Kao što, baš na prvoj strani, veli podnaslov izveštaja iz Guče, kojih ako ne novina u koje savezni predsednik ima poverenja i očekivanja, "Ništa u ovoj zemlji ne može da razgali i opusti narod, odagna probleme i izmami radost kao skup najrazličitijih orkestara u Dragačevu". Ajde da se složimo, da ne ulazimo u polemiku sa ‘vako kapitalnim zaključkom i rezimeom, moglo bi se reći da većina, od stotina hiljada učesnika sabora, dođe sa receptom kako nadmašiti sebe. I onda kako dođeš ti se daš u isticanje, a prilika na svakom kvadratnom metru, pa udri, od uranka do zaranka, iliti od budilice do Saborskog druženja i radovanja. Tako bilo i godine ove, vrhunske domete, u zbiru, donekle omela kiša, ali bilo pojedinačnih i grupnih rekorda. Ko je stig’o, trudio se da mu se to i isplati, dokle su džep i organizam izdržali.

KINEGRAM NA PUPKU: Pravi saboraši znaju da je najbolje kad "sunce zađe" i udari "Mesečina", a bolje od najboljeg je subota noć, tad je cela Guča velika , neka bude i nebeska, šatra, zvuk truba se penje, cepa šatre, raspojasani, neka bude goli, Srbi prate trube, izvijaju se, muški nasrću golim prsima, ženski svime što imaju, to se duva i naduvava, marke, Dinkićeve dvestodinarke sa kinegramom brišu čela trubača, ulaze u pupak devojaka po stolovima… opšti pičvajz, a Srbi znaju šta je pičvajz. Taman kad, pred zoru, svi klonu, po programu, u sedam ujutru, budilica, kad to zaprangija, kad orkestri dunu sa četiri strane, i mrtav ustaje, pa ispočetka… opet u pičvajz.

Ko da odoli takvom izazovu, takvoj proveri, poseta Guči mu dođe k’o redovan sistematski pregled. Za ljude. A i političari su ljudi, i to kakvi, ako ni zbog čega, dođu da vide kakvi su im ljudi, u kakvom je stanju nacija, em upoznaju običaje, em kako im se ljudi vladaju prema njima. Odma’ da kažemo, tvrdi i meki socijalisti nisu viđeni, primećen i uslikan, zajedno sa generalom samo za ovu predregrutacionu priliku bez uniforme Pavkovićem lično i zagrljen Veljo kapitalni Ilić, jošte Borislav Pelević, u veselju, sa partijskim drugom Palmom. Đinđić sa suprugom, obezbeđenjem, protokolom, fotografom, Borisom Tadićem, nije viđen pod šatrom, zabeležen u bašti restorana, zabeležio novinar "Glasa" – "I taman se na stolu ispred premijera u zemljanoj ćasi zapušio vruć svadbarski kupus , skoro u trku, u baštu banu duvački orkestar, napred Milovan Babić, legenda Guče, za njim oznojeni trubači. Stadoše malo izdalje, pa udariše, jeknu bašta, zavriskaše saboraši okolo… uznemiriše se članovi obezbeđenja, poskoči pod stolom i noga premijera Đinđića, zacupka u ritmu Užičkog kola"…

KAD SE MLADA RAZMLATA: Ajde da prekinemo sa prepisivanjem, nedelja pre podne, završni i finalni dan, posle velike i svečane povorke svih umetnika, improvizacija, kako program veli, stare dragačevske svadbe. Mlada na konju, mladoženja na konju. Stigoše pred Dom kulture, opkolio narod, opkolili snimatelji, kad se to mlada, sve sa konja, razmaha i razmlata, đa levo, đa desno, đa preko glave, sve sama pšenica, bjelica li je, sve sama konfeta, pa, od zlata li je, jabuka, to samo razvaljuje, samo što ne obara, vidi se, sposobna. Poniže mlade udarilo kolce, u’vatilo se i staro i mlado, usitnilo, još poniže, na glavnoj raskrsnici, po’vatale se mlađe snage, to se đipa, to se preskače, to se naskače… i to u bela dana po.

Svaka ulica dragstor, nema šta nema na tezgama, crno pivo, belo pivo, crno-belo pivo, kaiševi uži, kaiševi širi, drvene mašice za pečenje paprika, a može i za pipkanje, štipkanje, ima i, ko bi pogodio, najlonski džakovi od veštačkog djubriva, "Zrno pirinča sa imenom", šta je to, to je ovo, zrno pirinča sa imenom u kapsulici. Treba stići, sve videti, jedna na štrafti se poverava drugi, mora, izgleda, skinuti hulahopke, a ima još. Šta ima, majice, "Ja sam rođen u Srbiji brale", original "Stoličnaja" votka, samo 110 dinara, svi veruju, niko ne kupuje, ima muzika, sa svih strana, kak’u ‘oćeš, ima i "Vetar duva sa planine/ nema moje Anđelije"… Ima "Slobovo prozorče", drvena rešetka ofarbana u crveno, ja pis’o, jedan će iz tezge, "Ševeningen", dešifruje izloženo, ima novinari, svi sa akreditacije sa slikama, preko dvesta, sve se dalo u pos’o. Svuda događaj, svuda tema, na svakom slobodnom metru, asfalta, livade, žardinjere, u’vatio se poznanik do poznanika, nepoznanik do nepoznanika, pa to oplelo, pa se to saplelo, kad se umore pričučnu, sednu, nastave da se lome, rukama, gornjim delovima tela, "Evo zore, evo zore"… pa to tera, od tezge do tezge, od točionice do točionice.

A najbolje se tera pod šatrama u porti crkve, od crkve ostala samo vrata, sve sam lonac sa kupusom, nataknute životinje, i šatre, šatre… Ali, sve po programu, uđeš, sedneš, vikneš sve redno, kupus pa pečenje, kilo kilo, "zovneš" trubače, okreneš mobilnim koga treba, ženski rod na astal, pa udaraš i direktno prenosiš, što si doš’o ako familija ne zna kako ti je, treba to podeliti sa bližnjima.

Ali, eto i finalnog nadmetanja na fudbalskom igralištu. Do tamo dva putića, operaciju prelaska preko pešačkog mosta organizuje policija, tako uspešno da nema šanse da se pređe, ima i most po propisima, ali nekima i on uzan, zavrnu nogavice, pa prečicom preko rečice, kad vidiš da prija, skineš prnje, leđnim stilom forsiraš plitku vodu.

REPUBLIKANSKI PROGRAM:Kako bilo, pređeš, stigneš na fudbalsko igralište. Publika u publiku, gosti u ograđen prostor pred betonskom binom. Sve na svom mestu, klupe, sto za žiri, priznanja za pobednike, kamera na dizalici, kamera na šinama. Svi se smestili, princeza Jelisaveta u prvom redu, plavi kartinski kačket, bele, ko da su pantalonice, ciklama baš dekoltirana majica, nema minđuša, pa ni onih u obliku srceta, iz bine orkestri u pripremi, mahom ciganski, komplet obučeni srpski, redovan i opanak šiljkan, srpski mandže ‘leba i salame… Dok tako opažasmo, ili dok smo tako opažali, baš kad treba, pred početak ceremonije, pred binom se namače prošlogodišnja, i svakogodišnja, Jolanda, baš sa pratnjom. To je plavo, to je sisato, to je patriotsko, da proverimo, jeste, on je Slobodan Petković, potpredsednik Unije poslodavaca i predsednik Republikanske partije, a gospojica, gospojica je Jolanda Petković, modni kreator, visoke mode, upade nam Jolanda. Dok su fotoreporteri zumirali program republikanaca, iza programa promače lično premijer, vidimo na karakterističan način, samo što nije rekao, ajde da, pokazao rukama, zapazio "program". Petković izgleda smo snimili pravog budućeg premijera, lagano, providno obučen, a velike reči, on je ljuti protivnik Đinđića i Koštunice, ova vlast nema mandat naroda, nastavlja istim stopama, i iz tih stopa ode u treći red.

Premijer sede na klupicu u prvom redu, do princezine klupice, ne konstatova krunu, poređenja radi, koliko juče, u Struganiku, predsednik Koštunica sedeo je do princeze, zajedno gledali predstavu o životu vojvode Mišića, sama princeza nam, komentarišući istorijski susret, rekla, "jako tužno, a on kaže da"( citat je o reagovanju na predstavu). A premijer ni da konstatuje princezu, ko da do njega, i to prema princezi, nije sedeo onaj Tadić što je bio za telekomunikacije. Ali ajde, obaveze valjda, premijer uze da prima pozdrave i čestitke, priđe mu i onaj što je, da bi stig’o, preš’o 200 km peške. Kaže, "Ja sam onaj što je doš’o peške", zadržaše se u razgovoru, vidi se, srdačnom. O čemu se radi, crn momak, propisno odeven, nam izdeklamova: "Dobar dan, ja se zovem Petrović Vladiša, iz sela Strmonova kod Despotovca, podno planine Beljanice, rođen sam 3.1.65, imam 36 godina, dolazim već 17 godina na ovaj Sabor, na dogodine će 18. put." Šta je rekao premijeru, rek’o, 52. si godište, Zorane, godina ti samo fali od 50, 13 si stareji od mene…

Uto izađoše voditelji, Sveta Vuković i svetinica, uzeše da sipaju o saboru uma i duha, Sveta, po scenariju, viknu "Eheej trubo", dunu truba, za njom 200 učesnika grunu "Sa Ovčara i Kablara", sve se zatrese od topovskih udara. Pa Sabor otvori Radojko Nikolić iz Zeoka, iako je bilo nagoveštaja da će to biti Matija, koji Matija, i savezni predsednik je jako rek’o da je dovoljno reći, Matija. I Radojko pozdravi sve, a najpre drage goste, predsednika vlade i princezu. Pa uze da zbori još, a premijer da se pita sa narodom, baš opušten, takoreći teget komplet, takoreći bledoplava košulja, i supruga Ružica u jednostavnoj haljini takoreći na plavo boje. Orkestri počeše da duvaju, izvornu i sopstvenu kompoziciju, poče kišica, premijeru se dogodi kišobran takoreći plave boje, iza već oplelo, drmusaju se, uglavnom žuto-plavi sponzorski kartonski šeširi, neki je keks u pitanju, uglavnom proizvođač marketinški pogodio boju.

Princeza, da li povređena, napustila klupicu, atmosfera se nabija, iza gostiju, samo lomi, oplelo i oko premijera, dve – tri gospođe sa najlon kesama na frizurama, i pripadajućim kavaljerima, samo zanose, okupile, samo čine juuu. Kad probi sa leve strane, jedan sa bar kilo zlata oko vrata, u pratnji mešane posade opasane plastičnim zmijama, uze da se krši, da se prsi i zamanjuje. Udari kolo "Zvečarka", pa izvorna "Kraj potoka bistre vode", pa to uze da se zaleće i prizemljuje. Sveta zbog kiše dade pauzu, Premijer ode sve sa kišobranom, u publici poče da se tera, skinuli se, isukali piva, polivaju se, suču brke, zalizuju kose, propinju se, grudima nasrću, k’o da se sa muzikom u kosti hvataju, to samo seca, to se samo breca… Preminu kiša, završi se program, koga baš interesuje, najbolji trubač Boban Marković iz Vladičinog Hana, najbolji orkestar Milana Mladenovića iz Vranja. Zlatnu trubu uruči princeza, k’o nova, ali bezuspešno pokušaše da dune u pobedničku trubu. Zato je bilo uspešno kolektivno duvanje, pobednike natenane odneše do centra, na završni udarac. Odasvud udari tehno i etno, nadjačavale su se trube i grleno uuu… svaki deo tela išao je za zvukom, iznenađivao kosti.