikog sveta da na lakši način odrade posao izveštavanja iz balkanskog karakazana, treći su se primali i ostajali da isti ili neki drugi posao urade pošteno, neki likovi sasvim druge fele tu su pokušavali da uspostave veze svake vrste. Kroz Staklenac je prošao veći deo sadašnje vlasti – istina, onda u znatno skromnijem izdanju; da sad ne pominjemo one koji su tu počeli karijeru osnivača značajnih nevladinih organizacija ili biografiju nastavljaju kao ambasadori, atašei, savetnici, analitičari, predsednici narodnih skupština…
Pravo svakoga da naglas kaže i brani svoje mišljenje u Staklencu nikada nije dovedeno u pitanje, mada ta sloboda ume da izazove žestoku buku i strasnu polemiku, češće oko filmskog/muzičkog ukusa, kosmičkih ili temeljnih teoloških pitanja ("Da li hrišćani na Veliki post smeju da jedu govna?", na primer), nego političkih razlika i analitičkih finesa. Uostalom, međusobne rasprave na tekuće političke teme u Staklencu nisu ni za nijansu manje žestoke nego na bilo kom od ovdašnjem svetu omiljenih mesta za tu vrstu razgovora.
Anegdote? U olovnoj i hiperinflatornoj 1993. svako poklonjeno ili za jeftine pare kupljeno piće – tek nekoliko hiljada milijardi dinara za flašu čiji je sadržaj, po deklaraciji, bio "načinjen od probranih vrsta alkohola" – pretakali smo u flašu s etiketom na kojoj je lepo pisalo: "Piće". Kolega D.A. je jednom prilikom u Staklencu neprekidno sedeo 38 sati igrajući Dinu 2. U vreme bombardovanja 1999. bio je neprekidno pun, mada novinare niko nije zvao a nije se imalo bogzna šta ni raditi.
Hoću da kažem: duh Staklenca je jednostavan kao prelaz prego praga nirvane.
Aleksandar Ćirić
Staklenac
Staklenac je jedna od prostorija na četvrtom spratu Mišarske 12. Ime je dobila odmah, početkom 1993, kada se redakcija "Vremena" doselila, a zbog staklenog pregradnog zida ka hodniku. Legenda kaže da je tu nekada, još od ranih sedamdesetih, bio salon-radna soba Vokija Kostića, kada je "čovek koji je pojeo sebe" bio predsednik Saveza organizacija kompozitora Jugoslavije (SOKOJ); levi, istočni zid staklenca dekorisan je "umetnički": drvenim kockama do plafona.
U staklenac se čoporativno uselila ekipa iz tavanskog kokošarnika Instituta društvenih nauka u Narodnog fronta 45, gde je "Vreme" počelo, sa sve pisaćim stolovima, kompjuterima, pancirima i pripadajućom furdom. Iz nekog razloga staklenac je postao središte, dežurana (rekli bi u vojsci i policiji) redakcije: tu se dogovaralo, tu se primalo, tu se intervjuisalo, tu se slavilo. Valjda to ima neke veze sa ljudima koji su tu radili…
Iz Narodnog fronta donesen je i glavni deo dekoracije: čuvena mapa SFR Jugoslavije školskog tipa (1:600.000) iz Geokarte, sa dve letve, na platnu. Naš drug koji je mapu klepio iz štamparije nije primetio da je uzeo levu, zapadnu polovinu na latinici, a desnu, istočnu, na ćirilici; to je posle tumačeno sudbinom. Mapa je dan-danas iscrtana kursevima letova raznih vazduhoplova za vreme zabrane letenja nad BiH; manijakalni V. odlazio je u glavni stan UNPROFOR-a jednom nedeljno i uzimao izveštaje iz AWACS aviona pa ih ucrtavao uz pomoć uglomera. Osim mape, dovukli su i razne slike: helikoptera i dijagrama automatskih pušaka ("Kikaševih"); žute cedulje sa serijskim brojevima raznog oružja i minobacačkih granata koje nisu eksplodirale u Sarajevu, itd.; Ć.-ev poster na kom je žensko dupe i naknadno (i zlonamerno) zalepljen novinski naslov "Plakanje pomaže"; stvar zbog koje je ne samo jedna politički/rodno korektna televizija izbegavala da u tom uglu snima intervjue. A reč je o reklami za kvalitetnu štampu (istina, logo firme štampan je na štrufni). Tu je i čuvena fotografija Miloša Cvetkovića iz Vukovara; plakat Udruženja starosedelaca Srbije (seća li se neko tog Slobinog cirkusa?) "Dezerteri na ratište!", pakosni poklon Ličaninu Š.; prazna cev od ručnog raketnog bacača "zolja", koju je J. D.-u dao na poklon – sa sve autogramima i posvetom – neki njegov ratni drug; kocka iz kaldrme koju su 9. marta 1991. sa ulice pokupili V. i G.M.; tri komada državne zastave SFRJ sa jarbola ispred savezne skupštine poderane za vreme nereda 1. juna 1993. (donatori: F.Š. i Uroš Komlenović); limena tabla na drvenoj motki s kontramitinga 24. decembra 1996. na kojoj piše "Beograd je naš", koju je F.Š. oslobodio posle neravnopravne, dakle herojske borbe s trojicom pobesnelih penzionera-demonstranata; plastična akreditacija za svadbu Đovanija di Stefana na kojoj je slika D.A.; fotokopirani plan Sarajeva sa linijama fronta, kako su se menjale; deformisani fragment rakete 128 mm iz VBR, koji je doneo pokojni Uroš Komlenović negde sa Ozrena.
Negde se izgubila jedna noga od stolice, model M-91A1, namenjena odsudnoj odbrani u slučaju stalno najavljivanih patriotskih napada na redakciju. Bilo je tu raznih čaura iz raznog oružja; bila je jedna mapa velike Madžarske (pre Trijanona, to jest) sa sve 64 županije, uključujući i Riječku, koju je donela J.G., pa nas je posle neko po nekim novinama olajavao kako smo, eto, velikomadžarski element. Tome je, valjda, doprineo i transparent na kome madžarski piše "Gospodo graničari, ne pucajte, mi smo političke izbeglice". V. je insistirao da svi napamet nauče tu rečenicu, jer su takva vremena; naš kolega i prijatelj Imre Szabo napisao je tekst i objasnio kako se to kaže.
Od korisnih stvari bio je tu i jedan ozbiljni radio-prijemnik "National Panasonic" DR 48, onako crn, s ručkama; na njemu smo do 5. oktobra slušali sve moguće vesti na kratkim talasima i B-92. Ima tu i najznačajniji komad nameštaja: čvrsta i neudobna drvena stolica od jasena ili tako nekog svetlog drveta bez jednog naslona za ruke. Prisvojena je iz Narodnog fronta kao neophodan rekvizit za saslušavanje raznih bezbednosno interesantnih lica koja "Vreme" opsedaju već petnaest godina. Ta je stolica od istorijskog značaja: na njoj su se izređale rukovodeće garniture Uprave bezbednosti JNA i VJ, te nebrojeno drugih vojnih, policijskih, političkih i uopšte važnih lica i gostiju. Bilo je uobičajeno da Š., slušajući kako neko važan laprda na radiju, kaže: "Neka ga samo, sješće on na našu stolicu prije ili kasnije"; tako je i bivalo.
U staklencu su sve moguće velike, male i nezavisne radio i TV mreže i produkcije snimile sate i sate dokumentarnog materijala; kroz staklenac se prometnulo nebrojeno mnogo domaćih i stranih novinara; oni iskusni i lepo vaspitani donosili su viski, a oni drugi su pili našu lozu. Neka pseudolevičarska kokoš iz berlinskog "Wochenposta" naišla je da – baš 4. avgusta 1995, usred operacije Oluja, dok smo se svi tresli – pita V.-a i A.-a da li ih je sramota što su Srbi. Kad joj je ljubazno objašnjeno da ih nije sramota nego naprotiv, uvredila se i posle ih olajavala kako "već u četiri popodne piju lozu, a nije im prva"; posle je to Tanjug pakosno preneo u pregledu strane štampe: eto kakvi su oni izdajnici i velikomadžari…
Napredak savremene informatičke tehnologije oslobodio je Staklenac od većine osnivača: došle su mlađe i lepše, ali je gužva unutra ista.
Opravdano odsutni: Uroš Komlenović, iako je stalno krišom donosio diskete sa kompjuterskim igricama, sumnjive na viruse; Stojan Cerović, koji je voleo da sedne baš tu i razmenjuje mudro-melanholične misli; Draško Gagović, koji je uglavnom visio na vratima i pitao ima li šta da se slika, a ne da se setimo u poslednjem trenutku. Ili kasnije.
Miloš Vasić
(Na slici: Maršal Jović, četvoročlana banda (Corax) i viza za Mađarsku)
Pravila preživljavanja
1. Svako ko uđe u redakciju, pre ili kasnije ulazi u Staklenac. Neki urednici prvo dođu tu i okače jaknu, dok drugi dolaze malo kasnije – ako želiš da ih izbegneš, Staklenac nije mesto na kome će ti to poći za rukom. Isto se odnosi na sve moguće i nemoguće posetioce.
2. Kad nema sekretarice, svi telefonski pozivi prosleđuju se u Staklenac. Ukoliko neumorno zovete redakciju, a niko se ne javlja, to je siguran znak da su nekome u Staklencu pukli živci i da je stoga isključio/la telefon.
3. Korišćenje kompjutera u Staklencu hijerarhijski je rešeno. Pravo na korišćenje onog najboljeg (nekad vlasništvo A.Ć.) ima "najstariji" prisutni. U tom trenutku, ostali mogu da se uteše kompjuterom na stolu M.V. ili, ukoliko su još "mlađi po činu", uređajem koji samo liči na kompjuter, a nalazi se neposredno pored vrata.
4. Ukoliko je kafe kuvarica odsutna, prisutnim starosedeocima i gostima kafu kuva najmlađi ili, mnogo češće, najmlađa.
5. Svi zaboravljeni kišobrani, sve zaboravljene jakne, košulje, naočare, torbe i knjige, predmeti nepoznate namene i smisla sasvim sigurno se nalaze u Staklencu. Ostavljene olovke i zaboravljeni upaljači pripadaju onome ko ih prvi uzme.
6. I dalje nije poznato kako se to dešava, ali dnevne novine najpre nestaju upravo iz Staklenca.
7. Uprkos brojnim pokušajima da se po tom pitanju nešto učini, radio i TV na ovom mestu jednostavno ne funkcionišu. Isto se odnosi na klima-uređaje, radijatore, kalorifere i ventilatore.
8. Ljudska prava pušača se u Staklencu ne dovode u pitanje – svako kome smeta duvanski ili kakav drugi dim, na primer od požara, slobodan je da izađe. Ukoliko osetljivi nepušač ili bivši pušač poželi malo svežeg vazduha, za otvaranje prozora potrebna mu je izričita dozvola svih prisutnih.
9. U Staklencu svako ima pravo da podigne noge na sto i svako ima pravo da priča do mile volje, bez obzira na sve druge i šta god oni radili.
T. S.
(Na slici: Generator protiv restrikcije)
Ključ
Zahvaljujući pričama koje sam o njemu onomad čula, šest meseci bilo mi je potrebno da mu uopšte pređem prag. Samo sam ga gledala iz daljine, ne znajući šta da pričam a da ne ispadnem glupa, niti šta da radim a da ne ispadnem kreten.
Nekih desetak meseci bilo je neophodno da se, onako mlada i naivna, tu konačno osetim kao svoj na svome. I dalje nisam znala šta da pričam i šta da radim, ali sam u međuvremenu shvatila da to na tom mestu i nije tako bitno. Ipak, trebalo je da prođe čitavih godinu dana da bih konačno obeležila teritoriju, tj. da bih (nimalo damski, priznajem) prvi put digla noge na sto. Posle otprilike dve godine, lagano sam preuzela sto M.V.-a, koji zbog starosti i kilavosti kompjutera obično pripadne onim "mlađima", ali koji svejedno nekako treba zaslužiti. Bez obzira na sve to, ulaskom u čarobni svet Staklenca smatram onaj nezaboravni dan kada je Joci dojadilo da gleda kilometre svoje i poneki metar moje dokumentacije razbacane svuda po sobi. Tog dana sam, naime, dobila ključ.
Dotični ključ ne može da se kopira pošto pripada nekim starijim modelima. Otključava četiri fioke u pomenutom Mišinom stolu. Delim ga s Jocom – okačen je u jednom od redakcijskih ormara koji se takođe zaključava, a ključ od tog ormara imamo samo on i ja. Stvar je, dakle, krajnje komplikovana i kad se hladne glave razmisli nije ni vredna truda: lakše bi bilo tu nesretnu dokumentaciju strpati u nekakvu kesu i staviti ispod stola, nego se preganjati s raznoraznim ključevima, ormarima i fiokama koje su i inače suviše skučene.
Zašto je onda taj famozni ključ toliko važan? Jednostavno, otključava jedinu funkcionalnu bravu u Staklencu i što kao takav omogućava svom vlasniku da poseduje deo nečega što inače pripada svima. To je nešto kao kad bi vam neko dao kvadratni metar Terazija ili Kalemegdana. Ili možda bolje. Na Terazijama i Kalemegdanu nikada ne biste bili sigurni da vam neko neće maznuti ustupljenu teritoriju.
A ovde? Čik da se neko usudi.
Tamara Skrozza
(Na slici: reklama za štamparske usluge (na štrufni))
Kaput
Sve se mijenja, pa i Staklenac. Nekad je bio mješavina policijske stanice, karaule, garnizonskog pritvora, isturenog odjeljenja Službe i azila za socijalno neprilagođene, a danas je nešto između kancelarije Haškog tribunala, revizorske agencije, ombudsmana opće namjene i udruženja lobista. No, jedna stvar se nije promijenila. Staklenac je i dalje predvorje onog nečeg što je u novinarstvu važno. Zato – mada već šest godina sjedim na spratu niže, u dvostruko većoj prostoriji – tu započinjem baš svaki dolazak na posao. I samo zato tu ostavljam kaput – kao opomenu koliko je svijet opasno gledati isključivo preko uredničkog stola.
F.Š.
