Decenijama unazad, a naročito poslednjih meseci, svet vidi Srbiju onako kako mu o njoj govore strani političari, kolege ovdašnjih političara. (Naši sportisti i umetnici je zastupaju i predstavljaju, što je nešto sasvim drugo.) Nekada su to bili takođe stranci, ali najčešće naučnici. Ljudi koji su u njoj tražili i nalazili posebnosti i vrednosti kakve drugi nemaju, u želji da ih predstave.

Jedan od takvih bio je Feliks Kanic.

Bečlija Feliks Filip Emanuel Kanic (1829–1904) bio je arheolog, etnolog, istraživač, zaljubljenik u antičko nasleđe, kartograf, umetnik i – što je nama najvažnije – pisac naučnih i putopisnih knjiga o Srbiji iz kojih je Evropa saznala da Kneževina Srbija nije mračna i nekulturna kako se mislilo.

Srbiju je prokrstario nekoliko puta tokom četiri decenije “od Miloša do Aleksandra”, kako je naveo, “od plodne Posavine i šumovitog Podunavlja do austrougarske pogranične karaule kod Novog Pazara, pa pored Beograda upoznao svih 15 okružnih gradova, kao i 56 od 72 sreska mesta”. Ne zna se šta ga je privuklo, u njegovim knjigama nema ni reči o tome. Putovao je i po Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Studirao je umetnost, najviše je slikao tušem i akvarelom, i bio je kraljevski ugarski savetnik.

Na prvo višemesečno putovanje krenuo je 1858. godine “radi sakupljanja materijala za pisanje jednog etnografskog dela”. U tome su mu pomogli ovdašnji naučnici Janko Šafarik i Jovan Gavrilović upućujući ga na mesta gde se nalaze ostaci rimske kulture i pričajući mu o srednjovekovnim manastirima. Taj svoj prvi boravak opisao je u knjigama Rimski nalazi u Srbiji i Srpski vizantijski spomenici, objavivši ih u Beču 1861. odnosno 1864. godine. Bili su to prvi katalozi, popisi sačuvanih spomenika Srbije, sa tada najnovijim i najvažnijim podacima o njima. Prilikom svakog sledećeg boravka u Srbiji, dopunjavao ih je promenama na terenu. Knjizi Rimska studija u Srbiji, koja je kruna njegovih arheoloških istraživanja, dodao je i geografsku kartu sa mestima na kojima se nalazio i najmanji ostatak rimske kulture.

Detaljnim zapažanjima Kanic je predstavljao bogatu istoriju mlade Kneževine, njen narod i običaje, a pre svega njenu kulturnu tradiciju. Ta slika se nije podudarala sa važećom predrasudom evropske javnosti o narodu koji živi s “one strane” Dunava. Poverovali su mu, zbog očigledne nepristrasnosti i objektivnosti. Kanic je, naime, poštovao pravilo koje je jednom prilikom ovako najavio: “Stoga će u mom prikazu ljudi i zemlje pored svetlih stranica biti i tamnih slika, ali one u svom krajnjem efektu neće dati ni isključivo ružičastu ni isključivo sumornu sliku, kakvu obično daju površni ili pristrasni posmatrači srpskih prilika”. Nije se ustručavao da ispriča Evropi i o opakim osvetama u Srbiji, o čestom nepoštovanju zakona, o uništavanju kulturnog i spomeničkog blaga, ali s isključivom namerom da opomene, ne da optužuje.

Nije skrivao lični utisak o mestu koje opisuje, nije smatrao da će mu zbog te privatnosti čitaoci manje verovati. “Kad sam 1859. godine prvi put posetio Smederevo, obala je ličila na ogromnu gomilu đubreta i da me nisu silno privlačili čuvena tvrđava, neobična draž turske nošnje koju su tada nosili i varoški Srbi, i živopisna gungula na obali, odmah bih se vratio iz one bedne mehane u parobrod koji je prazan stajao uz dok. Na dunavskom pristaništu vladala je tada, nasuprot današnjem miru, velika živost. Stalno su pristizale neobično građene dereglije, natovarene kamenom solju iz Vlaške, koje su posle kratkog zadržavanja suncem opaljeni, robusni ljudi s velikim naporom odvlačili prema Beogradu. Dahćući, vičući i psujući, hamali su vukli teške istovarene blokove soli u obližnje magaze, iz kojih su potom volovskim kolima i tovarnim konjima raznosili dalje u unutrašnjost zemlje. Osim ovih dereglija sa solju, često su pristajale i dereglije sa specijalnim ogradama, podešene za transport svinja; te su dereglije pripadale raznim, tada na brzinu osnovanim malim plovidbenim kompanijama, ali su one, međutim, brzo iščezle s pozornice jer nisu mogle izdržati konkurenciju moćnog Bečkog dunavskog društva.”

Trudio se da i temom zainteresuje što šire čitateljstvo, naročito ono nestručno. Opis centra Beograda je, na primer, očigledno njima bio namenjen: “ U Dubrovačkoj i Knez Mihailovoj ulici, koje su popločane krupnom kockom, i u sporednim ulicama uz njih, nalaze se najbolje snabdevene radnje, na primer Ženskog udruženja za nacionalnu domaću radinost, koje je osnovala kraljica Natalija, Prve beogradske limarske zadruge, jagodinske fabrike stakla i keramike, prodavnica kaljevih peći L. i C. Hartmuta, Kraljevskog ugarskog trgovačkog muzeuma; tu su i najveće knjižare, pogrebna preduzeća i prodavnice cveća. Magacini za žensku i mušku konfekciju, galanterijske, juvelirske i delikatesne radnje i tako dalje privlače svojim bogatim izlozima radoznalu publiku. Uz upadljivo ispisane firme, većinom na srpskom i nemačkom, katkad i na francuskom, engleskom i ruskom, često idu popularni nazivi: na primer Kod Bečlije, Kicoš i slični, zatim osvojene medalje i krstovi, titule Dvorski liferant Njegova Veličanstva Kralja, ili kraljice Natalije i tako dalje – sve to iznad često kitnjastih portala”.

Najpoznatije delo o Srbiji Feliksa Kanica zove se Istorijsko–etnografske studije sa putovanja 1859–1868. objavljeno u Lajpcigu 1869. godine. Na više od sedam stotina strana velikog formata sa mnogobrojnim ilustracijama Feliks Kanic je zaokružio svoje decenijsko bavljenje ondašnjom Srbijom. Svako poglavlje knjige je celina, jedan opis oblasti, jedno okružje. Knjiga je presek stanja, prava slika stvari svih oblasti tadašnje Srbije. Proučavaoci Kanica su u njoj naročito isticali njegovo nastojanje da Srbiju opiše pogledom neutralnog posmatrača, da ga ništa ne odvuče u pristrasnost ili da ga već stvorene zablude ne navedu na pogrešne zaključke.

Delo ima tri toma, poslednji je objavljen 1913. godine pred rat, ponovo dočekano sa najvećim pohvalama i interesovanjem. U njemu je bila Srbija koja se menja i koja napreduje: Kanic opisuje razvoj naselja iz godine u godinu, beleži promene u društvenim odnosima Srbije, istražuje njenu modernizaciju i pažljivo prati i ispituje prihvatanje novih evropskih strujanja u raznim oblastima života, nagoveštavajući novo doba. Prema Kanicu, Srbija druge polovine 19. veka pokušavala je da uhvati korak sa novim evropskim tokovima i idejama, sve se više okretala velikim zapadnim uzorima nastojeći da ih prilagodi svojoj sredini. Feliks Kanic, Evropljanin, radovao se tome.

O utiscima s putovanja je pisao i crtao. Ostavio je stotine crteža, skica i akvarela i svi su izvanredni, a pre svega dragoceni, često jedini svedoci i tragovi izučavaocima srpske narodne nošnje, običaja, građevina, delova gradova, ljudi. Evo teksta koji prati crtež žena u Brzeću i koji ga dopunjuje opisom onoga što je olovkom nemoguće iskazati: “Žene su bile zastupljene upadljivo lepim tipovima i u tom pogledu nisu zaostajale za muškarcima. Ovi nose fes obavijen belom maramom, tako da ih je teško razlikovati od susednih Arnauta. Obogatio sam svoju mapu sa nekoliko lepo izvajanih glava; za tu tekovinu imam da zahvalim posredovanju pisara i njegovoj rečitosti. Iako sam i ovde zapazio da su odnosi među polovima neusiljeni, prirodniji nego u ravnici, ipak su ove koketne brđanke zazirale od olovke koja je upisivala njihove draži. Upadljivo lep stas žene istaknut je prikladnom nošnjom. Udatim ženama vrlo lepo pristaje šarena, prugasta marama, zabačena preko glave na italijanski način, ukrašena novčićima i prirodnim cvećem, ona živopisno uokviruje bogatu tamnu kosu.”

Kada je 1904. godine završavao korekturu prvog toma novog izdanja Istorijsko–etnografske studije, Kanic je iznenada preminuo.