Prvi veštački Zemljin satelit Sputnjik lansiran je 1957. godine. Na krilima oštrog rivaliteta Amerike i Sovjetskog Saveza, u napetoj atmosferi stalnog gledanja preko nišana, kosmička tehnologija napredovala je fantastičnom brzinom na obe strane. Samo dvanaest godina kasnije posada Apola 11 ostavila je tragove svojih stopa u Mesečevoj prašini i stavila tačku na pitanje čija je tehnika superiornija. Amerikanci su u to doba imali sve ono što je Sovjetima nedostajalo: opšti društveni konsenzus, neograničena materijalna sredstva (u to vreme svaki građanin, bez obzira na pol i uzrast, odvajao je pola dolara nedeljno za Apolo program) i vizionarskog, harizmatičnog čoveka na čelu države (Kenedi je, od svih američkih predsednika, bio najzagriženiji zagovornik kosmičkih poduhvata).

Dok je Zapad likovao, Istok tugovao a mi… kako ko, običan svet mogao je da se prepusti maštanju. U to vreme niko vam se ne bi smejao, bez obzira na to koliko smela vaša predviđanja bila. Početkom sedamdesetih bilo je sasvim normalno očekivati da će početkom XXI veka ljudi imati naselja na Mesecu, da će šetati Marsom i rutinski putovati kroz Sunčev sistem, da će nići svemirski "habitati", ogromni rotirajući točkovi sa veštačkom gravitacijom, čardaci ni na nebu ni na zemlji preplavljeni turistima kojima će pogled na naš globus sa visine od par stotina kilometara biti neobičan baš koliko i pogled na Dunav sa kalemegdanske tvrđave. U to vreme snimljen je film Odiseja u svemiru koji za 2001. godinu najavljuje putničke letove za Mesec, hotele u orbiti, veštačku inteligenciju, let ljudske posade ka Jupiteru, susret sa drugim civilizacijama… "Kosmos nam je poslednja granica", govorio je kapetan Kirk iz Zvezdanih staza, onaj koji je sa svojom posadom "hrabro išao tamo gde čovek još nije išao", dok su ga političari, naučnici i inženjeri tog vremena često citirali.

Granica do koje je ljudska noga kročila i danas je tamo gde je bila pre više od tri decenije. Godina 2001. nije bila ni nalik Kjubrikovoj i Klarkovoj "2001". Kakvo razočaranje!

ŠTA POSLE TITA: Da bismo bolje shvatili razmere trenutnog civilizacijskog zastoja, vratimo se za trenutak u prvu deceniju XX veka: ulicama su se kretale kočije koje su vukli konji, železnica nije imala konkurenciju, najmodernije sredstvo komunikacije bio je telegraf. U to vreme braća Rajt bore se protiv nevernih Toma koji smatraju da ono što je teže od vazduha ne može da leti. Pa ipak, i pored sveprisutnog skepticizma braća su 1903. godine prvi put pilotirala avionom na motorni pogon. Četiri godine kasnije Henri Ford će napraviti najčuveniji auto u istoriji automobilizma Model T, koji će se prodati u više od 15 miliona primeraka. Od tih dana, avio i autoindustrija beleže postojan uspon koji traje do današnjih dana. U toku jedne godine oko milijardu putnika preveze se avionom, oko tri miliona svakog dana. Avionski biznis danas generiše prihod veći od 1000 milijardi dolara godišnje i na direktan ili indirektan način upošljava milione ljudi. Ne sme se zanemariti ni sociološki efekat: zahvaljujući sve jeftinijem i bržem prevozu kontinenti su bliži, ljudski kontakti mnogobrojniji i kvalitetniji, a korist iz toga izvlače brojne privredne grane. Ko je sve to mogao da pretpostavi pre samo sto godina?

Na drugoj strani, čovek leti u svemir već 40 godina, pa ipak, danas nema ni najmanjeg nagoveštaja da će makar i deo kosmosa uskoro postati dostupan običnim smrtnicima. Jedini izuzetak je Denis Tito, koji je u aprilu 2001. godine za 20 miliona dolara kupio jedno sedište u ruskom Sojuzu i prošetao se do međunarodne orbitalne stanice i nazad.

Nije lako objasniti zašto je Tito jedini badavadžija koji je do sada video kosmos (uz to, Tito svakako nije sasvim običan turista: ima diplomu iz oblasti astronautike a proveo je izvesno vreme i u laboratorijama NASA-e). Naime, sva dosadašnja istraživanja i praktična iskustva pokazuju da običan čovek može dugo da boravi u kosmosu, bez većih psihofizičkih problema. Osim toga, interes postoji, naročito kod onih koji to mogu da plate. U ovom pogledu prednjače Japanci, više od 70 odsto njih platilo bi oko 50.000 dolara za tronedeljnu vožnju oko planete. Ni interes drugih "platežno sposobnih" nacija uglavnom ne pada ispod 50 odsto (na samom začelju su Nemci, kod kojih samo 43 odsto ima sličnu želju – put u kosmos izgleda da je nespojiv sa idejom lakog života uz pivo i kobasice). Samo 5 odsto anketiranih smatra da je ovakva vrsta turizma tehnički neizvodljiva dok oko 30 odsto smatra da postoji bezbednosni rizik koji bi morao da bude eliminisan. Tržište, dakle, postoji, a marketinška računica je jednostavna. Ako bi cena putovanja bila ispod 50.000 dolara, za očekivati je da bi godišnji obrt bio oko 60 milijardi dolara, sa oko milion putnika godišnje. Štaviše, sredstva koja bi bila potrebna kao početna investicija za aktiviranje kosmičkog turizma procenjuju se na svega nekoliko milijardi dolara, budući da je sva potporna tehnologija već uveliko poznata i operativna. Ovo zvuči kao smešno mala investicija naročito kada je NASA u pitanju. Američka svemirska agencija, inače, troši oko 14 milijardi dolara poreskih prihoda godišnje, dok agencije ostalih zapadnih zemalja troše još 11 milijardi.

KOSMOS–TURS: Neke tržišne procene govore da će kosmički turizam, kada jednom postane aktuelan, verovatno rasti onom brzinom koju je nekad imala avio-industrija. Zapad je sve bogatiji, stasavaju mlađe generacije kojima ništa nije ni dovoljno uzbudljivo ni nemoguće. Masovno se upražanjavaju ekstremni sportovi, kratkotrajna i skupa uživanja po sistemu "nek ide život". Upravo na takvu klijentelu računaju vlasnici budućih hotela u kosmosu, i pored toga što mnogi smatraju da je primitivno na ovakav način povlađivati taštini onih koji imaju dovoljno para da plate takav luksuz. Drugi smatraju da ako čovek želi da potroši milion dolara na gluposti, treba mu to i omogućiti. Treći opet veruju da će masovno putovanje u kosmos izmeniti život običnih ljudi na pozitivan način, baš kao što su to učinili točkovi, mašine, vozovi i avioni u svoje vreme. Smatra se da bi do 2030. godine oko 40 miliona ljudi moglo da plati svoj put u kosmos (oko dva odsto srednje i više socijalne klase tog doba). Pri tom bi u kosmosu stalno radilo oko 20.000 ljudi a godišnji obrt novca mogao bi da iznosi oko 1000 milijardi dolara.

Pa ipak, na tom polju se praktično ništa ne radi. Po jednima, razlog je sasvim prozaičan, bar kada su Amerikanci u pitanju: Kenedija su nasledili predsednici koji nisu imali ni pravog međunarodnog rivala, ni viziju, ni harizmu. Nikson je, recimo, bio preokupiran ratom u Vijetnamu i nije imao mnogo sluha za nacionalnu svemirsku agenciju (NASA). Nizom konkretnih poteza on je likvidirao Apolo program i razjurio dobar deo personala smatrajući da je tehnološka trka sa Sovjetima odlučena i da se novac mora usmeriti na ovozemaljske (ratne) probleme. Od efekta Niksonovih poteza NASA se decenijama oporavljala, ispoljivši u narednom periodu totalnu dezorijentaciju.

KELNER U KOSMOSU: Sve je veći broj onih koji, međutim, okrivljuju upravo nacionalne svemirske agencije za nedostatak epohalnog napretka u osvajanju kosmosa, i pored evidentnog političkog saplitanja i stalnog kresanja budžeta u te svrhe. Svemirske agencije su, naime, monopolističke organizacije koje nemaju nikakvu konkurenciju ili alternativu. Ustanovljene su u vreme hladnog rata, zamišljene su tako da odgovaraju jedino državnoj birokratiji i po pravilu ne polažu račun javnosti. One nemaju ni osećaj za ono što je običnim ljudima zaista potrebno, već s njima komuniciraju putem saopštenja, novinskih članaka i TV emisija. Samim tim, javnost ima problem da shvati kakva je uopšte društvena korist od aktivnosti svemirskih agencija.

NASA je, svojevremeno, publikovala jedan obiman elaborat na ovu temu ("Javni kosmički servisi i kosmički turizam"), ali je dokument ubrzo gurnut pod tepih, iako se u njemu argumentovano tvrdi da se sa masovnim putovanjima u svemir "može početi bilo kada" i da je ceo biznis "visoko profitabilan". Možda zato što je NASA, kao i svaki monopolista, prevashodno zainteresovana za očuvanje svog monopolskog položaja i budžetsko finansiranje dosadašnjih aktivnosti s kojima je javno mnjenje odavno izgubilo "kopču". Može se samo pretpostaviti da masovna putovanja u kosmos, uz neumitno uplitanje komercijalnih motiva i privatnog biznisa, ne idu u prilog agenciji koja počiva upravo na odsustvu bilo kakve konkurencije.

Ima onih koji u svemu tome vide vrlo suptilnu konspiraciju. "Pogledajte bivše astronaute", kaže Patrik Kolins, ugledni profesor sa japanskog Instituta za aerokosmonautiku, "kad god obilaze škole uvek pitaju decu da li žele da postanu astronauti, iako znaju da je za takav posao sposobno jedno dete od milion. Nikad ih nećete čuti da pitaju želi li neko da se provoza raketom kao občan turista ili da radi u hotelu iznad Zemlje. Na taj način oni nam od malih nogu šalju poruku da kao obični ljudi gore nemamo šta da tražimo – bolje nam je da ostanemo tu gde jesmo i pustimo da stvari idu svojim tokom. Osuđeni smo da, lancima vezani za zemlju, stalno gledamo reprizna poletanja šatlova, da slušamo najave budućih misija od kojih nijedna ne može da se izvede sa manje od deset godina pripreme ili da gledamo slike sa nove međunarodne svemirske stanice koja je dosada pojela oko devet milijardi dolara, sa namerom da proguta još 21 milijardu dok ne bude gotova."

Sasvim paradoksalno, za ljude je u poslednjih nekoliko decenija bilo sve manje mesta u kosmosu: savremena elektronika, minijaturizacija i automatizacija omogućavaju da se sve više poslova obavi bez čovekovog prisustva. Veliki Hablov teleskop, koji iz orbite šalje fantastične slike udaljenih kosmičkih objekata, funkcioniše potpuno samostalno, zahvaljujući CCD čipu veoma sličnom onom koji se ugrađuje u kućne video-kamere. Kako su delovi postajali manji, lakši, pouzdaniji i efikasniji, sateliti su mogli da sa istom bruto težinom obave više raznovrsnijih poslova za kraće vreme. Tako je, zapravo, čovek u kosmosu postao skoro nepotreban: prosečna težina mu je ostala ista, a troškovi slanja čak i veći, što zbog prevaziđene lansirne tehnike, što zbog pojačanih bezbednosnih mera. Ni šatl nikad nije ispunio ono što je obećavao: 50–100 letova godišnje po prihvatljivoj ceni, sa jedva dva dana između prizemljenja i narednog lansiranja. Realistična cifra je daleko ispod deset letova godišnje, sa oko pola milijarde dolara troškova po jednom poletanju ili 20.000 dolara po kilogramu korisnog tereta. NASA je tako postala žrtva sopstvene modernizacije koja je proizvela neočekivane "sporedne efekte". Nije jasno kako će sa dugoročnim osloncem na malu flotu zastarelih šatlova (prema najavama, sve do 2030. godine) biti zabeležen veći napredak.

IDEMO NA MARS: Ako već Amerikanci ne mogu da urade ništa u pogledu masovnog naseljavanja nama najbližeg dela kosmosa, mogu li drugi? Na Ruse je teško računati – nakon pada Mira oni su ostali bez svoje orbitalne stanice, prinuđeni da dele onu međunarodnu. Međutim, ekonomski ojačali Kinezi ulažu velike napore da sustignu svoj zaostatak u kosmičkim istraživanjima. Kako stvari stoje, Kina će uskoro postati treća zemlja koja je uspela da lansira svoje ljude ("taikonaute") raketom sopstvene proizvodnje. Postoje ozbiljni nagoveštaji da do 2015. godine Kinezi planiraju da stanu na Mesec i izrade sopstvenu orbitalnu stanicu. Zasad je kineska raketna tehnika kopija ruske, ali je to tek početak.

Kada je reč o komercijalizaciji kosmosa, najviše o njoj razmišljaju Japanci. Nacija koja hronično kuburi sa životnim prostorom rešena je da ga potraži tamo gde ga ima na pretek. Japanski građevinski gigant Šimicu planira da do 2020. otvori orbitalni hotel oko 450 kilometara iznad Zemlje. Hotel bi trebalo da ima oko 60 soba i iz njih bi se pružao spektakularan pogled na Zemlju. Još jedna japanska korporacija, Obajaši, koja do sada nije izgradila nijednu zgradu van Tokija, planira da do 2061. godine (kakva preciznost računanja vremena!) izgradi koloniju na Marsu.

Mars je, nakon Meseca, prirodno ljudsko odredište. Merkur se nalazi preblizu Sunca, nema atmosferu i zasićen je radijacijom, Venera je takođe suviše vrela, pravi biblijski pakao. Gasoviti džinovi Jupiter, Saturn, Uran i Neptun ili nemaju tvrdu površinu, ili je pritisak na njoj nepodnošljiv. Neki od satelita ovih džinovskih planeta imaju atmosferu, ali su uslovi na njima mnogo lošiji nego na Marsu. Osim toga, ove četiri planete su predaleko od nas, baš kao i Pluton, hladan i taman, potpuno neistražen na samom kraju sveta.

Bez obzira na "konkurenciju", Mars je i dalje negostoljubiva sredina: ledeno hladna, sa retkom atmosferom ugljen-dioksida, izložena kosmičkim zračenjima, bez dokazanog postojanja vode. Zakoni nebeske fizike govore da bi let do Marsa trajao od tri do šest meseci dok bi za let sa povratnom kartom trebalo nešto manje od tri godine. Bez obzira na to, šef razvoja Obajašija Jodži Išikava smelo predviđa: "Prvo ćemo tamo da emigriramo, onda ćemo tamo da ostanemo, pa ćemo da izrodimo decu i na kraju ćemo od planete da stvorimo svoj dom."

Ko poživi videće. Ako je autoru ovog teksta dozvoljeno da se bavi spekulacijama – u ovoj deceniji ne očekujte ništa spektakularno.