Uprkos glavoboljama koje im zadaju svojim nestašlucima, roditelji nemirne dece svoje mališane najčešće sa simpatijama opisuju kao živahne, tvrdoglave, bezobrazne, lenje, zaboravne, razmažene i nespretne.

Tema roditeljskih sastanaka u školi uglavnom su najnestašniji u razredu, a učiteljske pridike variraju – od učtivih, gde se uz konstataciju da je dete jako pametno, virtuozno protne i primedba na njegovo ponašanje, do očajavanja prosvetnog radnika koji više ne zna šta da radi sa takvim đakom. Međutim, pored mnogo nemirne dece kod koje se problematično ponašanje da izlečiti razgovorom, kaznama ili batinama, u svakom razredu sedi bar jedno dete koje ima pravi problem – hiperkinetski sindrom sa poremećajem pažnje. ADHD sindrom je najčešći mentalni poremećaj kod mališana i javlja se kod čak dvanaest odsto dece školskog uzrasta.

Pedijatrijska epidemiologija beleži da od ovog sindroma češće pate dečaci – tri puta češće nego devojčice.

Iako nastaje u drugoj ili trećoj godini života, ADHD poremećaj gotovo nikad nije prepoznat pre polaska u školu, jer deficit pažnje dolazi do izražaja tek u školskoj učionici u kojoj dete ne može da zadrži pažnju na predavanju, ne može da sedi na jednom mestu 45 minuta i ne može da se fokusira na školski zadatak. Za mališane koji pate od ovog poremećaja karakteristični simptomi su poremećaj pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost. Drugim rečima, dete koje pati od ADHD sindroma ne uspeva da se organizuje, izbegava dugotrajnije napore, gubi stvari, zaboravlja, previše priča, ne može da sačeka u redu, ishitreno odgovara, prekida sagovornika, nameće se drugima, često je razdražljivo, besno reaguje na roditeljske zabrane i zahteve, agresivno je prema vršnjacima, non-stop se vrpolji, napušta školsku klupu u toku časa i uvek je spremno da nekuda krene.

Pomenuti simptomi se javljaju u najmanje dve sredine, u školi i kući, traju oko šest meseci, uglavnom se manifestuju pre sedme godine života i dovode do značajnog poremećaja socijalnih, školskih i radnih aktivnosti. Osim procene lekara, od ključnog značaja su zapažanja roditelja i nastavnika od kojih se očekuje i aktivno učešće u tretiranju poremećaja. Međutim, iako se čak i u stručnim krugovima može čuti mišljenje da ADHD nije ozbiljan poremećaj, već "nestašluk koji će proći sam od sebe", psihijatrijske studije govore suprotno.

Stručnjaci upozoravaju da ukoliko se simptomi hiperkinetskog poremećaja ne leče pravovremeno i na odgovarajući način, to može imati veliki uticaj na život pacijenta i na njegovu okolinu. Primera radi, više od 30 odsto dece sa dijagnozom ADHD-a ponavlja razred, za 56 odsto dece potrebni su dopunski časovi, neka od njih su primorana da tokom godine promene dve škole, a zapaženo je da je rizik od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci dva puta veći u ovoj grupi i da je znatno uvećan i rizik od povređivanja i delikvencije.

ADHD sindrom je prihvaćen kao medicinsko stanje koje ima biološku osnovu. U mozgu dece sa ovim poremećajem postoji deficit dva neurotransmitera – dopamina i noradrenalina, a takođe je utvrđeno da kod pojave hiperkinetskog sindroma sa poremećajem pažnje zapaženu ulogu ima nasleđe. Zanimljivo je da je, pored navedenih uzroka, nastanak ADHD-a povezan sa korišćenjem određenih aditiva u hrani.

Udruženje potrošača EU predložilo je zabranu šest prehrambenih boja koje su istraživanja povezala sa hiperaktivnošću dece. Studija koja je prošlog septembra objavljena u britanskom naučnom magazinu "Lanset" pokazala je da koktel veštačkih boja i najčešćeg prehrambenog konzervansa, natrijum benzoata, ima veze sa hiperaktivnošću dece. Prehrambene boje za koje postoji osnovana sumnja da izazivaju hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje nalaze se pod oznakama E120, E104, E110, E122, E124 i E129.

Dobra vest je da, ukoliko se ADHD na vreme prepozna i dijagnostikuje, uz adekvatnu terapiju je – potpuno izlečiv.

Roditeljima se savetuje traženje pomoći od psihologa, defektologa i dečjeg psihijatra. Osim njih, u procesu lečenja učestvuje kompletno okruženje – roditelji, učitelji, neposredna okolina.

Lečenje hiperkinetskog sindroma sa poremećajem pažnje individualno se prilagođava svakom pacijentu i podrazumeva primenu psiholoških, edukativnih i socijalnih metoda a, ukoliko je potrebno, i lekova. Inače, lek koji se koristi u terapiji hiperkinetskog sindroma ide na dupli recept, a njegovo izdavanje se ozbiljno nadzire, između ostalog i zbog toga da roditelji ne bi sami dijagnostikovali sindrom i lečili svoju nestašnu decu.