Krećemo sa Krka jedrilicom po imenu Ines. More je mirno. Što bi moj otac, poreklom sa Atlantika, rekao “ništa čudno, Jadran je jedno obično jezero”. Isplanirali smo da prvo pristajanje bude na Svetom Grguru, nekada davno zatvoru namenjenom ženama koje su nakon Rezolucije Informbiroa svoje poverenje poklonile Staljinu.

Ne pristajemo, već sidro bacamo u uvali sa pogledom na celo ostrvo. Sa leve i desne strane obale posmatraju nas davno napuštene betonske stražare, a iznad nas, na najvišem delu brda sa namerom da bude vidljivo sa svih strana, impozantnim velikim belim slovima može se pročitati nadimak “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” sa jednako velikom petokrakom. Na udaljenoj plaži u dnu uvale je nekoliko ljudi oko kojih se mirno šetaju neke životinje. Uzimamo dvogled i shvatamo da je reč o jelenima. Dovoljan motiv da moj desetogodišnji sin Viktor i ja uzmemo dasku i odveslamo do obale. Izlazimo na obalu i čuđenjem dostojnog ljudi koji su ove rogate životinje do tog trenutka gledali jedino iza rešetaka zoološkog vrta na Kalemegdanu, shvatamo da je reč o pitomim jelenima koji se plažom kreću suverenošću pravih lokalaca. Niti kupači koje zatičemo obraćaju pažnju na jelene, niti jeleni na njih, kao da je reč o uobičajenoj pojavi da jelen i čovek zajedno letuju. Jedino smo Viktor i ja u čudu. Kasnije saznajemo kako su krajem pedesetih godina odlukom tadašnjih vlasti Sveti Grgur naselili jelenima sa Briona koji su se u međuvremenu razmnožili i pripitomili.

Noćimo na jedrilici pod nebom na kojem razaznajemo i najmanju zvezdu. Nakon jutarnjeg kupanja i doručka, put nastavljamo prema Golom otoku koji počinje da se nazire prolaskom između Svetog Grgura i Raba. Počinju nekontrolisano da naviru teskobne misli o svemu onome što sam godinama slušao i čitao o ovom političkom zatvoru i svedočenjima zatvorenika. Dok prilazimo, iz daljine posmatram poziciju ostrva za koju je jasno da je savršena za zatvor – dovoljno blizu kopna da bi vlasti mogle da održavaju redovnu vezu sa ostrvom, a suviše daleko da bi se do kopna moglo tek tako doplivati. Izuzetno razuđena i bogata jadranska obala morala je nažalost da stvori i takvo mesto, čije “prednosti” čoveku nisu promakle.

Nisam prvi koji to primećuje. Priča se da je na Goli otok došao vajar Antun Augustinčić u potrazi za kvalitetnim kamenom, koji na kraju ipak nije uspeo na toj lokaciji da pronađe. Iako ostrvo Augustinčiću nije poslužilo za njegov posao, jeste za posao njegovog saputnika. Sa njim je na brodu bio šef hrvatske Udbe Ivan Stevo Krajačić koji je uočio sve prednosti lokacije Golog otoka i o tome informisao vrh države. Dalja realizacija pala je u ruke savezne Udbe.

Znatno veći broj pustih betonskih stražara koje nas po jadranskoj vrelini dočekuju, jasno ukazuju da je reč o mnogo ozbiljnijem projektu od Svetog Grgura. Luka u koju pristajemo pravljena je za mnogo veće brodove od naše jedrilice. U njoj, međutim, osim jednog glisera i još jedne jedrilice nema nikoga. Iskrcavamo se i krećemo u obilazak. Dok hodamo, gotovo da ne srećemo nikoga. Malobrojni su čitavi objekti. Većina ih je šuplja, bez krovova i prozorskih okana, kroz čije se otvore prostire pogled na plavetnilo neba i Jadrana. U sećanje mi navire razgovor kome sam prisustvovao kao dete između mog oca i njegovog prijatelja bivšeg golootočana. Ništa mi iz tog razgovora nije ostalo tako jasno urezano u sećanju kao da je reč o “mestu na kome su se spojili raj i pakao”. Raj vidim, pakao zamišljam. Ulazim u gotovo svaki objekat hodajući pažljivo pošto je kamenja, polomljenog stakla i greda popadalih sa krovova svuda oko nas. Nalazimo pneumatsku gumu sa oznakom proizvodnje u SSSR. Imam utisak da gušteri izviru iza gotovo svakog kamena. Soundtrack naše šetnje je, kao i na svakom drugom jadranskom ostrvu, neumorno cvrčanje cvrčaka.

Procene su da je na Golom otoku bilo zatočeno više od šesnaest hiljada ljudi. Među golootačanima koji su se deklarisali kao pristalice Rezolucije Informbiroa, bilo je nosilaca Spomenice 1941, španskih boraca, oficira, predratnih članova partije, običnih ljudi… tragediju čini većom što je ovo jadransko ostrvo udomilo i ljude kojima je politika bila strana, ali su zbog ispričanog vica ili loših komšijskih odnosa bivali cinkareni i etiketirani kao “staljinisti”. Dojučerašnji saborci koji su samo nekoliko godina ranije slavili zajedničku pobedu u Drugom svetskom ratu, sada su se zatvarali i međusobno mrzeli, ako je moguće, i više nego što su u ratu mrzeli pobeđenu stranu. Onako kako se samo najbliži mogu mrzeti.

Nalazim komad zarđale bodljikave žice koju na čuđenje mojih saputnika odlučujem da ponesem. Ne kao suvenir sa letovanja, već kao komadić burne istorije ovog podneblja i tragedije jednog vremena. Ovaj primitivni metalni artefakt koji je svojom primenom transformisao način ratovanja i neutralisao ulogu konjice u ratovima, jedan je od simbola represije u XX veku. Izumeo ga je šezdesetih godina 19. veka Amerikanac Lucien B. Smith sa idejom da se na efikasniji način ograniči kretanje stoke na rančevima i spreči ih da probijaju ogradu. Nije bilo potrebno mnogo vremena kako bi čovek sebe ovim izumom izjednačio sa stokom. Jedan od prvih ratova u kome su Amerikanci upotrebili bodljikavu žicu bio je Špansko-američki rat 1898. godine, u kome je Španija izgubila Kubu, a u kome je učestvovao i moj pradeda.

Nailazimo na neporušen objekat za koji je očigledno da i danas ima neku funkciju i znatiželjno zavirujemo unutra. Dočekuje nas prijatan čovek koji nas obaveštava da za 50 kuna mi odrasli, a za 20 deca možemo pogledati desetominutni film o Golom otoku. Reč je o lokalnom muzeju krajnje svedenog sadržaja koji autentično odiše vremenom koje predstavlja. U velikoj prostoriji mogu se videti predmeti koje su izrađivali zarobljenici: razni alati, Titovi portreti, radne uniforme, metalne petokrake… Činjenica da nam posvećuje pažnju i detaljno odgovara na sva naša pitanja pokazuje ne samo da je reč o pristojnom čoveku, već i da muzej nije preterano prometno mesto. Objašnjava nam kako je prostorija u kojoj se nalazimo nekada služila za razonodu rukovodstva Golog otoka. Duga kamena staza koja se nalazi uz zid duž cele prostorije služila je, objašnjava naš sagovornik, za kuglanje. Tu je i originalni projektor za puštanje filmova. Govori nam kako je Goli otok služio kao politički zatvor za staljiniste od 1949. do 1956. godine.

Nakon posete Hruščova Beogradu 1955. godine i postepenog otopljavanja odnosa između Moskve i Beograda, režim postaje blaži prema dotadašnjim političkim zarobljenicima i ubrzo se vrši prenamena otoka – iz savezne nadležnosti prelazi u republičku i postaje zatvor za kriminalce do 1988. godine. Interesuje nas šta se sve može videti na ostrvu i šta je sačuvano iz vremena kada je Goli otok bio logor za staljiniste. “Možete vidjeti jedino ono što vas okružuje dok hodate otokom. Pamtim da smo 1988. godine sa kopna mogli vidjeti kontrolisanu vatru koja je tri dana gorela na Golom otoku – vojska je uništila celu arhivu i sve što je bilo od važnosti”, objašnjava sagovornik.

Nastavljamo da hodamo putem koji nam je muzejski radnik objasnio. Prolazimo kroz bivšu industrijsku zonu od koje su ostali jedino kosturi nekadašnjih zgrada u kojima su zarobljenici radili. Prekoputa se nalazi kamena zgrada koja na ulazu ima trojezičnu tablu sa natpisom: “POSJETNA ZGRADA Prva zgrada izgrađena na otoku (1949. g) a osuđenici su je zvali Kamena. Do izgradnje ‘Hotela’ (nove upravne zgrade) ovdje je bila smještena prva uprava zatvora. Nakon preseljenja uprave, u ovoj zgradi borave policajci časnici. 1956. završetkom Informbiroa, zgrada se koristi za posjete osuđenicima. Svaki osuđenik koji je bio uzornog ponašanja imao je pravo na jednu posjetu mjesečno i to samo od strane najuže obitelji. Posjete su trajale od 2 sata do 2 dana, ovisno o vladanju osuđenika (izvršavanje radnih zadataka, poslušnost…).”

Na dnu puta izbijamo na proširenje sa izlazom na more. Nekoliko vezanih jahti i jedrilica, jedna suvenirnica i kafana. Odatle polazi i sklepani vozić kome lokomotivu glumi traktor sa par zakačenih vagona po imenu “Goli Express”. Deci je vruće pa ostaju sa stricem i drugarom da jedu sladoled, a Lea i ja kupujemo dve karte. Vozić obilazi mesta koja bi po toj vrućini bila teško dostupna peške. Prostrano kameno udubljenje koje je služilo za sakupljanje kišnice, barake za spavanje, samice ograđene žicom… Vozić se vraća na mesto polaska i krećemo nazad peške prema jedrilici istim putem kojim smo došli.

Na povratku primećujem antiruske grafite zbog invazije na Ukrajinu. Razmišljam kako je nekom bizarnom poetikom i ironijom istorije ostrvo ostalo dosledno u svojim antimoskovskim stavovima. Ulazim pažljivo na jedrilicu pazeći da se ne posečem na komad bodljikave žice koji nosim. Jedrimo dalje prema Rabu.