Drugu polovinu XX veka obeležio je spektakularni razvoj farmacije i industrije lekova, uz pomoć koje je dužina ljudskog života značajno produžena a mnoge patnje vezane za bolest smanjene ili eliminisane. Na ovaj način je farmaceutska industrija kroz jednu od svojih misija, humanističku misiju, dala nemerljiv doprinos čovečanstvu. Neke bolesti o kojima su pre 30 godina učili studenti medicine danas su iskorenjene ili se relativno lako i rutinski leče. Danas sve više govorimo o izlečenju mnogih bolesti umesto njihovog "zalečenja" i sve više stežemo obruč oko glavnih ubica savremenog čoveka: arterioskleroze i malignih bolesti. Zbog toga se naučna istraživanja moraju nastaviti jer njih ne kreira marketing farmaceutskih kompanija, već klinička potreba. Krajnji ishod kliničkih istraživanja lekova je registracija novih lekova koji su efikasniji i bezbedniji od postojećih, ali koji se pacijentima, državnoj administraciji i, posebno, zdravstvenim osiguranjima nude po prihvatljivoj ceni ("prihvatljivoj" sa ekonomskog, socijalno-medicinskog i moralnog aspekta).

Kada je u pitanju edukacija lekara i uloga farmaceutske industrije u tom procesu, stvar je mnogo složenija. Nigde u svetu ne postoji zdravstveni sistem koji može da obezbedi budžetska sredstva za kontinuiranu edukaciju velikog broja lekara, a što je jedan od uslova za obnavljanje njihove licence i garancija propisanog i očekivanog kvaliteta pružene zdravstvene zaštite. Odnos između farmaceutske industrije i lekara je interaktivan, oivičen moralnim načelima obe strane, propisan i regulisan zakonskim propisima i nadziran od strane inspekcijskih organa. Svako narušavanje principa dobrih poslovnih običaja, odnosno prikrivanje ili neistinito predstavljanje materijalnih činjenica vezanih za kvalitet, efikasnost i bezbednost leka treba da budu najstrože kažnjeni od suda stručne javnosti, državnih organa, medija, i naravno, krajnjih korisnika lekova – bolesnih ljudi.

Bez obzira na pojedinačne zloupotrebe od strane korisnika edukacije (lekara) ili od strane sponzora edukacije (farmaceutske industrije), ipak ne treba zaboraviti tone knjiga, monografija, časopisa i druge pisane literature koju je farmaceutska industrija godinama poklanjala srpskim lekarima, niti treba zaboraviti da ova industrija generacijama srpskih lekara omogućava uspostavljanje međunarodnih kontakata i prilika da se sa velikih scena, iz prve ruke, upiju najnovija znanja i saznanja.