Lektira – Odlomak iz VII knjige Plinijeve »Istorije prirode«
Osnove fantastične antropologije
OSOBINE NARODA I POJEDINACA: …Neću se baviti manirima i običajima koji su bezbrojni i toliki koliko je i grupa u čovečanstvu. A ipak, ima nekih za koje smatram da ih ne treba izostaviti, naročito onih ljudi koji žive najdalje od mora. Među njima su neke stvari za koje ne sumnjam da će mnogima izgledati fantastično i nezamislivo. Jer, ko je verovao u postojanje Etiopljana pre nego što ih je video? Ili, šta se ne smatra čudesnim kada prvi put postane predmet našeg saznanja?
Koliko je mnogo stvari smatrano nemogućim pre nego što su se dogodile? Uistinu, moć i veličanstvenost Prirode na svakom koraku izgledaju neuverljivo ako se ovi aspekti gledaju pojedinačno i ne prihvate kao celina. Zanemarujući paunove, tačkastu kožu tigrova i pantera, čak i boje bezbrojnih životinja, postoji nešto što se ne smatra naročito važnim, a ogromna je tema za razmišljanje – ogroman broj jezika kojima narodi govore i njihova narečja. Raznolikost govora takva je da stranac, s tačke gledišta nekog ko pripada drugom narodu, teško i može da bude pripadnik ljudskog roda!
Mada naša lica i crte imaju desetak osobenosti, među svim hiljadama ljudskih bića ne postoje dva koja ne mogu da se razlikuju – a to je stanje koje nijedan oblik umetnosti ne može da se nada da će postići. U većini slučajeva neću davati uveravanja da verujem svojim autoritetima, ali ću pomenuti činjenice onih koji će biti navođeni u svim sumnjivim pitanjima, uz pretpostavku da je prihvatljivo slediti Grke sa njihoviom daleko većim proučavanjem i primenom, koji u vremenu idu daleko pre nas.
Naglasio sam činjenicu da se neka skitska plemena – čak veliki postotak njih – hrane ljudskim telima. To možda može da izgleda neverovatno ako nemamo na umu da su takvi čudovišni narodi postojali u središnjem delu sveta – naime, Kiklopi i Lestrigonci – i u vrlo nedavna vremena prekoalpska plemena upražnjavala su ljudske žrtve, što nije daleko od jedenja ljudskog mesa.
Blizu njih, prema severu, nedaleko od mesta na kome nastaje severni vetar i pećine po njemu nazvane, koje ljudi zovu kapija Zemlje, priča se da žive Arimaspi, narod poseban po tome što ima jedno oko usred čela. Mnogi autoriteti, a najugledniji među njima su Herodot i Aristej iz Prokonesa, pišu da postoji stalna borba između Arimaspija i grifona u blizini rudnika ovih drugih. Grifon je neka vrsta divlje zveri s krilima, kako se obično izveštava, koja iz tunela kopa zlato. Grifoni čuvaju zlato a Arimaspi pokušavaju da ga ukradu, i jedni i drugi prilično pohlepno.
Iza skitskih Kanibala, u jednoj velikoj udolini na Himalajima, postoji oblast pod nazivom Abarimon u kojoj žive neki šumski ljudi kojima su stopala okrenuta unazad; oni trče izvanredno brzo i daleko lutaju sa divljim životinjama. Beton, nadzornik za puteve Aleksandra Velikog, tvrdi da ovi ljudi ne mogu da dišu u drugačijoj klimi, i zbog toga ni jedan nije doveden pred susedne kraljeve ili pred samog Aleksandra.
Prema Isigonu iz Nikeje, skitski Kanibali, koji žive na deset dana putovanja na sever, iza reke Boristen (Dnjepar, prim. prev.), piju iz ljudskih lobanja i koriste skalpove s kosom kao salvete za pokrivanje grudi. Isigon takođe kaže da se u Albaniji rađaju neki ljudi sivozelenih očiju, veoma oštrog vida; oni su od detinjstva ćelavi i bolje vide noću nego danju. Dalje dodaje da Sauromati, koji žive na trinaest dana putovanja od Boristena, jedu samo svakog drugog dana.
Krates iz Pergama tvrdi da je u blizini Parijuma, na Helespontu, postojao narod koji on zove Ofiogeni; oni su ujede zmija lečili dodirom i otrov iz tela izvlačili stavljajući šake na ujedeno mesto. Varon piše da čak i sada postoji nekoliko ljudi u toj oblasti čija je pljuvačka protivotrov za zmijski ujed.
U Africi postoji slično pleme, zvano Psili, po kralju Psilu, čiji je grob u oblasti Velike Sirte, kako beleži Agatarhid. Oni u svojim telima proizvode otrov smrtonosan za zmije, i njihov miris čini da zmija zaspi. Njihov običaj bio je da decu odmah po rođenju izlažu izuzetno ljutitim zmijama i da koriste ove zmije za ispitivanje vernosti svojih žena, pošto zmije ne napadaju ljude rođene u preljubi. Ovo pleme su gotovo uništili Nasamoni, koji sada nastanjuju ovu oblast. Međutim, jedno pleme koje je od njih poteklo, koje je umaklo ili je bilo odsutno kada se bitka odigrala, danas živi na nekoliko mesta.
Jedno slično pleme još postoji u Italiji, Marsi, za koje ljudi kažu da su potekli od Kirkinog sina, i tako prirodno imaju ovu moć. Mada, svi ljudi imaju otrov delotvoran protiv zmija: ljudi kažu da zmije beže od pljuvačke kao od ključale vode i da, ako dospe u njihovo grlo umiru – to je naročito slučaj ako osoba posti. Iza Nasamona, ali blizu njihove teritorije, Kalifan smešta Mahlije koji su dvopolni i uzimaju naizmenično uloge oba pola. Aristotel dodaje da je njihova desna dojka muška a leva ženska.
UROKLJIVO OKO: Isigon i Nimfodor tvrde da u istoj oblasti Afrike postoje porodice koje upražnjavaju veštičarenje, kojim čine da se livade isuše, osuše stabla i deca umru. Isigon dodaje da postoje ljudi iste vrste među Tribalima (živeli na prostoru Šumadije, savremene Južne Srbije i zapadne Bugarske, prim.) i Ilirima, koji bacaju čini pogledom i ubijaju one u koje zure duže vreme, naročito ako ih gledaju ljutito. Odrasli su mnogo podložniji njihovoj urokljivosti. Još je značajnije to što u svakom oku imaju po dve zenice.
HODANJE PO VATRI: Nedaleko od grada Rima, na teritoriji Faliska, postoji nekoliko porodica zvanih Hirpi koje, prilikom godišnje žrtve Apolonu na planini Sorakt, hodaju preko hrpe užarenih drva, a ne opeku se. Zbog toga su ponavljanim ukazom Senata izuzeti iz vojne službe i svih drugih javnih dužnosti. Neki ljudi rađaju se s delovima tela koji imaju naročite osobine; na primer, veliki palac na desnom stopalu kralja Pira lečio je dodirom upaljenu slezinu. Priča se da njegov palac, kada je bio kremiran, nije izgoreo s ostatkom tela; stavljen je u jednu kutiju i odnet u hram.
ČUDA INDIJE I ETIOPIJE: Indija i oblasti Etiopije naročito obiluju čudima. Najveće životinje rastu u Indiji: na primer, psi su u Indiji veći od drugih. Kaže se da je drveće toliko visoko da se ne može prebaciti strelom preko njega. Bogatstvo tla, umerena klima i obilje vode omogućavaju – ako je neko spreman da u to poveruje – da se eskadroni konjice sakriju ispod jednog drveta smokve. Trska je veoma visoka pa je deo između čvorova toliki da se od njega pravi kanu koji nosi troje ljudi.
Poznato je da su mnogi stanovnici viši od 5 lakata (2,20 m). Oni nikada ne pljuju, nemaju glavobolje, zubobolju ili bolove u oku, i vrlo retko osećaju bol u drugim delovima tela; oni su očvrsli od vreline Sunca. Njihovi filosofi, koje zovu gimnosofisti, stoje od svitanja do sumraka na užarenom Suncu, sve vreme gledajući u njega netremice, odmarajući se prvo na jednoj nozi, pa onda na drugoj.
Megasten beleži da na brdu Nulus postoje ljudi sa obrnutim stopalima i sa po osam prstiju na svakom stopalu. Na mnogim planinama postoje ljudi s psećim glavama, pokriveni kožom divljih životinja; oni laju umesto da govore i žive od lova na životinje i ptice, za šta koriste nokte. On kaže da ih je bilo više od 120.000 kada je objavio svoje delo. Ktesija piše da u jednom indijskom plemenu žene nose decu samo jednom u životu, a deca počinju da sede čim se rode. On takođe piše o jednom plemenu ljudi zvanih Monokoli, koji imaju samo jednu nogu i začuđujuće brzo na njoj skakuću. Ove ljude zovu i Suncobranska stopala jer, kad je vreme toplo, oni leže na leđima na zemlji i štite se senkom svog stopala. Monokoli nisu daleko od Troglodita, a dalje na istok od ovih žive neki ljudi bez vratova i s očima na ramenima.
Postoje i Satiri u planinama istočne Indije, u oblasti Katarkludi. To su životinje koje se veoma brzo kreću, nekad trče na sve četiri, a nekad uspravno, kao ljudi. Zbog njihove brzine mogu da se uhvate samo stari i bolesni. Tauron pominje jedno šumsko pleme po imenu Horomandi – pleme koje nema govor već jezivo vrištanje, kao i dlakava tela, sive oči i zube nalik psećim. Eudoks kaže da u južnoj Indiji ljudi imaju stopala duga 5 lakata (2,20 m), a da žene imaju toliko mala stopala da ih zovu Vrapčija stopala.
ASTOMI, TRISPITAMI I PIGMEJI: Među Nomadima Indije, Megasten beleži jedan narod po imenu Skiriti, koji umesto noseva imaju samo otvore – poput zmija – i imaju krive noge. Na krajnjim granicama Indije, prema istoku, blizu izvora Ganga, on smešta Astome, koji nemaju usta i čije je telo pokriveno dlakom. Oni se oblače u vunene niti s drveća i žive samo od vazduha koji udišu i mirisa koji uvlače kroz nozdrve. Astomi nemaju nikakvu hranu ni piće, samo različite emanacije iz korenja, cveća i šumskih jabuka koje nose sa sobom na duga putovanja. Megasten kaže da se oni lako mogu ubiti nekim osobito snažnim mirisom.
Iza naroda Astomi, u dubini planina, kako kaže priča, žive Trispitami i Pigmeji. Oni ne prelaze visinu od oko 3 pedlja (22 cm). Klima je zdrava i večito nalik na proleće, zaklonjena planinama na severu. Homer je pisao da su Pigmeje napali ždralovi. Priča kaže da Pigmeji u proleće, naoružani strelama i jašući na ovnovima i kozama, silaze u ogromnom broju na more i jedu ždralova jaja i njihove mlade, i da ova gozba traje tri meseca. Da to ne čine, ne bi mogli da se zaštite od jata ždralova koji posledično nastaju. Kuće Pigmeja izgrađene su od blata, perja i ljuski jaja.
Aristotel tvrdi da žive u pećinama, ali, što se tiče ostalih pojedinosti, slaže se sa ostalim autoritetima. Prema Isigonu, indijski narod Kirni živi do stotinu i četrdeset godina – slično kao i dugovečni Etiopljani, Kinezi i stanovnici planine Atos. Pošto oni jedu zmijsko meso, na njihovim glavama i u odeći nema stvorenja štetnih po telo.
DUGOVEČNOST INDIJACA: Onesikrit tvrdi da u delovima Indije u kojima nema senki ljudi žive do stotinu trideset godina. Krates iz Pergama kaže da Pandi, koji obitavaju u dolinama, žive 200 godina i sedokosi su u mladosti a crnokosi u starosti.
Artemidor beleži da na Taprobanu ljudi žive veoma dugo bez smanjivanja telesne snage.
Kod Hiperborejaca
…Zatim dolaze Rifejske planine, i oblast zvana Pterofor, zbog stalnog padanja snega nalik na perje, deo sveta koji je Priroda proklela, utopljen u gustu tminu koju nastanjuju samo led i ledeno gnezdo severnog vetra.
Iza ovih planina i iza severnog vetra (ako u to treba da poverujemo) živi srećan narod poznat kao Hiperborejci, koji preživljavaju do duboke starosti i čuveni su po izvanrednim stvarima koje znamo iz priča. Veruje se da je tu osa oko koje se svet okreće i da su tu krajnja odredišta kruženja zvezda. Hiperborejci uživaju u šest meseci dnevne svetlosti. Sunce izlazi jednom godišnje, usred leta, i zalazi jednom, usred zime. To je sunčana oblast sa jednoličnom klimom, daleko od svih štetnih vetrova. Hiperborejci žive u šumama i gajevima i obožavaju bogove i pojedinačno i u grupama; nepoznati su svaki nesklad i tuga.
Smrt ne dolazi dok ne ispune svoje živote. Pripremivši gozbu, oni se susreću sa starošću uz raskoš, i potom skaču u more s određene stene. Ovaj način sahranjivanja je najvedriji.
Neki autoriteti ne smeštaju Hiperborejce u Evropu, već na najbliži deo azijske obale. Oni koji ih smeštaju u oblast sa samo šest meseci dnevne svetlosti tvrde da oni seju ujutru, žanju u podne, voće beru pri zalasku Sunca, a noći provode u pećinama.
Ali, nema mesta sumnji da ovaj narod postoji, pošto toliko mnogo autoriteta tvrdi da je njihov običaj da prve plodove svoje žetve pošalju na Del, kao ponude Apolonu, kome se naročito klanjaju. Ponude nose device i tokom mnogih godina zasluživale su poštovanje i gostoljubivost tamošnjih ljudi dok, prekršivši dobru veru, nisu počele da ostavljaju ponude na najbližim granicama sa susednim narodima; oni su onda ove ponude davali svojim komšijama i sve tako, dok ne stignu na Del. Posle izvesnog vremena običaj je nestao.