Prošle nedelje je završen jubilarni 20. Međunarodni salon stripa u Beogradu, festival devete umetnosti, kako se strip drugačije naziva. To je jedna od najznačajnijih smotri ove umetnosti u regionu i ujedno najveći strip događaj u Srbiji, a takođe i pravo mesto da se preispita utisak da strip opet, nakon velike pauze, postaje popularno štivo.

Nikola Dragomirović, urednik “Čarobne knjige”, podseća na ono čuveno vreme kad su se “u Jugoslaviji stripovi kupovali na kioscima i bili jeftina zabava i za klince i za starije”, i kaže da utisak da strip opet postaje popularan nije bez osnova.

“I to ne samo zbog broja izdanja, jer neka statistika govori da na godišnjem nivou izdavači iz Srbije, kojih ima između 15 i 20, objave preko 300 izdanja, već i zbog zainteresovanosti publike. Strip je postao deo opšte kulture, postao je trend i ljudi ga prihvataju kao ravnopravnu vrstu umetnosti kao što su književnost, film i ostale umetnosti.”

Na Salonu stripa se takmiče autori svih uzrasta iz svih zemalja sveta, gostuju renomirani svetski strip autori, radi se na afirmaciji domaćeg strip izdavaštva, mladih autora… Međutim, ove godine je kao upozorenje doneta odluka o nedodeljivanju nagrade za najboljeg izdavača domaćeg stripa, kako je na otvaranju festivala rekao Milosav Miki Pješčić, urednik manifestacije, da bi se skrenula pažnja na slabu izdavačku produkciju stripova domaćih autora.

“Proizvodnja stripa je skup proces i autori u finansijskim konstrukcijama koje su dostupne domaćim izdavačima nikada ne bi mogli da za svoj trud dobiju onoliko koliko mogu u inostranstvu”, naglašava Darko Tuševljaković, urednik “Čarobne knjige”, i dodaje da je to veliki problem domaće strip scene.

Domaći autori uglavnom crtaju za strane izdavače, “a kada crtaju za domaće, crtaju više po nekom prijateljskom i manje ekonomskom modelu”, zaključuje Nikola Dragomirović, i dodaje da su naši crtači vrlo cenjeni u inostranstvu, a da se scenaristi teže probijaju na svetsko tržište zbog specifičnosti jezika.

Neki od njih su Stevan Subić, Aleksa Gajić, Darko Perović, koji je na ovogodišnjem salonu dobio specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu za 2023. godinu, Dražen Kovačević i mnogi drugi autori.

Nikola Dragomirović kaže i da će “Čarobna knjiga” ove godine objaviti jedan strip o Betmenu, “Zagonetač”, koji je crtao Stevan Subić Zrenjaninac, i on je prvi naš zemljak koji crta Betmena. “To je najveći i najtiražniji strip u Americi, možda i na svetu. Mi ga objavljujemo ove godine zato što inače objavljujemo Di-Si stripove u Srbiji. Takvi stripovi uglavnom privlače najviše pažnje.”

On navodi da publika najviše voli da čita domaće autore koji rade za strane izdavačke kuće i da su to po pravilu najpopularniji naslovi, a po mišljenju Darka Tuševljakovića publika se na neki način može podeliti na nostalgičare i na one koji prate trendove i čitaju u realnom vremenu.

“Starija publika čita naslove od pre 30 ili 40 godina, s druge strane mlada publika prati aktuelne stripove, a među njima posebnu kategoriju čine klinci koji čitaju mange i koji su specifični prema tome što ih suštinski samo to zanima. Tačno se vidi da ciljano dolaze po to, kao i da verno prate te serijale. Pretpostavljam da kod nas postoji veliki potencijal da se širimo prema mangama zato što to jeste fenomen koji je najskorije došao na našu teritoriju”, zaključuje Tuševljaković.

Vuk Marković iz izdavačke kuće “Komiko” iz Novog Sada kaže da domaći autori, poput domaćih mladih književnika, imaju problem da žive od stripa ne samo u Srbiji već i u drugim zemljama, i da autorski strip u bilo kojoj zemlji može da izdržava jednocifren broj autora.

“U najrazvijenijim strip kulturama dobitnici najprestižnijih nagrada imaće problem posle dve godine da obezbede egzistenciju ako ne proizvedu novo remek-delo. Tako da će mladi raditi dok su mladi, i dok imaju entuzijazma, njihovo delo će biti ispraćeno.” Dodaje da objavljivanje domaćeg stripa “podrazumeva mali tiraž, da su finansijski elementi zanemarljivi kako za autora tako i za izdavača, ali da se svakako objavljuje i zarad dobiti na polju kulture”.

Goran Lakićević, urednik izdavačke kuće “Besna kobila”, ukazuje da strip u drugim evropskim zemljama, na primer u Francuskoj, pomaže Ministarstvo kulture. U Francuskoj je strip sastavni deo školstva i obrazovanja.

“U Srbiji Ministarstvo kulture radi sve suprotno od onoga što bi trebalo da bi došlo do nekog većeg procvata stripa, pogotovo da bi se strip popularisao kao umetnost. To je bio razlog da osnujemo Udruženje strip izdavača Srbije kako bismo nekako pokrenuli te različite probleme”, kaže Lakićević, i najavljuje da Udruženje priprema zajednički štand na predstojećem Sajmu knjiga.

“Pokušaćemo i da razgovaramo sa Ministarstvom kulture kako bi se iz njihove pomoći za objavljivanje knjiga izdvojila neka mala količina novca za objavljivanje nekih mlađih domaćih autora”, kaže Goran Lakićević.

Ni strip bogatijih zemalja nije lišen finansijskih problema, kaže Vuk Marković, ali one imaju godišnji fond za produkciju autorskog stripa, neku vrstu stipendije koja najčešće obuhvata jednog ili dva autora. Ipak, smatra, da je u ovoj priči važnije od novca da kultura jedne zemlje bude vidljiva i kroz autorski strip. “Za to treba imati novaca, i to vrlo mali broj zemalja ima. Engleska to nema. Imala je donedavno, ali više nema”, zaključuje on.

Koje teme zanimaju današnji strip? Nikola Dragomirović kaže da je odgovor kratak: sve teme. “Od ekologije do superheroja. To se objavljuje u svetu i kod nas.” Kaže da objavljuju stripove koji im se dopadaju i koje je moguće objaviti, ali da ima naslova “koje moraš da objaviš zato što su veliki i prosto želiš da postoje na našem jeziku”.

Većom i boljom ponudom stripa povećava se i interesovanje publike, što omogućava izdavačima da povećavaju produkciju. “Ukoliko se ovaj prirodni proces ne naruši, možemo da se nadamo nekoj svetlijoj budućnosti”, zaključuje Tuševljaković, i dodaje da “iako i na strip, kao i na bilo koju drugu vrstu umetnosti, utiču okolnosti koje niko ne može da predvidi, sada imamo razloga da budemo optimistični”.