Iako su mobilni telefoni postali deo naše svakodnevice, način na koji se maksimizuje profit od njih nije u tome da ljudi troše više na razgovore, već u brojnim novim i često ingenioznim uslugama koje u centru imaju tu malu i nezamenljivu spravu. Na taj način, mobilni telefon sve manje je samo telefon, a sve više "elektronski životni organizator" koji nam omogućava da sa jednog mesta (jednog džepnog terminala) plaćamo proizvode i usluge, prikupljamo poruke i elektronsku poštu, otvaramo garažna vrata, kupujemo sokove u automatima na ulici, otključavamo rentakar automobile ili plaćamo parking. Sve su ovo usluge koje se već nude u razvijenim evropskim zemljama i samo je pitanje vremena kada će početi da se masovnije uvode i u Srbiji.

Digitalna ekonomija ima jedan osnovni princip koji diktira njen celokupan razvoj, poznat kao Martini princip: "bilo kada, bilo gde, bilo kako" (aluzija na poznati oglasni slogan za Martini). Drugim rečima, ideal je da sve što nam treba u životu – bilo koja usluga ili informacija – bude dostupno nezavisno od mesta gde se nalazimo, doba dana i tehničkog sredstva (sprave) koju koristimo. Zato je mobilni telefon, kao mala portabl mašina koja svuda putuje sa nama, idealan da bude taj centar organizacije našeg (post)modernog života. Zato su, istovremeno, m–commerce i m–advertising ("m" u značenju "mobilni") komercijalne oblasti za koje se veruje da će biti najznačajnije u budućnosti i zbog kojih su telekom kompanije spremne da plate sumanuto velike sume za dozvole za takozvanu treću generaciju (3G) mobilnih telefona. Samo u Britaniji, pet telekom kompanija je platilo oko 60 milijardi maraka na aukciji za dozvole.

Šta žitelji Britanije i skandinavskih zemalja, pre svega, mogu da rade sa svojim mobilnjacima? Jedan primer je da ga koriste i kao sigurnosni ključ: pozivom na određen broj i ukucavanjem ličnog koda mogu da otvore vrata svoje kancelarije bez prethodnog javljanja obezbeđenju; isti princip važi i za vrata kućne garaže i za lične sefove u bankama. Više nema potrebe da vas neko prati (kompanije štede na radnoj snazi), a korisnik ima samo jednu spravu kojom može da uradi sve gore pomenuto, umesto da sa sobom nosi svežanj mehaničkih ili nekoliko elektronskih "ključeva".

Zanimljivo je kako mobilni telefon menja poslovni model rentakar kompanija u Finskoj: umesto rentakar imamo car share model. Korisnik jednostavno telefonira kompaniji da mu je potreban auto i kompanija ga odmah uputi na najbliži parking. Istovremeno, kompanija mu pošalje SMS poruku sa sigurnosnim kodom koji on koristi da otključa vozilo. Dakle, pronađe vozilo na parkingu, pozove određeni broj sa svog mobilnog i ukuca sigurnosni kod – automobil ima radio-bravu koju kompanija daljinski otključa kada proveri korisnikov kod. Korisniku se usluga zatim automatski naplati sa njegove kreditne kartice ili mu se doda kao stavka na telefonski račun.

Mnoge britanske transportne, železničke i najčešće avio kompanije koriste SMS poruke da putnike obaveste o eventualnim promenama voznog reda (čitaj: kašnjenjima) ili promenama perona, kao i specijalnim dnevnim ponudama koje mogu biti korisne putniku (uključujući i pakete dnevnih vesti, za čitanje usput…). Naravno, potrebno je da putnik pre toga dâ dozvolu kompaniji da ga ovim putem obaveštava. To istovremeno ukazuje i na jedan od glavnih potencijalnih problema sa mobilnom digitalnom ekonomijom: privatnost korisnika je ugrožena više nego ikada do sada i mere za njenu zaštitu su veoma stroge. Takozvani opt-in princip (da korisnik mora unapred, jasno i glasno, dati dozvolu kompaniji da kontaktira s njim preko mobilnog) postao je standard i retko ko je spreman da se time igra. Osveta korisnika na tržištu prezasićenom konkurencijom brza je i surova. U digitalnoj ekonomiji, potrošač nije više kralj, nego car.