Pre hiljadu godina, Heian-kjo, današnji Kjoto, bio je jedan od najsofisticiranijih gradova na svetu, a kaligrafija, poezija, muzika i slikarstvo bili su u centru dvorskog života. Pesnička virtuoznost bila je odraz nečijeg aristokratskog duha, ali i adut u borbama za prestiž u društvu. Bio je to period Heian, poslednje doba klasičnog Japana (od 794. do 1185. godine).

Obeležile su ga carice. Sredstvo kojim su širile uticaj, bilo je učenost. Umesto da se okruže lepim dvorskim damama čija bi jedina briga bila da budu ukras i razonoda, one su se okruživale obrazovanim ženama iz različitih delova carstva, biranih po svojim poetskim veštinama. Bile su to dvorske dame, čiji je osnovni zadatak bio da pripovedanjem zabave svoje carice.

U to doba, japanska kultura i književnost bile su mlade i oslanjale su se na kinesku matricu. Poznavanje klasičnog kineskog jezika bio je odraz učenosti, a pismo kanđi korišćeno je kao zvanično pismo carstva. U Heian periodu Japan počinje da se osamostaljuje od Kine, pa zato tada nastaje autohtono japansko pismo koje odgovara govornom japanskom jeziku – kana. U početku, pretežno su ga koristile žene. Prepuštene same sebi u dokolici salona i dvorskih odaja, da bi osmislile svoje vreme i zabavu, počele su da pišu pismom kana. Koristile su tradicionalne priče iz kineske istorije, ali umesto da ih oponašaju kao obrazovani muški dvorjani, one su ih prilagođavale i stvarale originalni stil i forme. Tako je već u 11. veku japanski narod imao ono na šta će zapadna civilizacija čekati još hiljadu godina – žensko pismo. Jezička revolucija je iznedrila japansku književnost, ali i prvi poznati kompletan prozni tekst – Priču o Genđiju. Njena autorka je Murasaki Šikibu, dvorska dama carice Šoši.

Institucija počasnih dvorskih dama u Heian periodu bila je vrlo specifična. Žene iz bogatih japanskih klanova udavane su pri dvoru ne bi li njihova porodica proširila svoj uticaj, a mladu devojku je preporučivala učenost, a ne izgled ili bogatstvo. Po istom kriterijumu, birane su i dvorske dame. Mnoge od njih su bile čak i razvedene ili udovice, ali zato visokoobrazovane. Tako je na dvor carice Šoši dospela i Murasaki Šikibu, mlada udovica poreklom iz stare porodice Fuđivara, jedne od najuticajnijih porodica Heian perioda, poznate po državnicima ali i pesnicima. Njena učenost je bila nadaleko poznata – otac, erudita koji je rano ostao bez žene i imao je samo ćerke, vodio ju je na službena putovanja a potrudio se i da dobije klasično kinesko obrazovanje.

Murasaki je postala mentorka i zvanična dvorska spisateljica kad joj je bilo između 16 i 19 godina. Carici je pričala priče, koje je izuzetno volela da sluša u trenucima dokolice. I, zapisivala ih je. Tako je oko 1004. godine Murasaki Šikibu napisala prvi poznati završeni roman na svetu. Imao je 4234 stranice, od kojih je samo geneologija likova zauzimala – 80.

Murasaki nije bila jedina spisateljica japanskih dvorova, a ni njena carica prva koja je oko sebe okupila žene vične kaligrafiji i poeziji. Mičicuna no Haha (935–995. godine) autorka Kagero dnevnika, pionirka je žanra nikki bungaku, poetskih ženskih dnevnika u kojima je, malo kroz poeziju malo kroz prozne crtice, zapisivala i lične memoare i faktografiju svog vremena. Čuvena pesnikinja Sei Šonagon smatra se rivalkom Murasaki Šikibu. Nakon verovatno neuspešnog braka, postala je dvorska dama carice Fuđivara no Teiši 993. godine. Živela je raskalašnije od povučene, introspektivne i pomalo mračne Murasaki Šikibu. Uplitala se u dvorske afere, a njeni Zapisi pred san neobična su kompilacija ličnih misli, i lucidnih opservacija dvorskog života, sapunica pomešana sa egzistencijalističkom poezijom. Mnogo otvorenija i impulsivnija od Murasaki Šikibu, ostala je upamćena po jetkom humoru kojim je žigosala dvorjane. Na Zapadu je manje poznata Izumi Šikibu, još jedna savremenica Murasaki Šikibu, senzualna pesnikinja koja je pisala poetske dnevnike. Poznata je po skandaloznim ljubavnim intrigama o kojima je pisala sa lirskom briljantnošću, što joj je osiguralo mesto među najboljim pesnicima tog doba –Šestoro besmrtnika (Rokkasen), kako ih predanje pamti. One su bile veoma popularne u narodu zato što su pisale japanskim pismom kana koje je bilo svima razumljivo, a japanska istorija ih pamti kao prve autorke koje su stvarale na tom pismu. U njihovim radovima oseća se nastajanje ženskog pisma, poetičnog ali i dokumentarnog, rađanje novog oblika izražavanja.

U tom smislu i Priča o Genđiju teško da se može nazvati romanom u današnjem smislu reči. Iako ima proznu strukturu, Genđi je ipak zapisan spev koji simulira usmeno pripovedanje sa povremenim lirskim epizodama. Po tome nalikuje na Tristrama Šendija Lorensa Derna iz 18. veka, što ga čini neverovatno modernim. Dnevnički zapisi i dvorske hronike bili su korak prema modernom romanu. Prča o Genđiju opisuje mladog carevića, sina cara i njegove najvoljenije konkubine, koja je bila uzvišenog duha. Umrla je mlada, pod teretom sveopšte ljubomore na dvoru i, car kopni od čežnje za njom. Genđi je u nebrojenim ljubavnim avanturama tražio ideal dražesne lepote, nežnosti i uzvišene duhovnosti koje je u sebi pomirila njegova majka. Zaljubljuje se u konkubinu svog oca, damu Fuđicubo, za koju su svi govorili da neobično podseća na njegovu majku. Drugi deo priče prati dogodovštine Genđijevog sina kojeg je dobio sa damom Fuđicubo, a kojeg su svi smatrali carevim sinom. Kako je ovaj deo priče znatno slabije napisan od prethodnog, smatra se da je delo neke od obožavateljki Murasaki Šikibu.

Inspiracija Murasaki Šikibu, kao i njenim savremenicama, bile su tradicionalne kineske priče, zatim aktuelni dvorski život i japansko poetsko nasleđe koje je tokom Heian perioda bilo u zamajcu. Smatra se da je ona otišla najdalje u pripovednom postupku. Njene ličnosti imaju originalna imena, iz dvorskih odaja, u svojevrsnom živom postupku fikcionalizacije pretočeni su u likove na papiru i izmešani sa kineskom mitologijom i japanskom poezijom. Ljubav je opisivala kao dvorsku razonodu ali i razornu ljudsku strast. Po njoj, uzvišena osećanja, lepota i vrlina povezani su u ideal koji je dostupan samo odabranima. Zato dvorjani čeznu za produhovljenim damama koje se u samoći podaju zanesenjačkim snovima i u čijim rukama umetnost, koja je drugima puka zabava, dobija duhovnu komponentu i novo značenje, ali, istovremeno, ne zaziru od zamršenih ljubavnih avantura. Murasaki Šikibu je uspela da dočara nepodudaranje između njihovih uzvišenih reči i gotovo pikarskih avantura, a da ih pri tom ne osuđuje i ne morališe.

Mitotvoračkim postupkom karakterističnim za japansku kulturu, stvoren je kult od Murasaki Šikibu. Ne zna joj se ni godina rođenja ni smrti, a ni pravo ime. Ime pod kojim je ostala upamćena nastalo je po liku dvorske dame Šikibu iz Genđija koja je ideal ženske prefinjenosti i lepote. Vekovima su je oponašali mnogi pisci, a kasnije su pravljene grafike koje prikazuju prelepu kaligrafkinju duge zavodljive kose. Iako je Murasaki živela povučeno, jedan pesnik opevao je njene usne koje su nalikovale na cvet lotusa, i njenu prelepu figuru koja podseća na cveće višnje posuto po obzorju zalazećeg sunca.

Genđi je kasnije obilato ilustrovan i dopisivan, i nastavio je da živi nezavisno od svoje ćudljive stvarateljke, a monumentalna priča o ovom delu kao da je progutala i samu autorku. Genđi Monogatari Emaki je udruženo delo kaligrafa koji su na osnovu originalnog teksta stvorili svitak od 19 ilustracija i 20 kaligrafskih stubaca, danas priznat kao nacionalno japansko blago. Čuveni umetnik Tosa Micunobo naslikao je 54 ilustracije o Genđiju, takozvani Genđi album.

Živo usmeno predanje podvrglo je Priču o Genđiju svojim pravilima, a njegova autorka je postala heroina priče o ovoj jedinstvenoj simbiozi usmenog i pisanog teksta. U prevodu Sretena Ilića na srpski jezik, objavljena je 2003. godine u Beogradu, izdavač je Zlatousti.