April, kao i sad. Oko prozora autobusa Beograd-Mostar uvija se magla, sveža i stidljiva. Prebiram po mislima i tražim niti od kojih mi se s unutrašnje strane pupka nešto svezalo još dok smo se uključivali na autoput kod Mostarske petlje. U glavi mi se razmotavaju, kao na paralelnim ekranima, dve rolne filma. Na prvoj je prizor moje majke, koja u rukama drži knjižicu jarkoružičastih korica i čita stihove u našoj dnevnoj sobi. Umela je da u ruke uzme Antologiju ljubavne lirike (za "Dečije novine" priredio Tode Čolak), i da naglas čita: Ines, Barbara, Svetlana. Neke modre kiše nad Mostarom. Na drugoj traci je zapis o džipijadi na Staroj planini: kamera se trese, grančice ostaju zadenute za šoferšajbnu, šipurak uporno ulazi kroz prozor i grebe ogoljenu kožu.

Petnaesti rođendan provela sam na prednjem sedištu džipa koji se čitav dan probijao postojećim i nepostojećim planinskim putevima. Ivan je trebalo da izveštava sa džipijade, a ja sam pomagala što je značilo da sam u pauzama vožnje učesnicima gurkala diktafon pod nos provlačeći se kroz gužvu od vozila, šiblja, kamenja i vozača. Džip u kojem smo se nas dvoje vozili se pokvario, pa smo se kući vraćali spakovani u stražnji deo pinc-gauera, koji je vozač prenamenio u sredstvo za šumarske ekspedicije. Na podu kombija ležao je uljem i zemljom zamazan dušek, a pored njega bile su složene dve motorne testere. Oklevala sam da uđem. "Ništa ne brini, moglo je biti mnogo gore", kazao je Ivan. "Ja sam devedesetih preživeo Mostar, to ne možeš ni da zamisliš. Vozio sam tenk, ovaj kombi je igračka u poređenju s tim. Nije ovde čak ni prljavo". Ivan je zalupio zadnja vrata kombija, a ja sam se šćućurila na dušeku. "Hoćeš da mi ispričaš?" "Nekad. Možda."

KIŠA

Magla i voda rastvaraju se u prozorima. Kiša rominja još otkad smo prešli srpsko-bosansku granicu. Radujem se kiši, ali do trenutka kada se autobus zaustavlja u Mostaru, već je prestala. Miriše na hladno, vazduh štipa za obraze, nema sunca, nema ptica i nema kiše. Samo mokar beton i voda koja otiče u pukotine.

Prva me je kiša u Mostaru zatekla dok smo Tamara i ja sedele u sobi koju su nam naši domaćini ustupili. Zamalo nisam ispala kroz prozor, htela sam da je pipnem. Posle sam olizala prste. Istresla sam diktafon iz ranca i požurila napolje. Kišu sam htela da snimim, zapišem, da je upijem kožom i ponesem kući. Stajala sam pred zgradom u japankama i palcem dodirivala šljunak, mlak od popodnevnog sunca. Bila je to kiša na oblak – kratka i topla, kao majčina čitanja Pere Zupca. U glavi mi se ponovo razmotao onaj film: majka bi prizivala Ines, Barbaru i ptice Žaka Prevera, a tek posle Milana Rakića zazvučao bi poneki stih Pere Zupca. Njega je uvek čitala kratko i selektivno – tek kapljice "Mostarske kiše" na podu naše dnevne sobe.

"Znaš, tvoj otac je ovo recitovao na nekom takmičenju recitatora, maturanti smo bili. Posle me je jedan naš profesor pitao, jesam li ja ta Svetlana. Tvoj otac mi ništa nije rekao. Ni ja njemu ništa nisam rekla."

ŠETNJA

Da sam prvo prošetala zapadnim delom Mostara, možda bih stekla drugačiji utisak, ali nisam, te mi je od prve šetnje ostala začuđenost nad time što se među ruševinama može živeti. Mostar je posle naših ratova slovio za najrazrušeniji grad u Bosni i Hercegovini. Istočni Mostar čine pretežno kuće i niske zgrade sa orijentalnom notom. Dok se spuštamo niz jednu od ulica koja vodi ka Narodnom pozorištu primećujem da su oštećene svaka druga, treća zgrada. Mirisu mokrog betona pridružuje se miris starog maltera, mnogo puta raskvašenog na kiši, koji izbija iz poderotina. Kamen i prašina koji su sa njega otpali ponovo se slepljuju na vlažnom vazduhu. U sunčane dane, kada se sve zasuši, vetar razduvava prašinu i glođe ostatke kamenog mesa sa kostura polurazrušenih objekata. Na limu koji pokriva (verovatno) rupu na jednoj od zgrada, neko je sprejem iscrtao paklu cigareta na kojem velikim belim slovima piše: "Nacionalizam ubija".

Mirza mi priča da je tu negde živeo i Šantić, da su kroz Mostar prošli Dučić i Crnjanski, da je Neretva lepša kad ogreje sunce i da na zapadnoj strani rastu neke lipe pod kojima vredi popiti kafu, ali on više voli da je s ove strane. "Znači, ti si Bošnjak?" "Ja sam Mirza", kaže. Mirza piše. Voli da čita Fantea, a još više voli uspomenu na svog pokojnog dedu. Kaže da na tavanu njihove kuće ima nekakav stari motocikl, koji je njegov deda nekim čudom uspeo gore popeti pre nego što je umro. Ima na tom tavanu i jedan krovni prozor, a Mirza se uspne, pa pod tim prozorom piše, pored dedinog motocikla. Prelazimo plato ispred Narodnog pozorišta. Na tabli je istaknuto nekoliko plakata, a jedan najavljuje predavanje o Kuranu, koje će se održati kasnije tog dana. "Neće biti prilike da vidiš predstavu, ali na ovo možeš da dođeš", kaže Mirza. "Samo, u tom slučaju, večeras ćeš morati da pređeš most."

U Narodnom pozorištu dočekuje nas ljubazna gospođa plave kose i sprovodi nas u gledalište. Na sceni su tri plastične kofe. "Kofe nisu deo nikakve scenografije", pokušava da se našali. "Krov prokišnjava. Hajde, da pođemo na sprat." Penjemo se do sale za probe. Kauč, stolovi, stolice i mala peć na drva. Pod je zastrt sa nekoliko tepiha, a na mestima gde se spajaju vide se ćelave trake poda. "Ovde je ranije bio parket. Za vreme opsade, izbeglice su se krile u ovoj prostoriji, pa su vadili daske iz poda da se sagreju", objašnjava ona. Primećujem žutu fleku na zidu, koju polovično zakriva nekakav scenski dekor. Dok grupa izlazi, gledam bliže: fleka je u stvari razmazani otisak šake, u oker boji. Setim se anegdote kako je mladi Hemingvej jednom iz opklade napisao kratku priču u šest reči: "Na prodaju: cipelice za bebu, nenošene."

VRATI MI MOJE KRPICE

U Zapadnom Mostaru, blizu Španskog trga, nalazi se tzv. Staklena banka – višespratna zgrada čiji su spoljni i unutrašnji zidovi prekriveni grafitima, a ulazi su zagrađeni daskama i kockastom građevinskom žicom. Na jednom od bokova zgrade velikim crnim slovima je ispisano: "Vrati mi moje krpice". Tada nisam prepoznala stih Vaska Pope, ali jeste u meni probudio nekakvu tugu, mučnu čežnju za nečim što se završilo. Ne treba znati sve stihove napamet da bi po jeziku opekla oporost pred tim jednim jednostavnim rečima. Dovoljno je da ste nekad u životu nešto izgubili.

U septembru prošle godine, Džejmi, moj poznanik iz Škotske, prošao je kroz Mostar biciklom. Ušao je u Staklenu banku i na jednoj od gornjih terasa, sa koje puca pogled na oba dela grada, pronašao šut i nešto zarđalih čaura, kojih je u Mostaru u jednom trenutku bilo posvuda, samo što ih iz Staklene banke niko nije počistio. "Zgodno mesto za snajpersko gnezdo", rekao je Džejmi.

***

Tamara i ja smo čvrsto odlučile da idemo na predavanje o Kuranu. Našim domaćinima u Zapadnom Mostaru nismo rekle kuda, jer nam je već prethodno rečeno da je bolje da ne idemo. Obukle smo se za izlazak i rekle da ćemo procunjati, pa pronaći ostatak društva u gradu.

U subotu uveče, dve ulice oko Starog mosta nismo srele nikog ni sa zapadne ni sa istočne strane. Ja sam se zamotala u ogroman turski šal – toliki da kad je prebačen preko ramena rupci sežu do ispod kolena. Ispod šala, imam najkraću od svih crnih suknji koju su ofingeri mog ormara videli. Žurile smo i nisam ni razmišljala mnogo o tome kuda ću prvo i šta oblačim: u rancu sam prvo napipala hulahop i za njim je logično iz ranca ispala i suknja. Tamara i ja smo se složile da predavanje želimo da čujemo od početka, a već je bilo skoro sedam. Kad smo konačno bile na ulici i kad me je hladan vazduh zarezao oko butina, šapnula sam u vazduh kratko hvala Bogu ili Alahu, što se zahvaljujući šalu ipak neću potpuno izglupirati: suknja će pod njim ostati skrivena, a čarape su crne, pa neće privući ničiju pažnju.

Pod lampama i mesečinom, Stari most i Neretva su dostojanstveno lepi. Zadržavamo se nekoliko trenutaka i naginjemo se preko ograde da gledamo u vodu šarenu od svetla, trepćemo kratko u gipke linije Mosta, pa žurimo dalje. Pred Narodnim pozorištem, Tamara zastaje da popuši cigaretu, a meni je hladno i odlučujem da uđem. Kasnimo. Otvaram vrata sale, i pogled mi se ukrsti sa dva crna, lepo našminkana oka koja proviruju iz feredže. Žena spušta sedište kraj svog, a ja magnetski privučena prilazim i sedam do nje. Do kraja predavanja više se nismo nijednom pogledale, a mene izjeda neki nov i sirov stid zbog kratke suknje, koju niko ne vidi i koja nikome ne smeta. U meni se, međutim, sve vreme rascvetava osećaj da sam nešto jako zgrešila.

Imam malo čita, a malo prepričava epizode iz Kurana. Govori lepo, i širi se prostorijom neka toplina, koja nije atmosferska, nego međuljudska. Poslednja epizoda o kojoj govori mi je poznata: Dve žene dolaze kod cara Solomona sa svojom decom. Jedno dete je živo, a drugo mrtvo. Mole Solomona da presudi čije je dete umrlo, jer svaka tvrdi da je baš njeno dete živo. Solomon kaže da se živo dete preseče na pola, pa da se svakoj da po jedna polovina, pošto se drugačije ne može pravično presuditi, jer nijedna ne odstupa od toga da je baš majka živog deteta. Uto jedna žena zaplače: "Solomone, dajte njoj živo dete, nemojte ga ubiti!", a druga će: "Neka nema nijedna. Presecite ga!" Solomon naredi: "Dajte dete ženi koja se sažalila nad njim, jer je ona majka." Identičan siže poznaje i Biblija.

Pošto se predavanje završilo, Tamara i ja iz sale izlazimo ćutke. Prethodno smo se dogovorile da u gužvi nećemo razgovarati, da ne privlačimo pažnju. Naša besmislena i naivna predostrožnost brzo se raspršava, jer shvatamo da svi pokušaji da ne privučeš pažnju lako padaju u vodu u zajednici od pedesetak ljudi koji se verovatno redovno viđaju u komšiluku. Okrzne nas poneki radoznali pogled, ali daleko je od neprijatnog ili ugrožavajućeg. Obična ljudska radoznalost, ista ona koja je Tamaru i mene te večeri povela preko Mosta. Udaljavamo se, žurno uspinjemo uz pešačke prečke na Mostu i tražimo lipored u blizini kojeg su se okupili naši drugari. Sve vreme rominja.