Ebola je prvu žrtvu u Sjedinjenim Američkim Državama odnela 8. oktobra. Tri dana ranije, zvaničnici Sijera Leonea saopštili su da je ista bolest u samo jednom danu odnela 121 ljudski život. Šta je više potreslo američke medije? Očekivano, prva vest. Jer od tog trenutka ebola više nije bila nešto što se dešava nekom drugom u zabačenom kutku sveta, već baš tu, na njihovom kućnom pragu. Na paniku nije ostala imuna ni Evropa u kojoj je alarm za ebolu najglasnije zazvonio nakon što je odjeknula vest da su četiri osobe u Španiji, uključujući i medicinsku sestru koja je unela virus u zemlju, zaražene ovom bolešću. Kako se ništa ne bi prepustilo slučaju, pas te sestre eutaniziran je iz preventivnih razloga.

NEJEDNAKI ARŠINI: Sve vreme je "razvijeni svet" pratio situaciju, i mediji su svakodnevno izveštavali o broju zaraženih i ljudskim žrtvama, ali te žrtve su bile bez imena i bez lica, a izveštaji su se svodili uglavnom na recitovanje brojeva i prognoziranje datuma i obima zaraze u drugim zemljama ukoliko bi ova pobegla iz Afrike. Drugim rečima, na širenje smrtonosnog virusa gledalo se kao na pošast siromašnih i zaboravljenih na Crnom kontinentu.

Smrt Tomasa Erika Dankana iz Dalasa izazvala je u SAD paniku tolikih razmera da su ljudi počeli da gube razum u javnim istupanjima i predlažu beskrupulozna i besmislena rešenja. To je najbolje demonstrirala Elizabet Haselbek sa američke televizije Foks pitanjem: "Zašto SAD jednostavno ne ukinu sve letove iz afričkih zemalja koje su žarišta ebole, zašto se rizični ljudi puštaju u zemlju i zašto se na neki način ne obezbede granice?" Njeno pitanje nije bilo ni retoričko ni upućeno kolegi koji sedi pored nje, već gostu vesti – imunologu dr Entoniju Faučiju.

Vidno zbunjen pitanjem Fauči je pokušao da objasni da sa tačke gledišta javnog zdravlja to nema nikakvog smisla. Najbolji način da se zaštiti Amerika, objasnio je Fauči, jeste da se epidemija suzbije u samoj Africi. "Ako ih u potpunosti izolujemo, iz iskustva znamo da će to za sobom doneti i javne nerede, pad vlada, masovna hapšenja, a potpuna anarhija u tim zemljama tek može doprineti širenju ebole van njihovih granica", odgovorio je.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je naglas izgovorila pitanje koje se u tom trenutku sigurno vrzmalo u glavi prosečnog Amerikanca, a verovatno i građanina Srbije nakon što je u petak čuo vest da se sumnja na prvi smrtni slučaj od ebole u Makedoniji, Haselbekovu ne bi trebalo preterano osuđivati. Ona je samo javno pokazala iskrenu zabrinutost za (svoje) zdravlje i život, ali i raskrinkala nimalo laskavu sliku čovečanstva danas, čovečanstva lišenog empatije prema siromašnima. Jer kako drugačije objasniti smrt doktorke Olivet Buk, 13. septembra, nekoliko sati nakon što je agencija Ujedinjenih nacija saopštila da ne može da pomogne u njenom evakuisanju u Nemačku? Pre nje, u julu, umro je doktor Šeik Humar Kan, najveći stručnjak za ebolu u Sijera Leoneu, zbog, kako je tada izjavio zvaničnik Vlade Sijera Leonea, toga što su pregovori o evakuaciji trajali predugo.

Svetska zdravstvena organizacija je tada odgovorila da je u stanju da evakuiše samo sopstveno osoblje i da, zbog broja zaraženih medicinskih radnika, evakuisanje svih njih ne može biti rešenje.

STARTEŠKA DISKRIMINACIJA: Ebola je samo, kako je to slikovito primetio "Hanoveriše Algemajne cajtung", "na potpuno sablasan način dokumentovala dvoklasni medicinski sistem u svetu".

Bolest je, naime, morala i zvanično da postane realna pretnja za industrijalizovane zemlje, ne bi li se međunarodna humanitarna mašinerija uopšte pokrenula. Za više od 4000 onih koje je bolest odnela u Africi ta reakcija je usledila suviše kasno.

Još u avgustu je profesor Džon Ešton, predsednik britanskog Fakulteta za javno zdravlje, u izjavi za list "Indipendent", istakao da "svetske farmaceutske kompanije nisu voljne da ulažu u vakcine i da traže lek za ebolu zato što od te bolesti najviše obolevaju i umiru Afrikanci" i istakao da se svet mora pozabaviti i "skandaloznom nesklonošću" farmaceutske industrije da investira u razvijanje lekova i vakcina za bolesti koje, po njenoj proceni, pogađaju suviše malo ljudi pa ne opravdavaju ulaganja.

Ešton je tada podsetio da se angažman na otkrivanju terapija za sidu povećao tek kada je ta bolest počela da pogađa zapadne zemlje, ali sličan scenario dogodio se i tokom Drugog svetskog rata kada je malarija pokosila američke snage na Pacifiku i Mediteranu. Šta se tada dogodilo? SAD su uložile sve svoje napore da savladaju bolest koja je ubijala hiljadama godina unazad. U to ime su hiljade mentalno obolelih pacijenata, zatvorenika, pa čak i vojnika bili korišćeni kao zamorčići na kojima su testirani lekovi za malariju. Na osnovu ovih istraživanja nastao je i spasonosni klorokin.

Pitanje kojim se američki mediji bave danas je: šta bi bilo kada bi SAD više novca uložile u prevenciju i edukaciju zdravstvenih radnika, nego u lekove i medicinska sredstva? Dr Pol Farmer i Džefri Saks smatraju da bi novac koji se ulaže u istraživanja trebalo usmeriti na obuku medicinskih kadrova o tretiranju i pravovremenom poznavanju same bolesti. Da je tako nešto bilo urađeno u Gvineji, tvrde, lekari bi kod dečaka koji se smatra nultim pacijentom verovatno na vreme prepoznali simptome i sprečili štetu većih razmera. To se, nažalost, nije desilo i zbog toga se suočavamo sa prognozom od oko milion zaraženih do januara sledeće godine. U ovom trenutku SAD ulažu devet milijardi dolara godišnje u zdravstvene programe koji su fokusirani na bolesti koje pogađaju nerazvijene zemlje. Više od 75 odsto tog novca odlazi na tretiranje tri bolesti: HIV-a, malarije i tuberkuloze, a najviše tih para odlazi na lekove.

Preusmeravanjem sredstava iz globalnih programa u razvijanje zdravstvene infrastrukture za prevenciju, a ne samo za davanje lekova, razvijene zemlje bi, smatraju stručnjaci, dobile više od svog ulaganja. Takođe bi jednim udarcem pogodili i HIV i TB i malariju.

O tome koliko zdravstvena infrastruktura igra važnu ulogu, možda najbolje svedoči primer Nigerije, koja ima daleko stabilniji zdravstveni sistem od Liberije ili Sijera Leonea. Od 31. avgusta do 1. oktobra u toj zemlji nije zabeležen nijedan novi slučaj zaraze. S druge strane, u državama zapadne Afrike medicinska snabdevenost, uključujući i edukativne i preventivne mere – ravna je nuli.

Ono što je zajedničko svim zemljama u kojima divlja ebola jeste ekstremno siromaštvo. Da li ih je baš to predodredilo za epidemiju? Loša higijena i ishrana stvorili su savršene uslove da virus buja, dok su loš saobraćaj i komunikacijska mreža svaku iole plansku komunikaciju i koordinaciju učinile nemogućim. Volonteri su otud prinuđeni da bukvalno lutaju od sela do sela u očajničkom pokušaju da edukuju i spasavaju ljude. Ljudi siromašnih zemalja iznevereni su od strane svojih vlada, koje su omanule u favorizovanju razvoja infrastrukture i obrazovanja, a svet je sada svedok rezultata toga. Prepuštene volonterima i malim agencijama koje su odlučile da pomognu, siromašne zemlje su jednostavno izgubile bitku sa vremenom.

OKLEVANJE I PROGNOZE: Više od svega zapravo poražava činjenica da je međunarodnim zdravstvenim organizacijama trebalo mnogo vremena da reaguju na sve ovo. Svetska zdravstvena organizacija je dugo ignorisala upozorenja o epidemiji, da bi tek 8. avgusta shvatila ozbiljnost problema proglašavajući ebolu globalnom pretnjom.

Revoltiran načinom na koji SZO tretira epidemiju ebole, epidemiolog iz Nju Džerzija dr Tomislav Prvulović, jedan od vodećih svetskih eksperata za tropske i infektivne bolesti, izjavio je u ponedeljak da bi ova organizacija, sa Margaret Čen na čelu, trebalo da ide na sud, jer je zbog njihove ignorancije nepotrebno umrlo hiljade ljudi. Kako je rekao u intervjuu Frankfurtskim vestima, i UN bi pod hitno trebalo da preispitaju svoj stav prema eboli, jer ovo što se dešava ravno je "planiranom genocidu".

Dr Prvulović je, inače, bio u timu dr Mana i dr Pjota, koji su prvi otkrili da je reč o novom smrtonosnom virusu, kada se ova zaraza prvi put pojavila pre 38 godina u Kongu, a potom u Nigeriji i Senegalu. Tada je, kako je rekao, zahvaljujući adekvatnoj reakciji za sobom odnela 500 žrtava i bila brzo zaustavljena. Danas, međutim, tvrdi dr Prvulović, "SZO se bavi prognozama dok koordinator UN zadužen za ebolu umesto da je na terenu kojim se zaraza širi, sedi u Americi".

Da je ebola kojim slučajem izbila u nekoj od razvijenih zemalja sveta, globalna reakcija, uključujući i onu SZO-a, svakako bi bila drugačija. Zapad se u ovom slučaju pokazao kao jako kratkovid. U vreme globalizacije, gde je mobilnost izuzetno velika, bilo je samo pitanje vremena kada će se bolest proširiti u gradove, a otud i na druge kontinente. Kako god, svetski alarm se upalio, svi su se probudili i obećavaju energičnije delovanje.

Intervju – dr Dragan Ilić, direktor Instituta za javno zdravlje Srbije »Dr Milan Jovanović Batut«

Rizik postoji, ali nema mesta za paniku

Na beogradskom aerodromu od subote se svim putnicima meri temperatura, Vojnomedicinska akademija je u stanju pripravnosti, od početka nedelje timovi za edukaciju onih koji bi mogli doći u kontakt sa zaraženima obilaze gradove, a zvaničnici su u stalnom kontaktu sa SZO-om. Drugim rečima, situacija u Srbiji je pod kontrolom. Direktor Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", dr Dragan Ilić, objašnjava šta je država do sada preduzela i kakav bi scenario usledio ukoliko bi u Srbiji bio potvrđen neki slučaj ebole.

"VREME": Koliko je Srbija u ovom trenutku objektivno ugrožena zbog epidemije ebole?

DR DRAGAN ILIĆ: Kao i u slučaju drugih zemalja, posebno posle potvrde prvog slučaja ebole u Evropi, kod medicinske sestre u Španiji, rizik od pojave ebola virusnog oboljenja u Srbiji veći je u odnosu na situaciju kada je epidemija bila ograničena na zemlje Zapadne Afrike. Zdravstveni sistem Srbije, u koordinaciji sa Ministarstvom zdravlja, sprovodi sve neophodne mere u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije. U tom smislu nadležne službe su spremne da odgovore na pojavu slučaja sumnje, odnosno obolevanja od ebole na teritoriji naše zemlje.

Koje mere prevencije je država preduzela do sada i šta se podrazumeva pod zdravstvenim nadzorom više od 700 osoba? Kakve simptome oni imaju?

Virus ebole ne prenosi se u periodu inkubacije (periodu od momenta zaraze do pojave simptoma bolesti), već tek po pojavi simptoma.

Prema raspoloživim podacima, pod zdravstvenim nadzorom u Srbiji je u ovom trenutku 757 ljudi, a među njima je 96 osoba iz zemalja ugroženih ebolom (uglavnom iz Nigerije, gde se situacija smiruje).

Zdravstveni nadzor se primenjuje za sve putnike koji dolaze iz zemalja u kojima ima kolere, kuge, žute groznice, virusnih hemoragijskih groznica (gde spada i ebola) i malarije, radi praćenja njihovog zdravstvenog stanja. To znači da se pod zdravstveni nadzor stavljaju – zdrave osobe.

Onima koji se stavljaju pod zdravstveni nadzor se na graničnom prelazu prvo uručuje rešenje sanitarnog inspektora o toj meri. Ta osoba mora da se u roku od 24 sata javi epidemiologu nadležnog instituta/zavoda za javno zdravlje, u zavisnosti od mesta boravka, radi praćenja svog zdravstvenog stanja i epidemiolog će mu dati sve neophodne informacije. Ukoliko se osoba nije javila u toku 24 sata od dolaska u zemlju nadležnom institutu/zavodu za javno zdravlje, već to učini kasnije, epidemiolog bez odlaganja treba da obavesti sanitarnu inspekciju. U slučaju da se tokom tronedeljnog zdravstvenog nadzora kod osobe koja je pod nadzorom razvije bilo kakav simptom, kontaktira se epidemiolog nadležnog zavoda za javno zdravlje i sprečava se odlazak te osobe u dom zdravlja ili njen izlazak iz kuće dok se ne proceni situacija i ne preduzmu dalji koraci u skladu sa tom procenom.

Kakav bi scenario usledio ukoliko bi u Srbiji bio potvrđen neki slučaj ebole?

U slučaju da se kod osobe koja je boravila u području koje je ugroženo ebolom nakon povratka u Srbiju pojave simptomi koji odgovaraju simptomima ebole, koordinirano se organizuju transport i smeštaj pacijenta na infektivnu kliniku u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, u zavisnosti od mesta boravka. Pacijent tamo ostaje u izolaciji i na lečenju. Izolacija traje sve dok postoji opasnost od širenja zarazne bolesti, odnosno do postavljanja dijagnoze koja ne zahteva izolaciju. U cilju potvrde infekcije, uzorak osobe za koju se sumnja da je obolela od ebole šalje se u Referentnu laboratoriju u Hamburg. Ako se infekcija virusom ebole potvrdi laboratorijski, sprovodi se aktivno traženje svih osoba koje su bile u kontaktu sa obolelim i njima se naređuje mera karantina. U karantin se, dakle, stavljaju zdrave osobe, kojima se iz preventivnih razloga 21 dan ograničava sloboda kretanja i kojima se utvrđuju obavezni zdravstveni pregledi.

Šta Institut za javno zdravlje savetuje građanima Srbije?

S obzirom na to da u Srbiji nema obolelih od ebole, za građane Srbije ne postoji potreba da primenjuju bilo kakve mere prevencije, jedino postoji preporuka da se ne putuje u zemlje ugrožene ebolom – Gvineju, Liberiju i Sijera Leone, dok se dalje širenje epidemije na zaustavi i bolest stavi pod kontrolu. U slučaju da neko neodložno mora da otputuje u pomenuta ugrožena područja, dobiće sve neophodne informacije o putevima prenošenja ebola virusnog oboljenja, merama prevencije tokom boravka u ugroženom području i procedurama kojima podleže nakon povratka u zemlju, a pod tim se podrazumeva i stavljanje pod zdravstveni nadzor u trajanju od tri nedelje.