Kao što su u doba starih Grka postojale elitne akademije tako tu ulogu u savremenom svetu imaju poslovne škole poput Harvarda, Whartona (u SAD), Inseada (Francuska) ili Sda Bocconija (Italija). Na njima se najbolji svetski talenti obrazuju da postanu menadžeri velikih korporacija ili samostalni privrednici, tj. poslovna elita nezadržive kapitalističke ekonomije. Praksa je da na kraju svog obrazovanja i tri-četiri godine obaveznog radnog iskustva, tj. oko svoje tridesete, na ovim poslovnim školama talenti pohađaju uglavnom dvogodišnje postdiplomske MBA programe (Master in Business Administration).

Skoro sve škole (Harvard Business School pre svih) stvaraju generalne menadžere, "uče te da misliš i da gledaš široko", kao što tvrdi jedan od učesnika koji su se odazvali pozivu "Vremena". Ipak, najviše se razvijaju one sposobnosti koje se retko nalaze u knjigama, tzv. soft skills: od toga kako prepoznati kvalitetne saradnike posmatrajući njihovu gestikulaciju ili hod do toga kako motivisati svoj radni tim. Na MBA-u možeš da dobiješ i odgovor na pitanje da li se "lider ili uspešan preduzetnik rađa ili se postaje".

Ipak, MBA diplomac ne znači automatski dobar menadžer. Na primer, oni self–made biznismeni u Srbiji često su snalažljiviji i bezobrazniji, zbog okolnosti… Sigurno je, međutim, da taj pojedinac poslovnu i drugu stvarnost gleda drugim očima, otvoreniji je za promene i svestan je koliko su presudni odnosi sa drugim ljudima. Na kraju, on je podučen kako da jednu dobru ideju pretvori u poslovni uspeh. Zato najuspešnije svetske firme regrutuju svoje kadrove upravo među MBA diplomcima, odnosno ne postoji upravni odbor nijedne velike korporacije bez najmanje polovine MBA-ovaca. To mu dođe kao jedna vrsta garancije kvaliteta.

ISKUSTVO I KOMUNIKACIJA: U sadašnjoj svetskoj recesiji, najgoroj u poslednjih sedamdeset godina, ogroman broj mladih ljudi odlučio je da napusti posao i posveti se MBA-u. Ili barem pokuša da se upiše. Jer, selekcija je najstroža moguća: Harvard u proseku primi samo osam do devet odsto prijavljenih a ove godine bilo je oko 9000 kandidata. Wharton i Kolumbija upišu nešto malo više, iako su same školarine već dovoljno velik filter (oko 40.000 dolara ukupno za dve godine). A gde su knjige, klopa, kirija i komunalno?

Inače, nešto je veća gužva za prijem na američkim biznis školama, iako su skuplje i duže traju nego u Evropi (dve godine naspram petnaest meseci). Razlog je naravno viši kvalitet nastave u američkim školama koje su uostalom i izmislile i usavršile MBA program. Uz to se pohađanjem neke vrhunske biznis škole postaje deo mreže bivših i sadašnjih studenata koji su često najveći kapital u karijeri, odnosno time je obezbeđen ulaz u najveće svetske kompanije.

Profesionalno iskustvo koje prethodi masteru jeste uslov sine qua non za upis. Štaviše, lično iskustvo je deviza kojom se "trguje" u diskusijama sa ostalim studentima jer "zanimljiv si kolegama ako imaš šta da doprineseš, pošto vrednost MBA programa zavisi upravo od toga s kim se školuješ, odnosno više od toga šta dobijaš od ostalih studenata a ne toliko od profesora. Ako su radna iskustva studenata različita i ako su grupe heterogene utoliko je zanimljivije", kaže za "Vreme" Aleksandar Živanović sa McGill škole iz Montreala.

INTENZIVNA TRKA: Između ostalog, zbog toga se škole trude da okupe što različitije polaznike – tako na primer MBA Bocconi u Milanu "istovremeno pohađaju kapiten italijanske ragbi reprezentacije, Argentinac koji je na motoru napravio krug oko zemaljske kugle, Francuz koji je pola života proveo na brodu usidrenom u Kanu, Pakistanac s kvocijentom inteligencije sto pedeset i novinar iz Srbije", saznajemo od Zorana. Zbog svega toga prethodno školovanje nije presudno (iako su prijemni GMAT i ostali testovi veoma teški), već životno i radno iskustvo. Inače, mnogima, a naročito inženjerima, MBA diploma služi upravo da promene smer karijere i da se bave finansijama, konsaltingom ili menadžmentom. Ipak, na MBA-u se formiraju uglavnom generalni menadžeri koji istovremeno vladaju marketingom, finansijama ili logistikom i to na istom nivou znanja. Jer, retko koja škola ove vrste specijalizuje se isključivo za jedan do dva poslovna aspekta. To je npr. slučaj sa čuvenom školom u Čikagu koja je broj jedan za finansije ili Kellogg (Northwestern) za marketing.

"Nije teško, ali je intenzivno", nastavlja Marijana Kolak, prva Srpkinja koja je završila Harvard Business School. "Metod učenja je baziran na poslovnim primerima a polovina ocene zavisi od učešća na času jer svaki dobar menadžer mora dobro da komunicira. Zato moraš da budeš spreman za svaki čas a zanimljivo je da se posle decenijama ljudi sećaju poslovnih primera sa HBS-a". Ovaj metod analize i diskusije konkretnih primera izmišljen je i usavršen na Harvardu, a sada ga primenjuju gotovo sve škole. I zato svi MBA postdiplomci na svetu znaju kako je Yamaha svojevremeno "rasturila" Tohatsua na tržištu motocikala, kako je Nestle osvojio dansko tržište supa u kesici ili kako su se rodile čudnovate kompanije poput Amazona ili Ikee.

Sve škole biznisa koje nešto znače međusobno se takmiče na rang-listama koje jednom godišnje formira "Fajnenšel tajms" ili druge ugledne novine. Kriterijumi prilikom rangiranja su brojni: sposobnost predavača (procenat profesora sa doktoratom i kvalitet njihovih naučnih radova), prosečna plata onih koji su završili školu poslednjih godina, procentualno povećanje plate nakon završetka mastera itd… I tako, iz poslednjeg izveštaja "Fajnenšel tajmsa" saznajemo da oni koji završe MBA na Stanfordu (San Fransisko) imaju prosečnu platu od 168.000 dolara godišnje, da je odmah posle mastera na Kolumbiji (Njujork) zagarantovana tri puta veća plata u odnosu na period pre mastera, da na Whartonu (Filadelfija) svi profesori imaju doktorat, da na pariskom Inseadu samo osam odsto studenata čine Francuzi itd…

Prema najnovijoj analizi "Fajnenšel tajmsa", najbolji MBA programi na svetu su Wharton i Harvard, slede Kolumbija, Stanford, Štern (među prvih deset, čak osam su iz Amerike), a u Evropi to su Insead iz Pariza, London Business School, IMD iz Lozane i Sda Bocconi iz Milana. Inače, sve poslovne škole (koje su pravno i faktički izdvojene od istoimenih univerziteta), osim od školarina, žive od bogatih donacija velikih firmi koje tu školuju svoje buduće kadrove. Štaviše, ne samo da ih finansijski podržavaju već je za menadžere posebna čast da održe koje predavanje i ispričaju neko svoje iskustvo.

SJAJNI TIPOVI: "Goizueta Business School iz Atlante ima značajnu finansijsku podršku Koka-Kole koja je tu locirana. Otuda i ime škole – Roberto Goizueta je bio dugogodišnji generalni direktor Koka-Kole, najzaslužniji za njen uspeh i jedan od najcenjenijih poslovnih ljudi u Americi. Ovakva podrška omogućila je školi da privuče vrhunske profesore sa elitnih MBA programa širom Amerike", kaže Ivan Čakarević.

Kao što su nekad u grčkim akademijama najveće "face" bili Platon i Aristotel tako su u poslovnim školama to sada Michael Porter (profesor strategije na Harvardu), Filip Kotler (profesor marketinga na Kelloggu) ili Henry Mintzberg sa McGilla.

"Imala sam mnogo dobrih profesora a najveće ime na Harvardu je, naravno, Michael Porter", nastavlja Marijana Kolak. "Kada su Đinđić i naši ministri bili u Bostonu prošle jeseni, zakazala sam im sastanak sa tim sjajnim čovekom i projekat konkurentnosti, koji trenutno obrađuje Pitićevo ministarstvo, radi se po njegovoj teoriji."

Trenutno je dvadesetak srpskih studenata na najvećim svetskim poslovnim školama, s tim da ukupan broj diplomaca ne prelazi stotinak. Među najpoznatijim MBA-ovcima su možda Božidar Đelić (Harvard) i Radovan Jelašić (Čikago), dok je Kori Udovički završila sličan program na Yaleu. Inače, od ukupno sedmoro Srba s diplomom najprestižnije Harvard Business School, poznate kao West Point kapitalizma, njih troje se nedavno vratilo u Srbiju a s njima i izvestan broj diplomaca iz drugih škola. Verovatno su posle više od decenije u belom svetu i nakon petooktobarskog prevrata jedva dočekali da se oprobaju u "oslobođenoj" Srbiji.

Neki MBA "povratnici" stavili su se na raspolaganje raznim srpskim ministarstvima, a drugi su posle kratke "probe" pobegli glavom bez obzira. "Na primer", kaže Aleksandar iz Montreala, "jedan moj drugar odavde, Srbin koji već radi pet godina u jednoj od najpoznatijih kanadskih banaka, otišao je u Beograd na intervju s nekim u Ministarstvu trgovine. Tip mu ‘ladno usred razgovora kaže ‘jes’, plata je bedna, ali ne brini se, ovde niko ne živi od plate’, pa mu namignu. Naravno, čovek se prvim avionom vratio u Kanadu."

Nešto slično kaže i Bojan Nenadić, iz MBA škole u Edinburgu: "Ono što jeste problem za povratak to je situacija u Srbiji. Ja sam se oženio Škotlanđankom, navikao sam na normalan život, gde je politika malo bitna, gde se razgovara o golfu, fudbalu, cenama stanova i slično, a ne o političarima, kriminalcima, ubicama i tako dalje. Mislim da je potrebno malo vremena da se to vrati u neku normalu."

CENA I ODLUKA: Pošto većina srpskih studenata MBA škola živi u inostranstvu, uglavnom su zaposleni u finansijskim institucijama poput Citibanka, "Morgana Stenlija", HSBC-a ili u konsultantskim kućama poput "McKinseyja" i "Baina" i ne nameravaju uskoro da se vrate u zemlju. Glavni razlog nije toliko odbojnost prema "burazerskoj" ekonomiji, kafanskim pričama i bahatim političarima, već to što su svoje skupe škole najčešće finansirali kreditima koje sad treba da otplaćuju.

Takođe, primećuje Marijana: "Ljudi u Srbiji uopšte ne znaju šta je to MBA i kako ljudi koji su to završili mogu da doprinesu. Prvo, kod nas postoji generalan stav da je biznis po definiciji prljav i da zaraditi novac podrazumeva prljavu rabotu (odnosno, da su uspešni ljudi to postali ‘na foru’ – prim. aut). Štaviše, od kada je ‘bizmis’ postao popularna grana, pojavilo se mnogo menadžment škola u Srbiji na koje klinci sada masovno pikiraju. Mislim da nema potrebe da se kaže da to nema nikakve veze sa onim što se uči na pravim MBA studijama."

Dakle, u Srbiji ne postoje MBA studije niti ljudi shvataju šta je to.

Naravno, u ovoj analizi ne uzimaju se u obzir razni kursevi sumnjivog kvaliteta i kredibiliteta kojim uglavnom bogati roditelji sebi i svojoj lenjoj deci leče komplekse. Ipak, prvi signali da se na tom planu nešto preduzima stižu iz Novog Sada, gde je lokalni univerzitet u fazi osnivanja prvog MBA kursa, a sa obrazovanjem poslovnih ljudi u našem regionu najdalje su otišli Slovenci koji su na Bledu formirali instituciju svetskog nivoa.

I druge zemlje iz Istočne Evrope na putu su da oforme svoje elitne poslovne škole (npr. Mađarska i Bugarska), dok druge praktikuju da šalju (tj. finansiraju) najtalentovanije mlade ljude u škole na Zapadu.

"Da sam ja srpska država, ne bih rizikovao i sponzorisao nekog ko će posle ostati da radi na Zapadu. Bilo bi isplativije pokrenuti solidan MBA program u Srbiji za domaće studente i dovesti profesore i strane studente da gostuju u razmenama itd. Možda nije loša ideja da se stvori neki program za letnji rad srpskih MBA-ovaca u državnim i nedržavnim organima i firmama u Srbiji. Na taj način naši MBA studenti u inostranstvu imali bi priliku da dođu na dva-tri meseca da se isprobaju i da ih isprobaju. Kad bi neko ozbiljan u Srbiji ponudio tako nešto, sigurno bih se prijavio među prvima", kaže Aleksandar Živanović iz Montreala. "Čini mi se da je znanje koje se stekne u MBA školi veoma potrebno u Srbiji i bilo bi lepo kada bi se i Srbija smatrala kao opcija post-MBA", zaključuje Marijana Kolak, koja trenutno radi u Londonu.