Ima mnogo romana, priča i ostale beletristike iz kojih smo lakše i trajnije naučili o istoriji, geografiji i inim naukama nego iz svih udžbenika koje smo čitali u životu, zato što su Igo, Tolstoj, Stou, Džojs, Šenoa, Stanković, Sterija i slični opisali Francusku revoluciju, Borodinsku bitku, crnačko ropstvo, Dablin, Seljačku bunu, Vranje, Cincare… em životno i prijemčljivo, em udžbenički tačno.

Stara očeva fotografija Jovana Gligorijevića je knjiga u kojoj je opisan Kragujevac. Jovan Gligorijević ga zove Grad, nikad Kragujevac. Grad je ravnopravni lik sa Ocem, glavnim likom jer se ni Ocu ni ostalima oko njega ne bi desilo baš sve što im se desilo da su živeli u gradu kroz koji ne protiče Lepenica, u kome nisu hoteli “Zelengora”, “Dubrovnik” i kafana “Balkan”, Veliki park i Nova crkva, ili u kome nisu živeli doktor Vorkapić, Rade Pekar, Darinka Ciganka, Ilonka, Živadin Talijan.

To je Kragujevac iz vremena pre i posle Drugog svetskog rata, kakvog odavno nema, sačuvan je evo sad, u Staroj očevoj fotografiji, kao i u prethodnim knjigama Jovana Gligorijevića, u dva Bluza leve obale. U ovoj knjizi sačuvano je i prošlo vreme. Ono se ogleda u novom, a novo u prošlom, pa se sve lepo i jasno vidi kakvo je koje.

U podnaslovu novele po kojoj je knjiga dobila ime piše – montaža atrakcija.

Jovan Gligorijević je po obrazovanju filmski i televizijski reditelj, pa otud i pomenuta odrednica novele, pa su otud filmske i njena priča (životna, prijemčljiva, emocionalna, nepredvidiva), struktura (posebne slike/uspomene/atrakcije nižu se u celinu), atmosfera (sve je opipljivo i prisutno, sve je nostalgija), dijalog (živ i tačan kao direktan prenos), i ostalo u njoj. Stara očeva fotografija, zapravo, asocira na dobre stare dokumentarne hronike koje su snimane da bi se drugima otkrilo nešto malo poznato a vrlo vredno, i kako bi se time sačuvalo.

Priča o Gradu i Ocu počinje onako kako je u filmovima red: široko, panoramski i izdaleka, od reke (“koja je ponekad ličila na sebe, ponekad na smešni potočić”) i onoga što je Grad imao pred Drugi svetski rat (nekoliko desetina kafana, nekoliko hotela, javnu kuću, bioskop, pozorište, nekoliko fabrika, mnogo zanatskih i trgovačkih radnji, nekoliko fudbalskih igrališta, dva parka, bazen, teniski teren, dve crkve, dve bolnice), sve više i više sužavajući pažnju na kuću koja se “nalazila u širem centru Grada” i u kojoj je rođena većina onih “o kojima ova pripovest govori”.

A među njima, glavni je bio Otac. Na staroj fotografiji, koja je “očigledno napravljena neku godinu pred okupaciju”, nalazi se “ispred svoje radnje u centru Grada”, obučen u “skupocenu kožnu jaknu i štraftaste pantalone. Ispod razdrljene jakne, preko prsluka od engleskog tvida, koji je sav pucao pred obimom Očevog stomaka, belasao se debeli zlatni lanac džepnog časovnika”. Pored njega je kalfa koji je čvrsto držao “ogromnog, predivnog bika kapitalca”, a iza njega nazirao se izlog radnje “u kom su visile velike šunke i girlande kobasica”. Delovalo je da Otac celom svetu poručuje: “Niko mi ne može ništa!”

Posle Drugog svetskog rata (iz godina do tada u epizodi o streljanju 21. oktobra 1941. gotov je film), Otac je retko izlazio jer sve se promenilo. Gušićev hotel je konfiskovan i nazvan “Zelengora”, a njegov vlasnik je postao šef sale. Narednih godina hotel je dozidan, pa će mu “nasaditi limenu kupolu sa jedne prelepe stare zgrade u centru grada”, a zgrada, lepotica u stilu secesije, srušena je “u cilju ulepšavanja javnih prostora prilikom poslednje posete Josipa Broza, a na mestu njenih temelja zasađen je travnjak”. Zatim je u jednom trenutku zatvoren i pretvoren u fabriku hrane, pa je čitav kraj “zaudarao na užeglu zapršku i neočišćeno škembe”. Kad je opet renoviran, iako su zidove banket sale krasili mozaici i tapiserije, nikad više nije zasijao predratnim sjajem. “U podrumu više nije bilo ruleta i bilijara, a o nekadašnjem varijeteu, prethodnici noćnih klubova, u novom društvu nije smelo biti ni pomena. Roštilj nije bio na ugalj nego na gas, pivo se nije točilo nego je prodavano u flašama, konobari nisu imali pojma šta su to brizle, a o belolučenim belim bubrezima nije bilo ni reči. Jednostavno, restoracija hotela ‘Zelengora’ postala je bezlična i nikakva.”

Posle ovog opisa sledi rečenica u koju je stala slika novog naraštaja i novog vremena: “U nju je uglavnom dolazio mlađi svet, secikese i lažni biznismeni, koji su povazdan pričali o nekakvim velikim poslovima, a u stvari čekali da naiđe neko ko će im platiti piće”.

Onima iz prethodnog Kragujevca, poput Oca, tu nije bilo mesto. Nalazili su se subotom uveče kod berberina, na brijanju i čašicu-dve meke rakije uz laku konverzaciju. “Da su agenti Udbe znali o čemu se sve šapuće uz beli mrs i šljivovicu, iza spuštenih metalnih roletni na berberskom salonu Živadina Talijana, organizovali bi raciju neviđenih razmera i pohapsili sve prisutne. Od matorog Dače Špacera, čuvenog advokata i gradskog rekordera u karambolu, postignutog još tridesetih godina u kockarnici Gušićevog hotela, do Save Kovača, vlasnika auto-federske radionice, i naravno, Oca. Uhapsili bi i Mišu Vuletića, gvožđara, iako se ovaj brijao sam kod kuće, britvom kojom se brijao i u nemačkom zarobljeništvu, ali je redovno dolazio na divan i piće sa prijateljima.”

Iz tog Grada i te kuće u njemu, Jovan Gligorijević je izabrao da sačuva sitnice i ljude bez kojih se ne bi bilo. Darinka Ciganka je “trideset i nešto godina puta dvanaest meseci, pa sve to puta dva” dolazila u kuću. Tad bi se iz “šupe iznosio ogroman bakarni i kalajisani kazan u kojem su se jednom godišnje topili čvarci, a dva puta mesečno kuvao posteljni veš. Ispod kazana se ložila vatra da zagreje veš potopljen u vodu u koju su poubacivani komadići iseckanog domaćeg sapuna, koji je zaudarao na kaustičnu sodu. Čitav dan se taj veš muljao, trljao, ribao, ispirao i cedio u ogromnom koritu, dok na kraju nije, opran i čist kao suza, potopljen u rastvor štirka, izvađen i prostrt na konopac razapet preko celog dvorišta”.

Ili: kad bi se Otac i Majka vratili iz bioskopa, Majka bi “došla kod mene u sobu da mi prepriča film koji je upravo odgledala. Dešavalo mi se posle mnogo, mnogo godina da gledam neki film u Kinoteci, a da mi sve nekako izgleda poznato, kao da sam ga već gledao iako sam bio sto posto siguran da ga gledam prvi put. Onda sam se setio – bio je to jedan od filmova čiji mi je siže nekada davno prepričavala Majka pred spavanje. Samo, nekako su te Majčine filmske priče zvučale mnogo lepše i atraktivnije od samog filma”.

Kad se na kraju Stare očeve fotografije Jovana Gligorijevića odvrti špica, ostane osećaj lepog. Jer eto, koliko god da joj okolnosti nisu naklonjene, ona nađe način da opstane sačuvana u knjizi poput ove i u onom ko je pročita. Izdavač ove knjige je Ustanova kulture “Koraci” Kragujevac.