Samo nekoliko dana pre nego što je doušnik Gestapoa pokušao da uceni Jevrejina Ota Franka, oca Ane Frank, da će ga prijaviti vlastima, on je pisao prijatelju u Ameriku Natanu Štrausu, moleći ga da mu pomogne da sa porodicom napusti Amsterdam i da stigne do Amerike:

"Ne bih te molio da situacija nije takva da me prisiljava da učinim sve što mogu da izbegnem ono najgore. Možda se sećaš da moja žena i ja imamo dve devojčice. Najviše me brine bezbednost dece. Sudbina nas dvoje je manje važna. Ti si mi jedini poznanik kome mogu da se obratim sa ovom velikom molbom", piše Oto Frank u pismu datiranom 30. aprila 1941. godine. Pismo je samo jedan dokument u velikom dosijeu koji ima 78 strana i koji je nedavno slučajno otkriven u arhivama Instituta za jevrejska istraživanja (YIVO) u Njujorku. Priču o neočekivanom otkriću najnovijeg poglavlja iz tragičnog života porodice Frank doneo je "Njujork tajms" na naslovnoj stranici prošle nedelje.

Pronađeni dosije dopunjava priču o najslavnijoj devojčici, žrtvi holokausta, ali i o američkoj politici za vreme Drugog svetskog rata i lavirintima njene birokratije.

BIROKRATIJA: Da bi dobio vizu za Ameriku, Otu Franku je bilo potrebno 5000 dolara za depozit. On moli Štrausa da mu pozajmi te pare. Njegov prijatelj je u to vreme direktor Federalne agencije za stanovanje, i sam je vrlo imućan, otac mu je bio suvlasnik čuvene robne kuće "Mejsis", a što je još važnije, prijatelj je prve dame Eleonore Ruzvelt.

Dokumenti koje je nedavno objavio "Njujork tajms" ležali su netaknuti u Institutu za jevrejska istraživanja punih 30 godina u skladištima u Nju Džersiju, pre nego što su slučajno otkriveni zaslugom jedne činovnice volonterke. Kada se uzme u obzir da su život i delo Ane Frank detaljno istraživani i muzejski arhivirani, zaista je krajnje iznenađujuće da je fasciklu sa korespondencijom oko dobijanja američke vize toliko dugo prekrivala prašina.

Gomila papira otkriva birokratsku aroganciju i mrzovolju, ali i bezdušnu politiku: smenjuju se brda papira, najrazličitijih zahteva za sponzorima, za ogromnim sumama novca, najrazličitije potvrde i uverenja koje treba da uvere nadležne vlasti da bi Amerika mogla da ima koristi od dolaska porodice Frank na svoje tlo. I svaki put kada bi se učinilo da su porodica Frank i njeni američki prijatelji savladali jednu administrativnu ili zakonsku prepreku, iskrsavala bi druga.

Čak je i Adolf A. Berl, junior, u to vreme pomoćnik državnog sekretara, očajavao pred brdom propisa koji su se nizali jedan za drugim. Kako piše istoričar Ričard Brajtmen, neki američki konzulati su tražili određenu sumu novca kao garanciju, drugi su tražili pisane sudske potvrde, dok je jedna američka instanca zvanično odgovorila da će Frankovi dobiti vizu samo pod uslovom da neki njihov rođak u Sjedinjenim Američkim Državama donese kod suda potvrđeno uverenje da će izdržavati podnosioca molbe za vizu po dolasku u SAD.

Očigledno nije bilo jasnih, standardizovanih pravila da bi procedura dobijanja vize za Jevreje bila koliko-toliko zakonski nesporna i efikasna.

Pokazalo se da Frankovima, a o drugim Jevrejima Evrope i da ne govorimo, nisu pomogle ni jake veze ni pare da probiju sve strože propise Stejt departmenta o njihovom dolasku u "novi svet".

U leto 1942. godine porodica Frank je zaključila da mora da ide u skrovište. U skrivenom delu tavana, na vrhu jedne amsterdamske kuće, Frankovi su proveli gotovo dve godine, sve dok ih nije otkrio Gestapo. Kao što znaju deca širom sveta, priča se završava smrću Ane Frank, njene sestre Margo i majke Edit u koncentracionom logoru Bergen-Belsen maja 1945.

Preživeo je samo Anin otac. Holanđanke koje su pomagale porodicama u skrovišu pronašle su Anin dnevnik koji je jedinstven literarni i istorijski spomenik nastradalima u holokaustu.

POLITIKA: Istoričar Brajtmen analizira zašto su Sjedinjene Američke Države tako strogo i tako selektivno davale Jevrejima vizu za ulazak: kada je Francuska kapitulirala pred Nemcima u junu 1940. godine, SAD su se uplašile da će u moru evropskih izbeglica biti i mnogo petokolonaša, špijuna i sabotera. Već u junu 1941. doneta je odluka da niko ko ima bliske rođake u Nemačkoj ne može dobiti vizu za SAD: teza je bila da bi nacisti mogli ove izbeglice da koriste za svoje tajne operacije jer bi njihove familije u Nemačkoj bile svojevrsni taoci.

Već u julu 1941. Nemačka je zatvorila sve američke konzulate na svojoj teritoriji, a Amerika je na ovo reagovala istom merom. Korespondencija pokazuje da je Oto Frank bio prisiljen da traži izlaznu vizu iz Holandije, ali i tranzitne vize za nekoliko evropskih zemalja koje su već bile pod nemačkom okupacijom da bi došao do neutralne zemlje u kojoj su još radili američki konzulati. Već tada je izgledalo beznadežno da će porodica uspeti da stigne do Amerike. "Plašim se da nemam dobre vesti za vas", pisao je Štraus prijatelju Otu Franku 1. jula 1941. godine.

Da bi došao do neke neutralne zemlje, Oto Frank je pokušao da dobije kubansku vizu: to je bio rizičan, skup i sasvim neizvestan potez jer su kubanske vlasti bile korumpirane. "Znam da će biti nemoguće da svi zajedno odemo. Edit me nagovara da ja odem sa devojčicama", piše Frank Štrausu 8. septembra 1941. godine. Samo mesec dana kasnije on se žali svom prijatelju: "Sve je mnogo teže i postaje iz dana u dan sve komplikovanije." Konačno je Oto Frank dobio vizu 1. decembra 1941. Samo za sebe. Ne zna se da li mu je ikada uručena. Deset dana kasnije Nemačka i Italija objavljuju rat SAD i Havana poništava ovu vizu.

Fascikla sa dokumentima porodice Frank uručena je Institutu za jevrejska istraživanja 1974, zajedno sa desetinama hiljada drugih dokumenata koji su se nalazili u depoima Nacionalne kancelarije za izbeglice, ali i raznih privatnih jevrejskih izbegličkih organizacija.

Tek 2005. godine Institut je dobio sredstva da se ova dokumentacija sredi. U leto 2005. volonterka Estel Guzik sređuje fascikle i zapaža da ovom dosijeu nedostaje naslovna strana, počela je da lista dokumenta i zapazila imena dece: Ana Frank, Margo Frank. Shvatila je da je to novo poglavlje u tragičnoj priči o Ani Frank i njenoj porodici.

Zbog komplikovane legalne procedure, ali i autorskih prava na štampanje i umnožavanje, Institut je još dve godine držao dokumenta u sefu. Sada su ovi dokumenti dostupni svim istoričarima koji dođu u Institut za jevrejska istraživanja na Zapadnoj 16. ulici na Menhetnu.

Poslednja pisma u ovom dosijeu pisana su juna 1945. Julius Holander, zet Ota Franka, pokušava da nađe porodicu svoje sestre i da obezbedi njihov dolazak u Sjedinjene Američke Države. Tu je i kratko, na mašini kucano obaveštenje: "Gđa Edit Frank je umrla; ne zna se gde su njene ćerke."

U poslednjem pismu datiranom 2. februara 1946. Julius Holander piše: "Oto Frank kaže da želi da ostane u Amsterdamu. On više ne želi da dođe u Sjedinjene Američke Države."