U sredu 23. avgusta u lokalnu stanicu bečke policije javila se devojka za koju su gotovo svi mislili da je odavno mrtva. Danas osamnaestogodišnjakinja, Nataša Kampuš nestala je bez traga pre više od osam godina, ujutru 2. marta 1998. Njena školska drugarica, koja je bila očevidac otmice, ispričala je policiji da su Natašu u jednom bečkom predgrađu, na putu do škole, otela dva nepoznata muškarca, koji su je na silu uvukli u dostavno vozilo bele boje i odvezli je u nepoznatom pravcu. Od tada se Nataši gubi svaki trag. Policija je nedeljama bezuspešno pokušavala da je pronađe. Njen otac je, u suzama, molio otmičare da mu vrate kćer nepovređenu, a Natašu da mu se javi ako može. Sve je bilo uzalud. Devojčicu kao da je zemlja progutala. U godinama koje su usledile policija je nastavila potragu, ali sada za njenim posmrtnim ostacima. Iako je austrijska javnost pomno pratila svaku vest vezanu za slučaj Natašine otmice, niko osim njenih roditelja nije više verovao da će je naći živu.

BEKSTVO: Nataša Kampuš je kod svog tamničara vremenom uspela da izdejstvuje određene privilegije. Smela je ponekad da izađe iz svoje samice, da se okupa u pravom kupatilu, a u poslednje vreme njen otmičar, četrdesetčetvorogodišnji Volfgang Priklopil, ponekad ju je čak vodio sa sobom u kupovinu. Tog 23. avgusta Priklopil joj je naredio da mu opere i očisti auto. Dok je Nataša radila zazvonio je telefon. Pošto od buke usisivača nije mogao dobro da čuje svog sagovornika, Priklopil se okrenuo leđima autu i udaljio par metara. Nataša je ovu njegovu nesmotrenost iskoristila i pobegla. Nakon osam godina, pet meseci i dvadesetjednog dana našla se na slobodi. Dotrčala je do kuće jedne Priklopilove komšinice i odatle su pozvale policiju. Bila je bleda, drhtala je celim telom, a na sebi je imala samo braon haljinicu. Visoka metar i šezdeset, imala je svega 42 kilograma.

U početku su policajci sumnjali da je ona zaista Nataša Kampuš, ali ih je uverila njena sestra, koja ju je pozitivno identifikovala. Svaku sumnju kasnije će odagnati DNK test, koji će nedvosmisleno pokazati da se radi o devojčici otetoj pre više od osam godina. Policija se u međuvremenu dala u poteru za njenim otmičarem. Ime Volfganga Priklopila nisu čuli prvi put od Nataše. On je pažnju policije privukao odmah nakon njene otmice. Ipak, uspeo je da ih ubedi da ima alibi, a činjenica da ranije nije dolazio u sukob sa zakonom pomogla je da se istražitelji ubrzo okrenu drugim potencijalnim tragovima. Izvori bliski istrazi, pak, tvrde da je policija još tada imala indicije da između Priklopila i Nataše Kampuš postoji veza, da on nju nije izabrao nasumice, te da je bio poznanik njene majke.

Ovoga puta policajci nisu oklevali. Odmah je izvršen pretres kuće u kojoj je Nataša bila utamničena, kao i stana u kome je živela Priklopilova majka, ali od Priklopila nije bilo ni traga. Nakon specijalaca u kuću u Hajneštrase u Štrashofu, malom mestu 35 kilometara istočno od Beča, uselili su se forenzičari. Njihova detaljna istraga pokazala je da nije postojao saučesnik, ali je na svetlost dana iznela jezive detalje Natašinog bitisanja tokom osmoipogodišnjeg zatočeništva.

ZATOČENIŠTVO: Nataša Kampuš je najveći deo vremena provodila u prostoriji bez prozora manjoj od osam kvadratnih metara, u koju je svež vazduh uduvavao ventilator. Bila je to specijalno adaptirana prostorija koja se nalazila ispod garaže otmičareve kuće. U nju se ulazilo iz kanala za popravku automobila, koji se nalazio ispod nivoa garaže, stepenicama koje su se spuštale u kanal. Između kanala i prostorije u kojoj je Nataša bila zatvorena, osim blindiranih i zvučno izolovanih vrata nalazio se i sistem uskih prolaza sa zasebnim vratima. U bunkeru koji je za nju napravio, Priklopil je Nataši postavio krevet, pisaći sto, televizor, sudoperu sa toaletnim ormarićem i WC šolju, nešto garderobe i knjiga, i par časopisa. To je bio ceo Natašin svet. U njemu je provela najveći deo svog detinjstva.

O strahotama kroz koje je Nataša prošla, ali i o njoj samoj, ponešto smo saznali i iz intervjua koji je dala novinaru austrijske državne televizije ORF. Najteže joj bilo da se navikne na samoću, da se pomiri sa činjenicom da će još mnogo vremena morati da provede u samici u kojoj je jedva bilo mesta da se čovek okrene. Često je razmišljala o svojoj porodici, a mučile su je i razne druge crne misli. Jedna pomisao plašila ju je ponajviše: pošto ju je Priklopil ponekad ostavljao samu u njenoj ćeliji i po dva, tri dana, šta će se desiti ako se jednom ne vrati, hoće li skončati polako i u mukama, da li će biti ostavljena da jednostavno umre od gladi? Ovakva razmišljanja naročito su zaokupljala njenu pažnju kada je, s vremena na vreme, bila prinuđena da gladuje.

TAMNIČAR: Po izgledu, Volfgang Priklopil se ničim nije razlikovao od desetina hiljada drugih Austrijanaca njegovih godina: uredan, učtiv, vredan. Živeo je povučeno. Nije imao prijatelja, važio je za usamljenika i ekscentrika. Po zanimanju je bio TV-tehničar, a sa jednim poznanikom držao je firmu koja se bavila renoviranjem stanova i organizovanjem zabava i svadbi. Komšije pričaju da se ni po čemu nije isticao, osim možda po svojoj neupadljivosti. "Nije imao devojku. Živeo je sam, kao pustinjak. Kao da je imao neki svoj svet, van ovog normalnog", neka su od zapažanja koja se mogu čuti od meštana Štrashofa. Kao i većina počinilaca sličnih krivičnih dela, Volfgang Priklopil je na svako pitanje imao spreman pravi odgovor. Kada je jedan od komšija primetio Natašu kako radi u dvorištu i pitao ga ko je ona, Priklopil mu je odgovorio da je to "devojka iz Jugoslavije, koju je pozajmio od kolege, da mu radi po kući". Naravno, nije Priklopil Natašu oteo samo zato da bi imao kućnu pomoćnicu.

"Kod izvršilaca krivičnih dela poput Volfganga Priklopila, dakle onih koji svoje žrtve otmu, a zatim ih dugo drže u zatočeništvu, mogu se uočiti dva osnovna motiva: prvi je želja za potpunom dominacijom i kontrolom nad žrtvom – ono što Roj Hejzlvud naziva ‘kompleksom Boga’, a drugi je da oblikuje savršenog partnera iz svoje fantazije, kao što vajar oblikuje komad gline, partnera koji ne protivreči, koji sluša bez pogovora, neku vrstu Frankenštajna po sopstvenoj meri", kaže za "Vreme" jedan od vodećih evropskih kriminologa i profajlera Tomas Miler iz austrijskog Bundeskriminalamta. "Zato osobama poput Volfganga Priklopila, za razliku od drugih koji su činili slična krivična dela, nije u interesu da ubiju svoje žrtve. Ubijanje nije cilj, ono je suprotno svrsi koja je žrtvi namenjena. Žrtva je, između ostalog, tu da uvek bude kraj počinioca, neko ko ga nikada ne može napustiti. Osobe poput Volfganga Priklopila odlikuje izuzetan stepen planiranja, do najsitnijeg detalja, oni ovek grade skrovište, neku vrstu bunkera, gde će držati svoju žrtvu i nesmetano na njoj raditi, baviti se izgradnjom potpuno nove ličnosti." Lako je, dakle, zaključiti zašto se odlučio da otme dete, čija ličnost još nije potpuno razvijena.

Nakon Natašinog bekstva Priklopil je pokušao da je pronađe, uhvati i vrati u njenu tamnicu. Kada je shvatio da je pobegla jednom za svagda i da mu neće poći za rukom da je nađe, a znajući da će policija svuda tragati za njegovim automobilom i da će se uskoro njegova slika pojaviti u svim medijima, pozvao je svog poslovnog partnera Ernsta Holcapfela, ispričao mu da ga je policija zaustavila dok je vozio u pripitom stanju, a da je on dao gas i pobegao. Rekao je da je morao da ostavi svoj auto i da mu sada treba prevoz. Holcapfel je došao na dogovoreno mesto, odvezao Priklopila u jedno bečko naselje, a on mu je za uzvrat obećao da će se sam prijaviti policiji. Umesto toga, Priklopil je sebi oduzeo život, skočivši pred voz. Time je ostvario pretnju, koju je često ponavljao Nataši, da živ neće pasti u ruke policiji.

ROBOVLASNICI: Nažalost, slučaj Nataše Kampuš nije prvi. Jedan od najpoznatijih slučajeva koji veoma podsećaju na slučaj Volfganga Priklopila jeste onaj belgijskog pedofila Marka Ditrua, koji je u bunkeru u podrumu svoje kuće držao i zlostavljao maloletne devojčice. Njih četiri nisu preživele tu golgotu (umrle su od gladi i iscrpljenosti), a dve (Sabin Darden i Leticija Delez) oslobodila je policija nakon osamdeset dana zatočeništva. Treba pomenuti i slučaj Viktora Mohova, pedesettrogodišnjeg fabričkog radnika i taksiste iz ruskog grada Skapina, koji je dve devojke (Lena Simahin i Katja Martinova) držao četiri godine zarobljene u bunkeru koji je iskopao ispod garaže u svojoj kući. Obe su bile maloletne. Jedna je čak tri puta ostala u drugom stanju i, bez ikakvog lekarskog nadzora i pomoći, rodila troje dece od kojih je dvoje u životu. U razgovoru sa novinarom magazina "Špigl" Mohov je sa smeškom na licu ovako opisao svoje motive: "Svaki čovek ima svoje potrebe. Ja sam stidljiv, nemam ženu, a sa mojim primanjima ne mogu sebi da priuštim prostitutke."

O sličnostima i razlikama između Priklopila i učinalaca sličnih dela Tomas Miler kaže: "Tačno je da smo u zločinima Marka Ditrua, na primer, mogli da primetimo određene sličnosti sa onim što je učinio Volfgang Priklopil, ali postoje i brojne razlike, a osnovna je motiv koji pokreće izvršioca. Kod Ditrua motiv je bio posedovanje sopstvenog roba, seksualnog ponajviše. Kako je to Leonard Lejk, serijski silovatelj i ubica iz Kalifornije, rekao prilikom saslušanja: ‘To je kao sa knjigom koju držite na polici; kada vam treba vi je uzmete i čitate, a kada vam više ne treba vi je vratite na policu.’"

I dok mediji u Austriji, Nemačkoj i drugde glasno postavljaju pitanja kako to da tolike godine niko nije ništa primetio niti posumnjao i šta nam je činiti da se ovako nešto više nikada ne ponovi, ostaje nada da će devojke poput Nataše Kampuš, Sabin Darden ili Katje Martinove nekako uspeti da se vrate nečemu što bi se moglo barem nazvati normalnim životom.