Mediji ovih dana u pregledima svetskih vesti često donose i izveštaje o jednoj vulkanskoj erupciji na Havajima. Dramatični snimak isticanja lave iz Pu’u ’Ō’ō, kupastog vrha vulkana Kilauea koji se nalazi na njegovom istočnom procepu, može i uživo da se prati na pojedinim sajtovima, ali i na društvenim mrežama. Istovremeno, jedna posebno upečatljiva fotografija Geološkog topografskog instituta Sjedinjenih Država, snimljena pre desetak dana, prikazuje kako lava polako uništava ulicu Ho’okupu u mestu Leilani Estates na Havajima, a kako to biva kod erupcija vulkana, ništa ne može da je zaustavi.

Dok globalno medijsko uzbuđenje oko ove priče ne jenjava još od kraja aprila, ovdašnja ravnodušnost utemeljena je na činjenici da u ovakvim događajima nema ljudskih žrtava, ali i na zgodnoj okolnosti da u našoj blizini nema nijednog živog vulkana. Vulkan na jugu Velikog ostrva na Havajima zaista je daleko od Srbije. Njegovo ime na havajskom znači "mnogo izbacivati", i donedavno je bio jedan od za turiste najpopularnijih vulkana na svetu. Tokom maja ove godine Kilauea je prestala da bude samo vrela, svetleća atrakcija za turiste i pokazala je svoju mračnu vulkansku ćud.

Inače, erupcija ovog vulkana zapravo bez prekida traje još od 1983. godine i imala je više od 60 manje ili više dramatičnih epizoda, od kojih se najstrašnija dogodila 1990. kada je lava prekrila čitava dva grada. Sada Kilauea opet vrlo intenzivno ispušta deo Zemljine vrele utrobe. Nakon serije potresa, spuštanja jezera magme u krateru Pu’u ’Ō’ō, potonje eksplozije i silnih oblaka pepela i otrovnih gasova, lava danima i nedeljama, sasvim nezaustavljivo, u više tokova, putuje kroz oblast Puna na jugoistoku ostrva. Uprkos izvesnoj atraktivnosti ovih događaja, neizbežno je pitanje – da li ovakve erupcije ikako utiču na naš život i uopšte, imamo li mi bilo kakve veze sa vulkanima?

Mada čine silnu štetu i smatramo ih za prirodnu katastrofu, kao i sve drugo, ima raznih koristi od vulkana. Zapravo, vulkani su dobrim delom oblikovali uslove u kojima danas živimo. Ako izuzmemo apokaliptični scenario i pojavu supervulkana, na Zemlji je na raznim tačkama moglo biti taman toliko erupcija da određena koncentracija vulkanske prašine bude stalno na nebu. Avioni kojima erupcije toliko smetaju danas, paradoksalno, ne bi leteli na isti način da prašine uopšte nema. No, mnogo važnije – bez čestica prašine ne bi se formirali kristali leda kako se to sada događa u oblacima i količina padavina bi bila drastično drugačija, a samim tim i život na tlu.

LAVA I PEPEO: Vulkan, ma kako bio koristan, nije zver koja se može pripitomiti. Pre nego što se ohladi, vulkanska lava uništava doslovno sve na šta naiđe. Rastinje, kuće i putevi bivaju sprženi, a potom sahranjeni ispod novonastale vulkanske stene. Lava je, inače, uobičajeni naziv za otopljenu stenu kada je izbačena iz vulkana, dok se unutar zemljine kore ona naziva magma. Ova stena u tečnom stanju ima temperaturu od 700 do 1200 stepeni Celzijusa, može biti oko 100.000 puta viskoznija od obične vode i preći velike udaljenosti. Naravno, dok ističe tamo negde usred Pacifika, ne utiče na reljef, živi svet i način života u Evropi (osim onima koji poseduju turističku agenciju koja neguje takozvani ekstremni turizam u kratere vulkana).

Istovremeno, tok lave na Havajima neće stati sve dok se ona bude hranila magmom koja ističe iz kratera Kilauea. Pre ili kasnije lava će stići do obale, kada će u kontaktu sa okeanskom vodom u čudovišnom oblaku pare početi da se pretvara u stenu – na ovaj način je Kilauea već stvorila Havajima hektare novog kopna. Lava bez sumnje menja reljef i život u okolini vulkana na bespovratan način.

Međutim, erupcije vulkana izazivaju i druge efekte koji se šire daleko od kratera i vulkanske kupe. Jedna od najvećih pretnji je svakako vulkanski pepeo. Tako je pre osam godina avio saobraćaj nad Evropom bio danima u blokadi zbog 1666 metara visokog vulkana na jugozapadnom delu Islanda, koji se nalazi pod glečerom teško izgovorljivog imena Eyjafjallajökull. Zaleđeni vulkan je još od 1821. godine bio relativno stabilan, a u njegovoj okolini, širokoj i hladnoj ravnici, živelo je samo poljoprivredno stanovništvo.

Nakon kraćeg zatišja, vulkan je 14. aprila 2010. godine eksplodirao i odmah su se, zbog topljenja glečera pred lavom, stvorila dva toka sa obe strane vulkana, a evakuisano je nekoliko stotina obližnjih meštana. Vulkan je u vazduh izbacio ogromnu količinu pepela, koji se u naredna tri dana popeo do visine od čak 11 kilometara. Oblak vulkanskih čestica, nošen vetrom, raširio se i prekrio dobar deo Evrope, uglavnom na visinama od četiri do šest kilometara. Navodno se na ogromnoj daljini osetio čak i miris vulkanskog sumpora – zabeleženo je da su ga osetili stanovnici Osla u Norveškoj. Budući da sitne vulkanske čestice mogu biti fatalne za avionske motore, Evropa je bila danima u saobraćajnoj blokadi, a avio-prevoznici su tokom vulkanske krize izgubili više od 740 miliona evra.

SUPERVULKANI: Vulkanski pepeo može, teorijski, da izazove i druge, znatno ozbiljnije nevolje. Kod ekstremnih, izuzetno velikih erupcija sleganje pepela može da traje vrlo dugo i da se čestice koje je vulkan izbacio prošire po celoj atmosferi. Takve erupcije mogu da naprave svojevrsnu apokalipsu za klimu i živi svet na Zemlji. Kaže se da njih izazivaju takozvani supervulkani, što je termin koji vulkanolozi izbegavaju u literaturi. Niko ih nije bukvalno video otkako ljudi beleže istoriju, ali sudeći po geološkim nalazima i erupcijama na drugim planetama, izvesno je da su se morali javljati u prošlosti Zemlje. Kod supervulkana nisu strašne sama eksplozija i erupcija kakvu pratimo na Havajima, već, kao u slučaju eksplozije vulkana-glečera na Islandu, njihove posledice.

Supervulkani zapravo izazivaju takozvanu vulkansku zimu, što znači da izbace toliko dima i sitnih čestica da prekriju celu atmosferu planete, a Zemlju, kao pod kišobranom, delimično sakriju od Sunca. Zbog toga se tlo slabije greje, pa dolazi do povećanog zahlađenja, u rasponu od pet do 15 stepeni srednje globalne temperature. Tako vulkani zapravo mogu izazvati pravo ledeno doba. Ova je pojava u velikoj meri nalik takozvanoj nuklearnoj zimi, koja bi se teorijski mogla desiti zbog podizanja prašine pri eksploziji najjačih termonuklearnih bombi. Slično je i u slučajevima kada se prašina podigne zbog asteroida koji je pogodio kopneni deo planete, što se verovatno zaista desilo pre oko 65 miliona godina prilikom udara u poluostrvo Jukatan, u današnjem Meksiku, kad su zbog toga izumrli dinosaurusi.

Supervulkani se, inače, na skali eksplozivnosti vulkana (Volcanic Explosivity Index, VEI) nalaze na samom vrhu i imaju indeks 8, što znači da izazivaju megakolosalne eksplozije u kojima se iz Zemljine unutrašnjosti u atmosferu oslobađa više od 1000 kubnih kilometara materijala. Inače, u geološkoj istoriji zabeležen je najverovatniji slučaj supererupcije kod jezera Toba, na ostrvu Sumatra, za koji se veruje da je imao VEI od 8 i da predstavlja najsnažniju vulkansku erupciju u poslednjih 25 miliona godina. Smatra se da se ovo desilo pre oko 75.000 godina i da je na celoj planeti izazvalo ledeno doba. Kako piše Majkl Rompino u eseju Supervolkanism and other geophysical proceses of catastrophic import (objavljenom u knjizi "Global Catastrophic Risks" Nika Bostroma i Milana Ćirkovića), slični supervulkani mogu se očekivati na svakih 50.000 godina.

IZGUBLJENI VULKAN: Možda niste znali, ali najpoznatiji primer potencijalnog supervulkana je Jeloustoun u Americi. Istoimeni park je dobro poznat po svojim gejzirima, jezerima, toplim izvorima, kao i po raznolikom živom svetu koji tu obitava: medvedima, vukovima, antilopama. U njemu, na prvi pogled, ne samo da nema supervulkana, nego se ni vulkan ne vidi. Kako Bil Brajson objašnjava u svojoj knjizi "Kratka istorija bezmalo svačega", iako se dugo znalo da je priroda parka vulkanska, tek šezdesetih godina 20. veka geolog Bob Kristijansen zapitao se gde je tu tačno vulkan. Gejziri, topli izvori, isparenja bili su na sve strane, ali nije mogao da pronađe kalderu. Kalderu ostavljaju za sobom vulkani koji nemaju kupu, kao većina poznatih, već su to uglavnom eksplozivni vulkani koji u jednom moćnom lomu za sobom ostave ulegnutu jamu.

Kako piše Brajson, NASA je testirala neke nove kamere za snimanje sa velikih visina, pa je upravi Jeloustouna poslala fotografije koje su napravili, misleći da će to poslužiti možda za neku izložbu. Kristijansenu je tek tada postalo jasno – praktično čitav park, 9000 kvadratnih kilometara, bio je kaldera, a eksplozija je ostavila krater prečnika gotovo 65 kilometara i zato niko nije mogao da ga primeti šetajući po tlu.

Jeloustoun je, zapravo, supervulkan koji leži na rezervoaru magme čija toplota napaja sve otvore u parku, gejzire, vruće izvore i "bućkave blatne rupe". Prostor sa magmom je širok oko 72 kilometra i na najdebljem mestu debeo oko 13 kilometara. Na zemlji postoji tridesetak takvih posuda sa magmom koje su aktivne, ali su one okeanske i odgovorne su za stvaranje mnogih ostrva i ostrvskih lanaca kao što su Island, Havaji, Kanarska ostrva, Galapagos… Prva poznata erupcija bila je pre oko 16,5 miliona godina i ponovila se oko sto puta do sada. Jeloustounska erupcija od pre dva miliona godina izbacila je dovoljno pepela da, kako navodi Brajson, zatrpa državu Njujork do dubine od 20 metara ili Kaliforniju do dubine od šest metara. Talog tolike količine pepela prekrio bi pola kontinenta, a pre toga bi doveo do globalnog zahlađenja.

BORBA SA VULKANOM: Vulkanski pepeo igra ulogu u stvaranju plodnih slojeva zemljišta i to ne samo u neposrednom okruženju – lesni preseci uz obalu Dunava svedoče i danas o erupcijama vulkana u Italiji. No, plodnost zemljišta u blizini vulkana bila je poznata još u antici, ma kako rizici bili visoki. U jednom komentaru na događaje na Havajima neko piše kako "ne treba živeti ispod vulkana ako nećete jednog dana da vidite lavu u dnevnoj sobi". Ljudi, naravno, ne odustaju tako lako, pa je tokom vekova osmišljen čitav niz ideja da se vulkanska erupcija zaustavi ili preusmeri. I to sasvim bez uspeha.

Može se reći da je u borbi sa prirodnim stihijama čovek bio ubedljivo najneuspešniji u zaustavljanju vulkana. Ključni razlog za to je temperatura, ali i sam tok lave koji je inače sasvim nepredvidljiv. Zato bilo kakav način da se lava zaustavi ili preusmeri do sada nije dao značajne efekte. Prema legendi iz 17. veka, stanovnici Sicilije pokušavali su da preusmere lavu iz vulkana Etna kopanjem kanala kroz koje bi lava prošla, ali se taj pokušaj neslavno završio sukobom meštana dvaju suprotstavljenih sela koji nisu mogli da se dogovore oko putanje. I bez toga, naravno, poduhvat ne bi uspeo jer lava bira putanju vrlo nepredvidljivo.

Američki general Džordž Paton, koji će se kasnije proslaviti tenkovskim operacijama u Drugom svetskom ratu, pokušao je 1935. upravo na Havajima da minira "oplatu" oko lave, kako bi time omogućio da se vrela unutrašnjost brže ohladi i tok lave zaustavi. Poduhvat je propao jer je lava vrlo brzo ispunila kratere od bombi i nastavila svoj put. Jedno od korišćenih rešenja su i vodeni topovi, popularni kao ideja sedamdesetih godina. Voda uspeva da ohladi vrelu lavu i pretvori se pritom u paru. Međutim, potrebna je ogromna količina vode. Pritom, ako se erupcija u međuvremenu ne zaustavi, lava neće prestati da dolazi, ma koliko njeni delovi bilo ohlađeni i okamenjeni.

Na Siciliji se više puta pokušalo i sa kopanjem zaštitnih kanala i podizanjem barijera, ali takođe bez stvarnih uspeha – vulkanska lava može lako da savlada i prepreke koje su 18 metara visoke i široke 10 metara. Ma kako delovalo kao efikasno rešenje, ne pomažu ni barijere od armiranog betona za preusmeravanje toka lave – nastavljajući dalje, lava doslovno guta svaki betonski zid, koliko god bio veliki. Laganim kretanjem, kilometar na dan ili još sporije, lava ne haje za ljude i beskompromisno osvaja teritoriju stvarajući novi reljef. No, čim erupcija prestane, sve se obnavlja – buldožeri pokušavaju da ponovo probiju ulice i puteve kroz vulkansku stenu, ljudi grade nove kuće, a vegetacija brzo ponovo oživljava u plodnom tlu oko vulkana.