Robot u Srbiji
Moji dani sa Asimom
"Attention! ASIMO is moving", najednom se začuo Žoov glas i veliki televizijski studio je potpuno utihnuo. Mašina je klecnula u kolenima, raširila ruke, a potom počela da radi nešto nalik na jutarnju gimnastiku
U subotu ujutru, dan nakon što sam konačno upoznao ASIMO robota, što je bledo ostvarenje dečačkog sna o gluvarenju sa ličnim androidom, ali ipak – ostvarenje, uz nemalu muku sam shvatio kako moje dve ukućanke, i velika i mala, imaju i drugih tema za razgovor. I da telefon zvoni i drugim povodom, da električar dolazi u četiri, roditelji moje supruge u jedanaest, da mi je terasa zapuštena kao obližnje gradilište, a sto i tabla potpuno prekriveni ceduljicama sa podsećanjima na hitne poslove koji čekaju otkako je šleper sa ASIMO robotom prošao carinu i stigao u Srbiju.
I nemajući šta drugo, rekao sam sebi – OK, hajde da ne preterujemo. On je samo mašina. Trideset četiri motora, isto toliko procesora, kartica i komunikacionih linija, jedan centralni procesor, memorija, velika izmenjiva baterija, svakojaki senzori, video-kamere, infracrveni laser i zgodno dizajnirani oklop od tvrde bele plastike. No, mašina pre svega. Jer, najnapredniji čovekoliki robot na svetu, ASIMO, koji je prošle nedelje svojim nastupima na Kolarcu, trčanjem ukrug, hodanjem uz i niz stepenice, plesanjem i simpatičnim gestovima zarazio ceo Beograd, ili bar njegove najmlađe stanovnike, zapravo je samo skupa i sofisticirana elektronska skalamerija bez emocija, bez inteligencije i naravno, bez svesti.
Sve to postoji samo u pomenutim dečjim snovima. Međutim, u snovima i jeste glavni obrt sa robotom kao što je ASIMO. Kad smo pre pola godine i to nakon višemesečnih pregovora, u Centru za promociju nauke dobili potvrdu da ASIMO zaista dolazi u Srbiju, imali smo ideju da njegov nastup, koji u svim zemljama nepogrešivo prerasta u spektakl, iskoristimo tako da deci, ali i odrasloj publici pre samog performansa prikažemo i nekoliko važnih naučnih činjenica o robotima, onih koje se ne uče u školi, ali ih je vrlo korisno znati. Između ostalih i to da su preci slavnog ASIMO robota prohodali u Srbiji sedamdesetih godina. I da time sam spektakl upotrebimo kao glavni zamajac za promociju kako manifestacije "Dani budućnosti: Robotika" tako i nauke uopšte.
Na kraju je to ovako izgledalo: dok više nego nestrpljiva publika sedi i stoji u krcatoj dvorani Kolarca, dok se čuju uzvici najmlađih "Kad će ASIMO?", asistent na Elektrotehničkom fakultetu i jedan od naših najtalentovanijih robotičara Kosta Jovanović, deset minuta predaje o Beogradskoj školi robotike i o teoriji tačke nula momenta, kojom je akademik Miomir Vukobratović rešio problem kretanja na dve noge i omogućio da trideset godina kasnije nastane ASIMO. Nakon ove desetinama puta isprobane prezentacije koja ide sve do ivice strpljenja publike i tu se najednom zaustavlja, sali se obraća ASIMO-va drugarica na sceni, Nevena Grubač, prezenterka iz Centra za promociju nauke.
Međutim, robota još nema. Nasmejana Nevena je neumoljiva – nakon još malo informacija, ona publici pušta petominutni obrazovni film koji prikazuje kako su humanoidi razvijani od kanti koje ne mogu da stoje na dve mehaničke noge, preko mašina koje jedva održavaju ravnotežu do sofisticiranog robota ASIMO. Publika, i deca i odrasli, tada diže ruke – svi kao da odustaju od sna o robotu. Ideja da će ga videti ili upoznati se topi od predugog očekivanja i meša sa kadrovima koji prikazuju robote koji padaju, zanose se i razočaravaju. I deca sad sede ćutke, gledaju film, onako kako se ponaša i kako dolikuje, svi jednako odrasli. Kada Nevena konačno najavi da će se sada pojaviti ASIMO, svi iskusno klimnu glavom i odmahnu – nećete nas i treći put prevariti.
"ASIMO, mislim da te ljudi očekuju", kaže Nevena i uključuje se muzika. I dok se njen zvuk ori dvoranom, redovi se blago komešaju, ljudi i deca se pridižu da ipak vide hoće li se išta pojaviti iza paravana u zatamnjenom dnu scene. Najednom – živa mašina koja hoda na dve noge, maše rukama i pozdravlja publiku. Uzdah se bukvalno prolama dvoranom. I proverio sam – na svih trinaest održanih ASIMO predstava, ovaj efekat je isti – neprikriveni uzdah otima se većini prisutnih u trenu kad vide mašinu koju je čovek napravio kako zaista hoda. Euforija koja potom sledi je ispričana u brojnim novinskim izveštajima sa "Dana budućnosti". Višeminutno skandiranje "ASIMO, ASIMO", ljudi u javnom prevozu koji pričaju o robotima, desetine TV programa i naslovne stranice svih novina sa njegovim likom, ljudi u redovima ispred Kolarca, 10.000 prodatih karata, 1400 unutar i stotine onih koji stoje izvan sale dok traje poslednja od trinaest predstava.
ASIMO je nesumnjivi promoter budućnosti. No, kao i svaku budućnost, nije ga baš sasvim lako transportovati i ugostiti. Tri meseca pre njegovog dolaska, u Beograd je stigao tim iz ASIMO studija u Briselu kako bi proverio tehničke uslove za njegov nastup i da li je scena adekvatna. Ispostavilo se da u Beogradu ima samo nekoliko prostora gde se može održati ASIMO predstava, kao i da je svakako najbolja u Zadužbini "Ilije M. Kolarca". Međutim, njegov prvi nastup, nakon što je stigao u Srbiju, nije bio u Kolarcu, nego u studijima Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici, gde smo za ASIMO robota organizovali jedino televizijsko gostovanje.
Šleper sa robotom je doputovao iz Moskve, gde je prethodno nastupao, i parkirao se na Novom Beogradu, na parkingu kompanije Honda, budući da je ona vlasnik ovog robota i da je on razvijen u njenim laboratorijama. No, jutro kad je stigao u Aberdarevu svakako je bilo jedno od uzbudljivijih koje sam do sada imao i kao novinar u "Vremenu", ali i kao urednik u Centru za promociju nauke. Kamion je uz puno teškoća ušao na donji transportni ulaz televizije, a potom su silne kutije sa opremom pomoću transportnog lifta podignute do studija 10 gde se potom, ceo jedan dan, pripremalo i snimalo petominutno gostovanje robota.
Da bi do toga došlo, produkcijski tim kolege Zorana Stanojevića, koji je ugostio ASIMO robota, napravio je čudo tokom tog prepodneva. Osim saobraćajnih problema, zakrčenja ulaza, problema sa transportnim liftom, ljudi sa RTS-a su zarad ASIMA izneli čitav pod u studiju, premontirali sto na poziciju koja neće smetati njegovom kretanju i potpuno se scenografski i na svaki drugi način prilagodili. I onda su kutije otvorene – za tu priliku je otpakovana samo jedna od dve jedinice koje su dopremljene u Srbiju. Pokazaće se tokom nastupa u Kolarcu da je vrlo zgodno što ovaj robotski cirkus uvek putuje sa dva istovetna glavna izvođača – tokom jedne od predstava je robot zamenjen rezervom, pošto je imao problema sa govorom.
Dok su analizirane pozicije iz scenarija koji smo kolega Stanojević i ja nedeljama ranije razradili u obližnjem restoranu Šansa, mašina je zakačena na punjač i smeštena u ugao studija. Mada je nesumnjivo privlačila pozornost svih prisutnih, više pažnje su naravno zahtevali Žo de Kerov i njegovi ljudi iz ASIMO tima koji su vršili probe, merili studio i postavljali markere po podu (mada sasvim autonoman i kretanju i radnjama, ASIMO dok se kreće neprekidno laserom obeležava i potom snima markere na podu, kako bi korigovao svoje kretanje i znao gde se nalazi u prostoru – stoga se scena uvek mora unapred obeležiti).
"Attention! ASIMO is moving", najednom se začuo Žoov glas i velikim, modernim RTS studijom je zavladao tajac. Mašina je klecnula u kolenima, raširila ruke, a potom počela da radi nešto nalik na jutarnju gimnastiku. Praktično, to i jeste bila jutarnja gimnastika – nakon što je uključen, ASIMO proverava svih svojih 34 motora i dok to radi čini se kao da vežba. Nakon toga je i koraknuo. U režiji i na galeriji se skupio silan svet koji je došao da vidi robota i očarano posmatrao kako se kreće i šutira loptu. Budući da je uključen, ASIMO tim je dopustio fotografisanje (koje je zabranjeno dok robot "spava") i uskoro je nastala serija fotografija sa robotom koje će, naravno, kao lavina završiti na Fejsbuk stranicama.
Na njegov prvi pokret, bio sam u istom onom šoku kao i publika u Kolarcu u trenutku kad se ASIMO pojavi iza paravana. Kasnije ću se, kao i većina ljudi koji su na bilo koji način učestvovali u organizaciji "Dana budućnosti" rukovati sa njim. Takođe ću zloupotrebiti ogromnu ljubaznost ljudi iz ASIMO tima da pokažem svojoj kćerkici (ali i sebi) ASIMO robota iza scene – kako spava, kako puni bateriju i kako ustaje i hoda. Vremenom će postati sasvim obično to što je robot tu, među nama, ljudima.
No, taj prvi uzdah pred veštačkim čovekom koji hoda će ostati svakako najveći utisak iz pet dana druženja sa ASIMO robotom. Ali, on neće biti samo prvi i jedini. I mada sam od početka imao uvid u scenario njegovog nastupa na Kolarcu, mada sam bio tu dok smo ga snimali, mada sam čak aktivno učestvovao u desetinama izvođenja za novinare, odgledao toliko puta sekvence predstave i čitavu probu, onog trenutka kad je u ponedeljak uveče, na premijeri, u potpuno punoj dvorani Kolarca, Nevena uzviknula "ASIMO, mislim da te ljudi očekuju", a iza paravana izašao jedan stvarni robot, uzdahnuo sam jednako snažno kao sva publika. "Ne mogu da verujem", čak sam rekao naglas, a potom pogledao u kolegu do sebe, u nadi da me nije čuo.
To, sasvim prirodno oduševljenje koje se tako lako zapatilo, najbolja je poruka koju je Centar za promociju nauke mogao poslati organizujući zajedno sa Elektrotehničkim fakultetom gostovanje ASIMO robota u Srbiji u okviru "Dana budućnosti". To je, ma kako bilo patos, stvarna radost ponovnog oživljavanja dečjih snova i trenutak kad oni postaju stvarnost, i to prava fizička stvarnost koja skakuće unaokolo. ASIMO je došao i pokazao da se ona neće ugušiti ne samo neprekidnim ponavljanjem iste scene, već ni svom našom opsednutošću prošlošću, krizom i društvenom depresijom, banalnošću problema koje iznova i iznova rešavamo. Jer, ma kako to delovalo nemoguće, i mi i naša deca, još imamo snage da se iskreno oduševimo. I paradoskalno, baš to nas čini nedostižnim za robote.
Roboti na filmu
Portret droida
Bez sumnje, opštepoznata stvar je da su najčuveniji filmski roboti svih vremena R2D2 i C3PO, iz vrhunske klasične naučnofantastične svemirske opere Ratovi zvezda, Džordža Lukasa. Tehnički govoreći, to su zapravo droidi. Mada reč droid i robot ima potpuno isto značenje, zvanična definicija droida je: "Mehaničko samosvesno biće, koje se od računara razlikuje po tome što poseduje potpuno samostalni metod kretnje." Sibot Galaktika, dizajn tim Ratova zvezda, opisuje droide kao "mehaničke ili elektronske konstrukcije dizajnirane tako da pomažu i služe organskom životu". Istina, u Galaktičkoj Imperiji u kojoj je radnja smeštena, ovi droidi poslušno služe svojim vlasnicima, koji su uglavnom ljudi ili bar humanoidna stvorenja.
U epizodama (filmova, serija, knjiga, stripova ili video-igrica) droidi su prikazani kao generalno poslušne, matematički precizne mašine sa memorijom ogromnog kapaciteta, što ih čini korisnim za najrazličitije poslove. R2D2 je astro droid, osposobljen za upade u druge računarske sisteme, razume govor mada odgovara nerazumljivim zviždanjem, ali može i da lebdi pomoću malih raketa u nogama. Ima cilindrično telo na kome su raspoređeni senzori, nekoliko ruku i dodatnu alatku koja može da se koristi na nekoliko načina: za popravke svemirskih brodova, u borbama, ali i za projektovanje 3D holograma. R2D2 je napravljen tako da hoda na dve noge, ali može da se kotrlja po površini koristeći i treću nogu. U toku snimanja Ratova zvezda korišćeno je nekoliko R2D2 modela, jedan kojim je upravljano daljinski i koji je hodao na tri noge i drugi koji je zapravo bio kostim koji je nosio britanski glumac Keni Bejker. Ostale modele su pokretali lutkari pomoću lutkarskih žica. Tako fantastično opremljen, R2D2 izgleda kao savršeni asistent. U serijalu filmova (a pojavljuje se u svim epizodama), R2D2 služi naizmenično Padme Amidali, Anakinu Skajvokeru i Luku Skajvokeru, pokazujući izuzetnu hrabrost u spasavanju svojih gospodara i prijatelja od mnogobrojnih opasnosti – slobodno govoreći, u proseku po epizodi ispadne bar tri puta heroj.
Među svim mogućim vrstama droida iz ovog antologijskog serijala: ubice droidi, astro droidi, mobilni višenamenski droidi u hipersvemirskom naviganju, borbeni droidi sa slabom veštačkom inteligencijom, medicinski droidi, droidi mučitelji, droidi piloti, posebno se istakao protokolarni droid C3PO, najbolji prijatelj robota R2D2.
C3PO je humanoidni droid, dizajniran posebno za interakciju sa organizmima i živim bićima koja imaju sposobnost govora, razumevanja i korišćenja alata. On je pre svega programiran za protokol, asistiranje u prevođenju i razumevanju običaja različitih kultura, kako bi intergalaktički sastanci proticali bez većih problema, gde je njegova sposobnost tečnog komuniciranja na preko šest miliona različitih načina od presudnog značaja. C3PO takođe ume da laže (posebno kada favorizuje jednu ljudsku grupu u odnosu na drugu), što mu svakako daje mnogo veću sposobnost autonomije kada razmišlja, nego što je to zapravo dozvoljeno prema Asimovljevim Zakonima robotike. Njegova nervozna i brigama naklonjena ličnost se umnogome razlikuje od R2D2-a, što gledaocu posmatranje njihovog odnosa čini još zabavnijim. C3PO je stalni izvor šala, pa čak i u trenucima kada C3PO prevodi R2D2-ov govor publici. Ali ljubav između ova dva droida postaje potpuno očigledna onda kada R2D2 biva ozbiljno povređen, i kada mu C3PO nudi svoje mehaničke delove kako bi se oporavio.
Priča o ove dve zvezde među droidima svakako podrazumeva priču o popularnosti, šou-biznisu i zabavi. Kao institucije imaginarnih robota, nije im bilo teško da se pojave u mnogim reklamama, da budu inspiracija za nove SF junake, ali i da se pojave u realnosti u obliku prenosivog hard-diska, reciklažne kante za đubre, pa čak i u obliku gitare. R2D2 droida možete da kupite za čak 10.000 dolara, a ta verzija je oko 40 centimetara visoka, koristi četiri duple A baterije i isto toliko D baterija, ima ruku koja može da nosi čašu i ima dovoljno prostora u koji može da je odloži i ohladi. U stanju je da reaguje na oko 40 glasovnih komandi, pa čak i da neku ignoriše ako mu se ne sviđa. Klima glavom, ali ne govori mnogo. Ima i nekoliko modela koji vas mogu špijunirati, projektovati vam filmove, igrati se sa vama ili vam vrlo artuditovski doneti čašu sode.
U svakom slučaju, priča o Ratovima zvezda i njihovim droidima ne može se zamisliti bez priče o R2D2 i C3PO: ova dva sada već vrlo obična droida, jednostavno dizajnirana da poslušno služe svoje vlasnike, na kraju završe tako što po ko zna koji put spasu čitavu galaksiju.
