Dr Alenka Zupančič i dr Mladen Dolar pripadaju jednom od najvitalnijih delova slovenačke teoretske scene, koju sa nešto nostalgije i po uzoru na turbulentne osamdesete godine možemo da okarakterišemo kao alternativnu.

Upravo različiti filozofski i socijalno-teoretski pokreti u velikoj meri doprineli su razgradnji ostataka patrijarhalnih struktura, tradicionalizma i nazadnjačkih obrazaca na koje se i u Sloveniji oslanjala tadašnja vladajuća ideologija pred raspadom.

Nakon nastanka modernog civilnog društva, uspostavljanja države i priključenja EU, čini se da je teorija u Sloveniji izgubila svoj privilegovan objektkritiku ideologije. Očekivalo se da će se teorija skloniti u zavetrinu Univerze, u neutralan diskurs visokoškolskih programa, ali dogodilo se upravo suprotno: teorija je u Sloveniji preživela tranziciju i u novim uslovima veselo cveta kako u univerzitetskom pogonu tako još više izvan njega. Preživeo je i sam predmet teorije i tu se Slavoj Žižek, Mladen Dolar i Alenka Zupančič upisuju u samo jezgro međunarodnih teoretskih diskusija o instrumentima i mehanizmima koji determinišu našu realnost u globalnom kapitalizmu.

"VREME": Opšte je poznato da se Slavoj Žižek, velika zvezda međunarodne intelektualne scene, referiše na vas kao na svoj uži krug, tj. jezgro ljubljanske psihoanalitičke škole. Ako danas odgrnemo zavesu, šta to jezgro danas radi? Koliko je veliko? I da li i na koji način se uključuje i utiče na javnu scenu u Sloveniji?

MLADEN DOLAR: Ako tu zavesu uzmemo bukvalno, navešćemo jednu antičku priču o dva slikara, Zeuksisu i Parasijusu, koja su se takmičila. Zeuksis je nacrtao grožđe tako ubedljivo da su ptice počele da kljucaju to nacrtano grožđe. Onda je došao red na Parasijusa i Zeuksis mu je rekao: "Odgrni tu zavesu, da vidimo šta si ti naslikao", ali on je naslikao samo zavesu. Iza zavese nije bilo ništa. Životinje olako možete prevariti ako nacrtate imitaciju, za ljude je dovoljna sama zavesa. Šta se nalazi iza te zavese prepušteno je našoj mašti, pomoću koje se iznenada nađemo u prostoru iza zavese, pa tako, hteli mi ili ne samu zavesu niti ne primetimo. Zato ostanimo pri Zavesi, ne bi trebalo da je odgrnemo.

ALENKA ZUPANČIČ: Potpuno se slažem sa tim. Što se tiče angažmana na slovenačkoj javnoj sceni, tu treba istaći da to što radimo na polju teorije, tj. revije i knjige koje izdajemo, to je već učestvovanje u javnosti, koje u sebi sadrži neki određeni rez, neku intervenciju u javni prostor, koja nikako nije zanemarljiva. Postoje neki odjeci, neki učinci, koji dopiru izvan strogih akademskih debata o nekom pojmu i koji drže prostor produktivne teoretske diskusije otvoren. Jer, vrlo je važno da se neki javni prostor očuva izvan tog imperativa produkcije instant rešenja koje bi filozofi i psihoanalitičari tobože stalno imali na raspolaganju. Postojanje takvog prostora je po mom mišljenju ključno kada dođe do kakve ozbiljne političke krize.

Jedna od ključnih globalnih tema EU jeste i pitanje odnosa između redistribucije dohotka, socijalnih politika, solidarnosti na jednoj strani i pritiska globalne konkurencije za maksimilizaciju profita u uslovima deregulisanih tržišta na drugoj. Strana kapitala tj. globalizacija prikazuje razvoj tržišta kao prirodnu činjenicu. Koliko je taj proces prirodan i da li možemo da identifikujemo temeljni antagonizam i suprotstavljene strane tog procesa?

A. Z.: Osnovni problem je u preovladavajućem mišljenju da je ekonomija navodno sve bliža nekim prirodnim zakonima, koje smo nakon hiljadu godina razvoja konačno uspeli da "uhvatimo" i da im se prilagodimo… sve drugo je tobože totalitarno mešanje politike u ekonomiju, države u ekonomiju itd. S time se nikako ne možemo složiti. Tzv. ekonomija je u osnovi politička ekonomija. Nije nešto što je poraslo na drvetu. Zakoni ekonomije su uvek već smešteni u društveni kontekst. I te kako postoji prag odlučivanja do koje mere su ekonomski zakoni zaista apsolutni zakoni, a odakle postoje neke granice gde to više ne važi.

Ideologija čiste ekonomije je počela sa rušenjem Berlinskog zida kao realno postojeća alternativa kapitalističkoj ekonomiji. I to sa tim velikim parolama o kraju ideologija i kraju istorije… što nije ništa drugo do nov oblik ideologije – ideologije koja tvrdi da smo sada napokon izvan svake ideologije te da se svet meri samo još po prirodnim zakonima ekonomije. Ovo je trenutno najdominantniji oblik ideologije protiv koje se treba boriti svim topovima, i problem ekonomije apsolutno repolitizovati.

M. D.: Mislim da se tu pokazuje nemoć levice. Levica sve vreme postavlja pitanja u okviru kulture i kulturnih studija. Kao da je naš problem pre svega u odnosu prema drugim kulturama, ugnjetavanim manjinama… Kao da je ekonomija nešto o čemu više nije moguća kritička rasprava. A od Marksa naovamo bilo je vrlo malo ozbiljnih pokušaja koji bi uspostavili ozbiljnu analizu toga šta ta ekonomija zapravo znači. Marks je svoju nauku nazvao Kritika političke ekonomije. No činjenica je da je, a naročito poslednjih dvadeset godina, neoliberalna revolucija bila uspešna u depolitizaciji ekonomije. To je ta opšta neoliberalna percepcija: samo vi pustite ekonomiju da se ona nesputano razvija i svi ćemo da živimo u blagostanju. Svaka intervencija spolja je opasna tj. štetna, a levici neka ostane diskusija o kulturi.

To je stanje protiv kojeg bi bilo vredno boriti se.

Da li danas koncept klasne borbe još uvek ima smisla?

M. D.: Ja sam tu uvek na strani ortodoksije. Na strani brojnih ortodoksija, koje se tiču vernosti nekim osnovnim konceptima, vezano bilo za Platona, Kanta, Hegela, Ničea, Marksa, Frojda, Lakana… Koncept klasne borbe je jedna od najvećih Marksovih teoretskih inovacija: činjenica da je ono što drži zajednicu na okupu taj temeljni antagonizam. U tom antagonizmu nije moguća neutralna pozicija, i u tome je izvrsna polazna tačka za kritiku ideologije.

Svaka ideologizacija teži da određeni stav prikaže kao neutralan, tj. kao prirodan i kao opšteprihvatljiv. Ideologija uvek počne sa nekim premeštanjem antagonizma. Ovde nema simetrije, nema načina kako bismo jednu ideologiju zamenili nekom drugom. Klasna borba je sam princip koji omogućava nastanak serije različitih ideologija, i zbog toga je klasna borba pojam na kojem treba istrajati. Danas se prebrzo kaže da npr. nemamo više klasičnog proletarijata i zato ne postoji više ni klasna borba. To da je klasični proletarijat nestao, tj. preselio se u Aziju, da je rad, barem na Zapadu, postao manje-više nematerijalan, sve to postavlja nekakve drugačije parametre, ali ne ukida klasnu borbu.

Da li je danas kapitalu još uvek potrebna demokratija kao njegov nužni institucionalni okvir? Kakva će biti sudbina demokratije?

M. D.: Način na koji je kapitalizam postao povezan sa demokratijom, vezan je za uslove XVIII veka, za period prosvetiteljstva koje je na jednoj strani zagovaralo slobodu preduzetništva, a na drugoj strani stvorilo pojam ljudskih prava. Ovo je veoma revolucionaran pojam. On je redukovao sve pozitivne osobine individua određenog društva, tj. pol, nacionalnost, rasnu pripadnost, njegov društveni položaj. Bez obzira na razlike i položaj na društvenoj hijerahijskoj lestvici, vama pripadaju ta prava. Ta suštinska redukcija razlika otvorila je polje za univerzalnost i neki politički projekat univerzalnosti. Odatle se pojavio i slogan Francuske revolucije o jednakosti, koji je temeljna politička kategorija. Jednakost i sloboda – to je postao osnovni politički horizont svake moderne politike. Na drugoj strani, kapitalizam je onaj koji iza maske jednakosti proizvodi klasnu razliku.

Na kraju krajeva, poznata je Marksova teza da pod maskom ekvivalentnog ugovora dolazi do prisvajanja viška vrednosti. Taj sklop između, na jednoj strani, jednakosti i prava koje nam pripadaju i na drugoj strani, kapitalističkog razvoja bio je stvar naše konkretne prosvetiteljske istorije. Činjenica je da se to dogodilo u Evropi u XVIII veku, a preko Deklaracije o nezavisnosti i u Americi. Veoma je dobro da smo imali to iskustvo s kojim možemo da se identifikujemo i iz kog danas možemo da crpemo mnoge poluge za univerzalnu politiku. Ali ako pogledate šta se danas događa u Kini, videćete da tamo idu stvari potpuno drugim putem. Shvatili su da kapitalizam odlično uspeva i u društvu koje nije demokratsko, koje se ne zasniva na tradiciji prosvetiteljstva. Čak izgleda da nasleđe prosvetiteljstva postaje teret za razvoj globalnog kapitalizma.

Na drugoj strani, i demokratija u Zapadnoj Evropi počela je da deluje kao neka fasada. U biti se neke temeljne odluke i temeljni ekonomski tokovi događaju potpuno mimo raspoređivanja snaga na demokratskim izborima. Bitno raspoređivanje snaga se događa po nekim čisto drugačijim kanalima.

Alen Bađu govori: demokratija ili kapitalizam, za njega je to potpuno jedno te isto, jer demokratija je forma kapitalizma. Mislim da to nije tako.

Da li psihoanaliza danas čoveku može da pokaže neki put ka slobodi, put koji bi ga oslobodio pritisaka i teskobe, koje generiše njegovo bivanje u društvu?

A. Z.: Prvo pitanje je da li je to uopšte moguće. Osećaji nelagodnosti, teskobe, nemoći, u svakom slučaju nisu nešto što bi trebalo odmah lečiti. Psihoanaliza nikada nije postupala na taj način, da bi olakšala probleme koje društvo generiše. Ambicija, barem Lakanova, bila je potpuno suprotna, u smislu: ako nešto nismo, nismo čuvari buržoaskih snova. Taj terapeutski vidik podrške nikada nije bio politička opcija iza koje bi stala Lakanova psihoanaliza.

Što se tiče odgovora na teme o kojima smo govorili, Lakan je bio veoma uzdržan i skeptičan u davanju obećanja vezanih za pronalaženje rešenja. I to odbijanje je već neki određen politički gest. Nije reč o tome da bismo digli ruke, tj. da bismo rekli "to nije naš problem, mi se bavimo psihom". Slavoj Žižek je u jednom intervjuu rekao da filozofija nije tu da bi rešavala probleme, već da je dovoljno velika stvar ako uspe da formuliše pravi problem. Način na koji formulišemo problem je ključan i predstavlja više nego pola rešenja. To isto važi i za psihoanalizu. Tako, psihoanaliza ima tu moć da nam tamo gde se događa masovna psihologizacija društveno-ekonomskih problema kaže: ne, to uopšte nije pravo rešenje, već je sam problem pogrešno postavljen.

M. D.: Ako pogledate Frojda, a zatim još bolje Lakana, obojica su svesni činjenice da individualna psihologija ne postoji, i da je ona uvek već utkana u neku mini društvenu strukturu. Problem nikada nije problem pojedinca niti psihologije, već pre način kako se strukturišu društvene veze. Ne radi se o prilagođavanju datoj realnosti kao uslovu za oslobađanje od teskoba. Upravo obrnuto: određen tip morala, određen tip društvenog diskursa prouzrokovao je problem subjekta. A to znači da treba staviti pod znak pitanja same ove strukture. Na taj način psihoanaliza je uvek na strani emancipacije.