Prošlo je osam godina otkad su autori serijala Noktožder – scenarista Džošua Vilijamson i crtač Majk Henderson – okupirali pažnju fanova horor žanra u stripu, a ova priča je ponovo u fokusu publike i kritike. I to iz više razloga. Najavljuje se još jedan nastavak, odnosno spinof sa pričama koje će se odigravati u istom izmišljenom svetu Noktoždera koji im je obezbedio popularnost i poštovanje, ponovo se priča i o ekranizaciji, ali za ovdašnje fanove je najvažnija vest da je Noktožder konačno preveden na srpski, u tri toma, u izdanju Čarobne knjige. Iako domaće izdanje kaska skoro deceniju za planetarnim hajpom koji je pratio ovaj serijal, prevod Gorana Skrobonje i opšti kvalitet serijala prava su poslastica za sve ljubitelje horora u stripu.

Noktožder u svojoj osnovi sadrži dva glavna aduta za uspešan serijal – dobru ideju i savršeno izvođenje. Nije redak slučaj da horor stripovi padnu na jednom od ova dva preduslova. Ili je bazično loša ideja odrađena na zanimljiv način, ili se dobra ideja razvodni do neprepoznatljivosti i raspadne se u svakom narativnom smislu pre nego što priča dođe do kulminacije. Kod Noktoždera to nije slučaj, jer je priča perfektna od osnove do konačnog ishoda.

Ideja je jeziva – šta ako 16 najgorih serijskih ubica u istoriji moderne Amerike potiče iz jednog (srećom, izmišljenog) gradića u Oregonu po imenu Bakaru. Bakaru je mesto gde misterija ne manjka, a najbazičnija od njih jeste ta da je tih 16 pitoresknih serijskih ubica poteklo odande, kao i da nijedan od njih nije činio zločine dok je živeo u gradiću već kada su se otisnuli u svet. Vilijamson i Henderson oslikavaju sumornu atmosferu Bakarua, stalno pogođenog kišama i sa opipljivom aurom misterije i zla koje se nadvijaju nad njim. U fokusu radnje su agent FBI-ja koji je došao da istraži nestanak kolege i lokalna šerifice, oboje rešeni da konačno razreše misteriju ovog gradića i njegove nimalo laskave reputacije “rodnog mesta serijskih ubica”.

U pogledu tipova “koljača iz Bakarua”, kako ih mediji nazivaju u stripu, Vilijamson je bio posebno maštovit. Jedan je bio klovn opsednut idejom da sazna koliko zaista klovnova može da stane u mali automobil. Drugi, Spaljivač knjiga, je spaljivao biblioteke – zajedno s ljudima u njima – jer nije voleo čitanje. Treći se bavio večnim pitanjima “šta ako”: šta ako nekoga bacite s litice, šta ako nekoga secnete hiljadu puta, šta ako… Blizanci ubice su ubijali samo blizance, Dobri Samarićanin bi ustrelio svakoga ko mu pritekne upomoć… Lista nije beskrajna jer ih ima “samo” 16, ali je svakako maštovita.

Naslovni ubica, i po rečima likova najužasniji, jeste “Noktožder” Edvard Čarls Voren, koji je opsednut grickanjem noktiju i otimao je ljude da bi zadovoljio svoj poriv nakon čega bi ih ubio. I to ukupno 46 njih pre nego što su ga sustigli organi reda i mira. Problem je u tome što je Voren nadasve harizmatičan i dopadljiv lik, sav od zanimljivih verbalnih tirada i maštovit u sopstvenoj mitomaniji, pa ga je porota oslobodila krivice i vraćen je u društvo sa upitnim obećanjem sebi i okolini da više neće da ubija ljude.

Voren je najbolji adut serijala Noktožder, i to autori ni u jednim trenutku ne kriju. Njegova skoro magnetna privlačnost, koliko to može da dosegne nacrtani lik, ravna je onoj Hanibala Lektera iz Kad jaganjci utihnu. Iako i on sam neprestano ističe da je loš čovek i ubica, a saznaje se dosta i o njegovom krvavom pohodu, publika je jednostavno privučena njegovom harizmom i konstantno navija za njegovo iskupljenje u ovom horor trileru/misteriji.

Neobični trio “junaka” – agent, šerifica i ubica – kopaju po prošlosti Bakarua, kao i njegovoj sadašnjoj topografiji, u potrazi za uzrokom zla koje tera ljude iz tog učmalog i kišovitog gradića i čini ih ubicama. Da li je voda? Da li je hrana? Nečiji eksperiment, drevno prokletstvo ili nešto još mračnije? To je suštinska misterija ovog serijala, i autori se sasvim suptilno poigravaju na granici između realnog i natprirodnog, isto kao što i Voren igra svoju ulogu lika koji pleše na tankoj liniji između monstruma i heroja. Dok Vilijamson i Henderson vešto balansiraju između natprirodne i objašnjive misterije i Vorenovog mesta u sivoj zoni moralnosti, potura se niz ljudskih drama i preokreta koji zapravo čine veći deo serijala.

Kraj Noktoždera je mnoge ostavio u neverici pre više od pet godina. Naklon za maštovito rešenje je svakako zaslužen, iako je teško kod ovoliko velikih serijala zadovoljiti sve ukuse. Posebno jer ovde zapravo postoji “kraj unutar kraja”, iliti dva finiša dve velike priče u serijalu. Prva je svakako sveprisutna misterija Bakarua, odnosno razrešenje šta to stvara serijske ubice u ovom gradiću. To je jedan tipičan trilerski kraj u kojem se saznaje konačna istina koja kopka čitaoce od prve table prvog dela. Međutim, pored njega graciozno stoji još jedan, pravi kraj Noktoždera. Tačnije, jedna vrsta kraja priče o Noktožderu Edvardu Čarlsu Vorenu. Njegova već pomenuta harizma je maestralna finta zbog koje se lako smetne s uma da je on u suštini ubica i čudovište zaogrnuto u ljudsko obličje. Ta nepremostiva ambivalentnost je stalni kamen spoticanja u percepciji ovog lika, koju autori sitnim činovima neprestano potkopavaju. Na primer, kada deca za Noć veštica upadnu u njegovu kuću kao test hrabrosti, pa se jedan dečak saplete i padne. I onda vidimo Vorena kako mu zašiva i previja ranu na kolenu. Uplašeni dečak kaže kako je mislio da će ga ubiti, na šta Voren iznenađeno odgovara: “Ne ubijam decu. Ama baš nikad.” U rasponu od nekoliko stranica Vorena percipiramo kao ubicu, spasioca i opet ubicu.

U tom neprestanom poigravanju emocijama, usponima i padovima u moralnoj karakterizaciji Noktoždera, autori na kraju poentiraju sa hičkokovskim krajem, stvarnim finalnom serijala, koji može samo da ostavi u neverici. Radi boljeg efekta, ne treba odati o kakvom je kraju reč, jer je ceo serijal kao krvavocrveno vino koje treba polako gustirati.