Kao što se zna, bilo nerešeno, i svi pobedili. Prostoprošireno rečeno, svi se snašli u utakmici najvećeg mogućeg rizika, pokazala se država, pokazali se igrači, pokazali se navijači. Policija na zemlji, na konjima, i u vazduhu, igrači su ginuli do crvenih kartona, publika je "domaćinski" rekla šta ima gostima. Jeste da se SRB selektor Mihajlović zahvalio navijačima, jerbo su, po njemu, navijali kako treba da navijaju, a da je po CRO selektoru Štimcu, na tribinama sve bilo očekivano, mogla bi se potpisati anamneza sa hrvatskog T-portala, koja glasi: Srpski primitivci su uspeli da dokažu da su veći idioti od hrvatske braće po mentalitetu. Da se doda, s našu stranu, da je Gorčin Stojanović napisao da su više igrali Srbi i Hrvati nego Srbija i Hrvatska, te da je sve bila vežba iz etničkog narcizma. Da se doda i izjava cenjenog kolege Georgijeva sa lica mesta, Niko nije pobedio, ali, što je još važnije, nitko nije ni izgubio.

SRB 10 i CRO 9: Sve je počelo na visokom nivou i razini, fudbaleri Hrvatske su stigli na aerodrom, dalje je za njih, i one kojima to nije po volji, bilo zaduženo 5000 policajaca. SRB prezident gospodin T. Nikolić je posetio naše u kampu u Pazovi, gde dobio SRB dres sa brojem 10. U odvojenoj poseti naše posetio i Prvi potpredsednik i još preko toga gospodin A. Vučić, koji šut’o loptu, i upozn’o igrače da su angažovani helikopteri, da je angažovana konjica, ko pravi cirkus biće sankcionisan u istoj sekundi, fudbaleri samo treba pobede. Na odvojenom prijemu goste iz Hrvatske, "u izuzetno ležernoj atmosferi i nadasve prijatnom ambijentu" (citat iz naše državotvorne štampe) ugostio je premijer Dačić gospodin. Premijer Dačić gospodin je u nekoliko navrata, jerbo je otpevao takorekuć ceo svoj široki repertoar, naglasio da je to veče prijateljstva, i lično od Šukera dobio CRO dres sa brojem 9. SRB prezident gospodin T. Nikolić je preko Tvitera, pa neka netko i nešto veli, poručio naciji: Vreme je da Srbija počne da se navikava na pobede. Samo napred, orlovi. Tačka, jok znak uzvika.

Dakle, već od Terazija policija je radila pos’o, od Slavije jošte više, a tek od hrama Svetog Save je bila u punom sastavu i opremi. Do Hrama svraćaju retki, takoreći pojedinačno, sa zastavu, uzmu blagoslov. Ostalo u’vatilo pravac, samo čini, Ooo, idemo da ginemo… samo mu ga daje, Oj Kosovo, Kosovo… Reporter, sa Slobodan drug, o u njega trošak, svrati u restoran, nešto prezalogaji, dobro, s nogu punjenu pljeskavicu, jerbo se ne može sa gladan stomak na tako visoki rizik. U prodavnici kupujemo cigarete, vlasnik zatvara radnju, mrmlja u bradu, sve bi on to pohapsio… Sagnem se uzmem plakat Navijajmo sportski, ima reči Bože pravde, na drugoj strani, pod jedan, Ne rasizmu, No to racism, još tih fer-plej poruka, Poštuj himnu rivala…

Primaknemo se stadionu, konji, šlemovi, viziri, redovi toga, stani da prođe ova VIP kolona, stani da prođe ona VIP kolona, novinarske akreditacije ne pomažu, to uze traje. Nekako uđemo na stadion, popnemo se u one VIP lože što na nebesa. Se kaže impresivno, teren ko na tacni, Sever pun, i na ostalim delovima tribina ima publike. Još nas u raspremanju ošinu zvuk sa tribina, dve reči koje su se ponavljale u nekom navijačkom aranžmanu, upitam kolegu Slobodana, očem se radi, jerbo me to skoro ošamutilo, ovaj iskusno prevede, Jebi ustašeee… Uzmem vidim šta ima još, ispod severne tribine veliki, dobro ogroman, u boje zastave transparent Vukovar, na ćirilici. Zališe teren sa one prskalice, javi se spiker, razumedem FIFA, Srbija, Hrvatska, fer-plej… Voditelj izdiktira sastav reprezentacije Srbije, bi, Srbija, Srbija, krenu sa hrvatskim sastavom, sastavi se nebo i zemlja, Jebi ustašeee… Izađe orkestar, bi Marš na Drinu, voditelj se reče, Ajmo ceo stadion… Na novinarska sedala stiže jedan sav tetovirat u sam đavo likove, voditelj viknu, Ajmo za Srbiju, približiše se Jug i Sever, Vukovar, Vukovar…

NAJBOLJI SMO: Izađoše igrači, voditelj reče, Da čujemo kapitene, ne čuše se kapiteni, ču se, Ubij, zakolji… voditelj objavi, Čuli smo kapitene. Bi Bože pravde, na semaforu je išao tekst, voditelj je ponavljao, Najbolji smo, dođe na red Hrvatska himna, treba li reći, šta se čulo, ništa se nije čulo, čuo se pakao, iskusni prevodilac prevede, Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji, pa bi još prevoda, Ubij Hrvata, da Šiptar nema brata… Pitam Slobodana kolegu kakve to veze ima, Šta ćeš, odgovori, takva nam strategija taktike. I još reče, na terenu se to 3x jače čuje. Ućutim.

Poče tekma, naš Marković takoreći u prvom minutu pade u protivničkom šesn’estercu, Mitrović u petom minutu, sa peterca, sam, pogodi samo stativu. Utakmica uze da se odigrava, Srbija je imala inicijativu, Hrvati nisu prelazili centar, dominirao je Nemanja Matić. Ali najbolje je dominirala publika, Ubij, ubij ustašu, nije prestajalo, a bila i ona identitet pjesma Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore… Završi poluvreme, bez golova, pauza, unutra kafa i voda za goste, preko izvori saznam da među VIP gosti prezident gospodin T. Nikolić, da se kao takav načisto istak’o, sa sin Bratislav se uspešno slik’o sa Murinjo.

Poče drugo poluvreme, selektor Mihajlović se nije odmic’o od aut-linije, pravo niotkuda Mandžukić, 1:0 za Hrvate. Onaj što sav u aždaja tetovaže umal’ ne naudi sam sebi, Jug krenu, približi se Sever, Ajmo, ajde, svi u napad, sve se produži u Ubij, ubij ustaše, voditelj je kolk’o ga grlo nosi tražio podršku za Srbiju, sa tribina krenu, Četnici, četnici… Naši su se upinjali, i loža je psovala sudiju, bi vazdan žutih kartona, sredinom drugog poluvremena Mitrović glavom izjednači. Voditelj, pozivajući na podršku, upade u akutnu promuklost, publika pojača, Jebi ustašeee… Matić dobi drugi žuti, svi rekoše sudiji šta imaju, na Jugu zapališe stolice, stade mnogo dimi, stigoše vatrogasna kola, obasuše ih polomljenim stolicama, žandarmerija smiri stvar i situaciju.

Dok se na VIP sedalima donosio zaključak da je Fudbalski savez zakaz’o, da je sudiju trebalo voditi na splav, pokazati mu srpsku lepotu, druga bi sad pesma bila, Sulejmani u kontri, Šimunić samo što mu ne otkide noge, obe. Direktan crveni karton, Šimuniću jedva osta glava do tunela. Onda bi još te utakmice, naši su pokušavali, Hrvati opstruirali igru, još četiri minuta, kraj. Igrači se dole pozdraviše, sa tribina, bog te ne bi, aplauz. Među novinari, ostali gosti na tribini pod nebesa, čuješ, Častan rezultat, i čuješ, kako može biti častan kad Hrvati idu dalje. U tu razmenu pameti beležim da i Slobodan kolega rek’o svoju, Niko nije pobedio, ali nitko nije ni izgubio.

Ajd’ napolje, ali braćo i gospođe, to ne lako, žandarmerija stala pa ne da, ne može dok ne izađu svi VIP gosti, ne pomažu novinarske legitimacije, to što novinari na drugi jezici traže prolaz. Nekako sa kolega stignem do Crvena zvezda prostorija, gde pres konferencija. Vazdan sportski novinara, sva na razini i nivou, sve sam ocat i esencija, svi otvorili laptopove, prvo pa bi hrvatski izbornik Štimac, koji, iako Hrvati takorekuć nisu prešli centar, izrazi žal za propuštenim, reče mogli zabiti nekoliko komada, ponosan na igrače, eliminisali velikog protivnika, što se tiče gostovanja, može samo zahvaliti svima na domaćinstvu, sve bilo na vrhunskom nivou, na tribinama očekivano, to tišti i njih u Hrvatskoj, destrukcija i negativnost… Onda bio i selektor Srbije Mihajlović u službenu SRB grb uniformu, naže vode direktno iz flaše, ponosan na igrače, pokazali da može da se veruje u njih, jednostavno, nisu imali sreće, a publika, posle utakmice se zahvalio publici, navijali su kako treba da navijaju…

Jesen Siniše Mihajlovića

U nekim javnim nastupima prvi trener srpske fudbalske reprezentacije je izgledao kao čovek kome humor nije stran. Na primer, jednom je govorio o tome zašto kupuje cipele broj 45 ili 46 iako nosi broj 43: ovakav pristup Mihajlović je objasnio estetskim razlozima jer mu stopala lepše izgledaju i uopšte izgleda bolje.

Njegovo trenerovanje u Srbiji takođe je moguće posmatrati kroz prizmu estetskog: izgledalo je lepo kada ga je predsednik Saveza Tomislav Karadžić angažovao pre godinu i po dana, ali ništa dalje od toga. Štaviše, čitav projekat je otišao u drugom pravcu jer ničega lepog nije bilo u vezi sa srpskim reprezentativnim fudbalom u pomenutom periodu, a vođenje reprezentacije Srbije i za Mihajlovića su bile prevelike cipele.

Podela bodova u utakmici sa Hrvatskom označila je i kraj svih kalkulacija oko odlaska na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine, ali to ne bi trebalo da bude razlog za sekiraciju u nekim normalnim okolnostima. Tim se takmičio i nije uspeo. Naredne godine biće neki novi ciklus, probaće se ponovo i videćemo šta će se događati.

"Pobede i porazi su sastavni deo igre", kaže narodna poslovica, ali, vidimo to u mesecima iza nas, u Srbiji je to deo histerije kakav god bio rezultat.

Takvu klimu Mihajlović nije mogao da promeni svojim neopravdano narogušenim stavom kojim je poništio čini se svaki nagoveštaj simpatija koje su ga godinama unazad pratile u domaćoj javnosti, bez obzira na sporadične svinjarije u karijeri.

Ako je 1998. godine bio pljunuo u usta nemačkom igraču Jeremisu na poluvremenu, Mihajlović je u ovom kvalifikacionom ciklusu to uradio srpskom fudbalu: stao je ispred svih i zalepio javnosti i tom sportu jednu veliku šlajmaru pravo u lice.

Stav, "šta bre ‘oćete" nije doneo ništa osim njegove vere da je napravio "osnovu za nešto u budućnosti". Kao, sada nismo uspeli ali ovaj tim ima perspektivu i to će se videti u narednom ciklusu. Verujemo da bi u svakom ciklusu trebalo da igraju najbolji koje jedna država ima, a ako ne igraju najbolji, onda da se obrazloži zašto je drugačije.

Kod Mihajlovića najbolji nisu igrali jer nisu pevali himnu, jer nisu bespogovorno slušali njegova naređenja, em je on imao drugačije zamisli…

Mihajlović je bio simbol bezobrazluka u fudbalu, koji je mnogima bio simpatičan, ponekad i duhovit, a sada se pojavio kao neki strogi čika koji tera igrače da pred spavanje, umesto piva i cigareta na splavu, drže katehizis u sobi u hotelu.

Niko mu u to nije poverovao, jer to nije autentično. Pošto njegovo ponašanje nije bilo "utemeljeno", odnosno kosilo se sa "slikom o Mihi", čitav projekat je izgledao kao "jedva-smo-se-skupili-ekipa". Od njega nismo videli ništa osim nadrndanosti, oholosti i rešenosti da se ide po svaku cenu jednim putem makar to vodilo u provaliju.

Argument tipa napravili smo mlad tim, to su sve dobri igrači kojima treba vreme ne znači baš ništa jer je onda trebalo postaviti cilj drugačije. Trebalo je reći: naš je plan da tim ode na Svetsko prvenstvo 2018. godine, a takmičenja u međuvremenu su pripremnog karaktera.

Umesto toga, mi smo prvo imali za cilj Evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj 2012, za šta je pored svega nedostajalo malo sreće, pa kada smo tu propali, rekli smo idemo u Brazil, a na pola puta do Brazila smo rekli to nije važno, važno je da uigravamo mlade momke, a nije jasno za šta ih uigravamo.

Nepostojanje realnog cilja i bahatost sa vrha koji taj cilj treba da postavi dovodi do frustracija javnosti koja je i sama detinjasta ili pokvarena, kako god želite. Zato javnost kaže vi ste svi lopovi, ovo je sve namešteno da bi se vas nekoliko obogatilo, gurate igrače koje prodajete sa vašim ortacima i tome slično.

Onda naložena publika pobesni i krene sa užasnim skandiranjem na utakmici sa Hrvatskom, ali ljudi iz Saveza i Mihajlović sve ocene kao sjajnu podršku. Ako 2013. godine neko misli da je najogavnije vređanje Hrvata i Albanaca, koje dolazi iz grla 30.000 ljudi na stadionu, nešto što treba zanemariti, onda nije jasno gde su ti ljudi bili poslednjih dvadeset i kusur godina.

Za Sinišu znamo gde je bio i u kolike je cipele ulazio, a ovi drugi će morati nešto više o tome da kažu ili u memoarima ili u istrazi.

Tako nam bog pomogao.

foto: d. todorović