Srpska forenzika
IZ KRIMINALISTIČKE EVIDENCIJE SRPSKE POLICIJE: Forenzička fotografija
Otisak prsta, čaura, DNK i ostali tragovi
U serijama poput Crime Scene, Investigation, Criminal Minds, Dexter forenzika i forenzičari prikazani su kao svemoćni: otisak prsta uzima se minijaturnim džepnim skenerom koji je bežično povezan sa bazom otisaka i rezultat se dobija za par sekundi; registri i baze najrazličitijih informacija o ljudima su gigantske, a brzo pretražive; forenzičari se ne bave samo svojim poslom već jure kriminalce, dovode ih na saslušanja i razumeju se u mnoge druge stvari... Kako sve to zapravo izgleda u praksi i kod nas
Dok teoretičari vole da citiraju Edmonda Lokarda, osnivača prve policijske laboratorije, "francuskog Šerloka Holmsa" koji je govorio da "svaki kontakt ostavlja trag", naši forenzičari iz Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra sasvim spontano u razgovoru ponavljaju da "ne postoji savršen zločin".
Ustanova u kojoj oni rade najveći je forenzički centar u Srbiji – neka veštačenja obavljaju se i na drugim mestima, ali ovo je referentna i najkompleksnija ustanova tog tipa koja se, uz sve nedostatke i probleme koje muče i ostatak društva, smatra jednom od naprednijih u ovom delu kontinenta. Mada je tokom devedesetih godina prošla kroz najteže razdoblje, stagnaciju i čak veliki pad, forenzika je u Srbiji vrlo napredna nauka. Naziva se naukom jer su na pitanja koja sud postavlja potrebni odgovori iz širokog spektra naučnih disciplina. Forenzikom se zato bave visokoobrazovani ljudi najrazličitijih struka: od elektrotehničara, preko mašinaca i hemičara do molekularnih biologa.
KRATKA ISTORIJA: Forenzika je u Srbiju došla 1904. sa osnivanjem takozvanog antropometrijskog odeljenja policije pri Ministarstvu unutrašnjih dela. Antropometrija je u to vreme bila relativno nova metoda za identifikaciju i registraciju kriminalaca – merili su se i poredili određeni delovi lica i tela, kao i ožiljci, tetovaže i druge lične karakteristike. Tvorac ove metode, francuski policajac Alfons Betrijon, dobijene mere unosio je u određenu formulu koja je, smatralo se, odgovarala samo jednoj osobi i nije bila podložna promenama. U to vreme, na kraju XIX veka, kada se otisci prstiju još nisu koristili za identifikaciju, ovo je delovalo kao veoma dobra metoda pa se brzo proširila u Veliku Britaniju i SAD. No, i Srbija je samo sedam godina po osnivanju antropometrijskog odeljenja polako počela da je napušta i prelazi na daktiloskopsku registraciju (otiske prstiju) jer se ispostavilo da je sistem manjkav – dešavale su se greške ako bi dva različita policajca uzimala mere osumnjičenog, ali su se dimenzije i prirodno menjale kako čovek stari.
Daktiloskopija je uvedena po metodi Ivana Vučetića, Hvaranina koji se u mladosti odselio u Buenos Ajres gde je pokrenuo centar za daktiloskopiju. U svetu je poznatiji kao Juan Vucetich i važi za čoveka koji je osmislio sistem za klasifikaciju papilarnih linija, odnosno otisaka prstiju, i nazvao ga ikonofalangometrija. Vučetić, koji je uz svoj potpis na dokumentima uvek ostavljao i otisak desnog kažiprsta, godinama je proučavao rad Engleza Galtona Fransisa koji je prvi uveo daktiloskopiju u policijsku praksu, kao i druge rane pokušaje formiranja sistema za klasifikaciju otisaka. Vučetićev sistem, koji je u praksu ušao 1891. pravljenjem prvog registra ikonofalangometrije, pokazao se kao veoma dobar i ubrzo se proširio po čitavoj Južnoj Americi, a kasnije i po čitavom svetu. I danas se četiri grupe otisaka koje je ustanovio Vučetić, uz blage izmene, koriste za klasifikaciju.
Na početku Prvog svetskog rata iz Srbije je upućen poziv dr Arčibaldu Rajsu, hemičaru, profesoru i jednom od pionira forenzike da pomogne u istraživanju i dokumentovanju zločina počinjenih na ovim prostorima. Rajs koji je u to vreme bio nadaleko poznat stručnjak, upravo je objavio svoju drugu knjigu o forenzici Priručnik forenzičke nauke: krađe i ubistva, dok je nekoliko godina ranije izdao knjigu Forenzička fotografija.
Rajs je u Beogradu osnovao tehničku policiju, organizovao je po ugledu na slične ustanove u svetu i opremio tada najmodernijom opremom. Posle Drugog svetskog rata tehnička policija postala je Biro za kriminalističku tehniku, koji je prerastao u Kriminalističko-tehnički centar pa u današnji Nacionalni kriminalistiko-tehnički centar (NKTC) u kome radi oko 130 stručnjaka.
NKTC se bavi forenzičkim veštačenjima – njihovi stručnjaci na mestu izvršenja zločina kao i u laboratorijama u centru Beograda u Ulici Kneza Miloša 103, u Policijskoj upravi za Grad Beograd kao i u forenzičkim centrima u Novom Sadu i Nišu obrađuju tragove i predmete koji bi mogli da pomognu u otkrivanju počinilaca i rasvetljavanju krivičnih dela, obrađuju tragove koji pripadaju osumnjičenom ili imaju neke druge veze sa slučajem.
"NKTC učestvuje u oko 16.000 predmeta godišnje, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih", kaže u razgovoru za "Vreme" načelnik Lazar Nešić, inače diplomirani inženjer elektrotehnike koji je u NKTC radio na veštačenju eksplozija i požara. O tome koliko posla ima za forenzičare govori i podatak da ih je 2005. u NKTC radilo svega 30.
"Tokom devedesetih u NKTC je vrlo malo ulagano, a forenzika je za to vreme u svetu brzo napredovala. Posle 2000. godine NKTC je bio u centru pažnje međunarodnih institucija i donatora, pa smo zahvaljujući tome, i zahvaljujući kvalitetnom kadru i prepoznatljivosti, pokrenuli međunarodnu saradnju i brojne inicijative", dodaje Nešić. Zahvaljujući tome, sada se primiču evropskom nivou po vrsti, kvalitetu i broju veštačenja. Još nedostaje opreme i ljudi, ali, kako kaže načelnik, menadžment NKTC se izveštio u animiranju donatora i to je jedan od velikih podsticaja razvoja. Zahvaljujući međunarodnoj saradnji, ali i delom domaćim sredstvima, u NKTC od 2007. postoji DNK laboratorija, jedna od najsavremenijih u Evropi. Takođe je zahvaljujući stranim donacijama pokrenuta izgradnja regionalnih forenzičkih centara u Nišu, Novom Sadu, a uskoro će biti i u Užicu. Napravljena je i laboratorija za veštačenje glasa, takozvana audio-forenzika, kao i toksikološka laboratorija koja ovih dana počinje sa radom.
Elektronski mikroskop
U trenutku kada pištolj opali, u prečniku do oko metar i po od njega, raspe se oblak čestica mikroskopske veličine. Obično se misli da su to čestice baruta, međutim, to je ono što u popularnim forenzičarskim serijama nazivaju gunshot residue. Radi se o svojevrsnoj mešavini različitih supstanci, među kojima uglavnom dominira olovo. Taj oblak čestica prekrije ne samo ruku čoveka koji je pucao (tu je najveća koncentracija), već često i njegovu garderobu ili pod, nameštaj ili čak osobu koja je stajala u blizini. Čestice se zadržavaju na ovim mestima još neko vreme i kriminološki tehničari ih mogu iskoristiti kao dokaz da se na tom mestu pucalo, ili da je određena osoba pucala.
Najčešće se dogodi da se minijaturnim "pečatom" uzima uzorak sa šake osumnjičenog i stavlja pod elektronski mikroskop. Ovaj aparat može da uveliča do 100.000 puta, a osim što daje sliku, on vrši i hemijsku analizu čestice.
Naime, kada pištolj opali, dolazi do eksplozije, pa zbog velike temperature para se sublimira u česticu koja dobija specifičan izgled. Konkretno one čestice sa ruke čoveka koji je opalio iz oružja veličine su između pola mikrona i 10 mikrona i vrlo su specifičnog oblika, lako prepoznatljivog ako ih posmatramo pod elektronskim mikroskopom.
BUDUĆE NAMERE: Regionalizacija je u forenzici važna jer se skraćuje vreme transporta tragova, pošto se u Srbiji dnevno obavi na stotine uviđaja – od razbijenog prozora do ubistva. Sasvim suprotno, mala jedinica sudske medicine sa sedištem u NKTC koju vodi dr Ljubiša Božić obavlja obdukcije širom Srbije, u svim mestima gde ne postoji sudska medicina. Oni su u 2010. godini obavili čak 263 veštačenja na terenu: svakodnevno putuju do mesta na kojima se dogodio zločin ili nesreća, rade obdukcije i kasnije svedoče na sudu. Takođe, NKTC neposredno učestvuje u vršenju najkompleksnijih uviđaja koji se obavljaju širom Srbije, i ujedno je nadležan za kontrolu kvaliteta u svim forenzičkim jedinicama u zemlji. Zbog svega toga, veliki deo zaposlenih svakodnevno izlazi na sud radi veštačenja. "NKTC obezbeđuje materijalne dokaze u celoj državi", zaključuje Nešić. U centru se radi 15 od 16 vrsta veštačenja utvrđenih važećom evropskom nomenklaturom – nedostaje samo forenzika informacionih tehnologija koja se obavlja u okviru druge službe.
Trenutno je čitav NKTC okrenut jednoj važnoj stvari – akreditaciji svojih forenzičkih laboratorija. Akreditacija laboratorije znači potvrdu njene kompetentnosti za obavljanje određene vrste ispitivanja i veštačenja To znači da je ona prostorno, tehnički, kadrovski i metodološki opremljena, i da poslove ispitivanja i veštačenja obavlja u skladu sa međunarodnim standardom ISO /IEC 17025:2006, odnosno po najvišim standardima koji važe za zemlje EU. Akreditacijom svojih laboratorija NKTC obezbeđuje legitimitet i egalitet za svoja forenzička ispitivanja i veštačenja na međunarodnom planu. Srbija, koja teži da postane članica Unije, trebalo bi da akredituje deo svojih laboratorija do kraja 2013. godine, a isti rok postavila je Evropska mreža forenzičkih instituta (ENFSI, European Network of Forensic Science Institutes) čiji je NKTC član od 2009. godine. Nekoliko laboratorija, poput DNK i laboratorije za droge, već su ušle u postupak pripreme za akreditaciju. No, akreditacija nije važna samo zarad EU i međunarodne saradnje. Ona prvenstveno potvrđuje kompetentnost laboratorije za određenu vrstu ispitivanja i veštačenja i štiti prava kako oštećenog tako i izvršioca krivičnog dela. Ona je potvrda da se u rezultate koji proističu iz rada akreditovanih laboratorija na sudu ne može sumnjati.
"Forenzička laboratorija za veštačenje droga i forenzička laboratorija za DNK analizu biće prve i zasad i jedine akreditovane laboratorije ove vrste u našoj zemlji. Radimo širok dijapazon veštačenja droga. Danas su poseban problem amfetamini jer u Srbiji ima puno ilegalnih laboratorija za njihovu proizvodnju. Mi imamo tim koji je osposobljen za ovakva veštačenja i demontažu takvih laboratorija. Oni moraju da rade na terenu – da ulaze u amfetaminske laboratorije – što je vrlo opasno i za šta je potrebno znanje i iskustvo", kaže Nešić.
Balistika
Onaj deo holivudskih serija kada balističar upoređuje šare na čauri pronađenoj na mestu na kom se dogodio zločin, sa čaurom koja je ispaljena iz pištolja osumnjičenog, jedna je od retkih sličnosti ovog forenzičarskog posla sa realnošću. Kako objašnjava Miloš Kopečnik, ono što vidimo na televiziji prilično je izvrnuto u odnosu na posao balističara u policijskoj laboratoriji. U laboratoriji u kojoj on radi, obavljaju se identifikacije čaura i projektila, utvrđuje se funkcionalna ispravnost oružja, kao i rekonstrukcije izvršenja krivičnog dela – takozvani situacioni prikaz.
Identifikacija čaure radi se uporednom analizom – svako oružje ostavlja trag, nešto poput otiska prsta. Ti tragovi mogu nastati još u toku proizvodnje od alata za izradu oružja (neravnine veličine do 10 μm sa unutrašnje strane cevi koje ostavljaju brazde na ispaljenom metku) ili od upotrebe – zavisi na primer od tvrdoće municije koja se koristi. Ipak, za razliku od otiska prsta, tragovi koje ostavlja oružje na čauri vremenom se mogu menjati, kako se oružje haba. Ipak, kako Kopečnik objašnjava, na sudu su balističarski dokazi veoma cenjeni. Zbog toga su im pune ruke posla – samo u 2010. godini u NKTC u Beogradu obavljeno je 1260 veštačenja.
U svakoj drugoj epizodi serije CSI videćemo kako forenzičari viziranjem – drečavim štapićima koje zabadaju u rupe nastale od udara metka – utvrđuju pravac iz koga je metak ispaljen. No, Kopečnik navodi da je u realnosti to dosta retko upotrebljavana tehnika. Za početak, treba da postoje dve tačke kroz koje je metak prošao. Kao primer upotrebe navodi ubistvo koje se pre nekoliko godina desilo na Novom Beogradu tokom novogodišnje večeri kada je čoveka usmrtio zalutali metak koji je ušao kroz prozor.
HOLIVUDIZACIJA: Povremeno pojavljivanje NKTC-a u medijima uglavnom je posledica – kako to zaposleni vole da kažu – holivudizacije posla forenzičara. Crime Scene Investigation, Criminal Minds, Dexter… većina krimi-serija postale su ili su dobrim delom forenzičke, a u njima forenzika – svemoguća. Otisak prsta uzima se minijaturnim džepnim skenerom koji je bežično povezan sa bazom otisaka i rezultat se dobija za par sekundi; registri i baze najrazličitijih informacija o ljudima su gigantske, a brzo pretražive; forenzičari se ne bave samo svojim poslom već jure kriminalce, dovode ih na saslušanja i razumeju se u mnoge druge stvari… Zbog svega toga, obični građani su i u stvarnom životu počeli svašta da očekuju od forenzičara i tehnika koje koriste u radu. Amerikanci su primetili da se porota u poslednjoj deceniji mnogo promenila: traže mnogo više fizičkih dokaza. Taj podatak ne čudi ako se uzme u obzir da oko 70 odsto porotnika prema jednom istraživanju gleda serije kao što su Law & Order i Forensic Files.
"Holivudizacija veoma doprinosi popularizaciji forenzike – interesovanje mladih za rad u našem centru je ogromno. Međutim, negativan aspekt popularnosti je što ljudi vole da zavire u nečiju nesreću, na primer da gledaju leševe ili neke druge uznemirujuće i neprijatne scene. U realnosti su te scene tragične i jezive i za naše zaposlene", kaže Lazar Nešić.
Jedan broj veštaka iz NKTC prisutan je na uviđajima. Kada jedinica izađe na teren, najpre se detaljno pregleda mesto na kom se dogodio zločin. Nakon toga prelazi se na misaonu rekonstrukciju, pa na prikupljanje tragova i predmeta. Radi se foto i video dokumentovanje. Veoma precizno skicira se mesto na kom se zločin dogodio, a onda se prelazi na izazivanje nevidljivih tragova, fiksiranje, izuzimanje tragova i njihovo pakovanje. Tako se obezbeđuje njihov kvalitet i integritet do dolaska u laboratoriju.
Forenzičari dobiju materijal koji treba da ispituju: bilo da je to DNK uzorak, prah sasvim nepoznatog porekla, otisak prsta ili čaura od metka. Svako veštačenje se radi po nalogu suda ili na zahtev policijske uprave. Forenzičari obrađuju trag i daju mišljenje na čijoj bazi će neko biti osuđen ili oslobođen. Proces se nastavlja na sudu gde veštake u svojstvu svedoka propituju advokati odbrane i tužioci, što nekad može da traje i satima. "Stručnost i kompetentnost forenzičara na sudu su izloženi na tapetu. Forenzičar tada nastupa kao pojedinac, brani svoj rad i integritet", objašnjava Nešić, navodeći da je posao ipak veoma zanimljiv i da nije rutinski jer je svaki predmet različit.
DNK laboratorija
Analiza bioloških tragova pomaže da napravimo razliku ne samo između tragova čoveka i životinje, već i da izdvojimo svaku jedinku pojedinačno. Forenzičari u Nacionalnom kriminalističko-tehničkom centru analiziraju samo biološke tragove ljudskog porekla – krv, pljuvačka, tkivo, zube, mokraću, dlake, spermu, kosti…
Kada kriminalistički tehničar izađe na mesto gde se dogodio zločin, na osnovu onoga što vidi često može da zaključi gde bi se mogli nađi tragovi osumnjičenog. A pronalaze ih na najrazličitijim mestima: od opušaka cigareta, preko četkica za zube, do odeće, oružja, mobilnih telefona, čaša ili bilo kog drugog predmeta. Ponekad kriminalistički tehničar uzima uzorak na licu mesta, ali je često to nemoguće pa se onda razni predmeti na kojima ima tragova pakuju i šalju u DNK laboratoriju. Na primer, nedavno su stigle različite lopate i ašovi zapakovani u džakove, ljudska kosa i slično.
Anđelka Vučetić-Dragović, DNK analitičar u NKTC, inače diplomirani biohemičar, objašnjava način na koji se biološki tragovi mogu naći na licu mesta: "Donori bioloških tragova mogu na licu mesta ostaviti tragove krvi, semene tečnosti, pljuvačke, dlake, kontaktne i druge tragove. Da li će negde ostati dobar kontaktni trag ili ne, zavisi od osobe koja je donor biološkog traga, individualno je. Nekome se na primer koža više peruta kada nešto dodirne, a nekome manje", navodi ona. Takođe, dlaka bez korena ili ubuđali trag na primer, neće biti od velike koristi.
Anđelka Vučetić-Dragović napominje da je DNK analiza uporedna metoda – jedan trag koji smo analizirali i DNK profil koji smo iz njega dobili ne znači nam sam za sebe. Tek kada imamo DNK profil referentnog uzorka – onaj koji smo na primer uzeli od osumnjičenog – i kada ga uporedimo sa DNK profilom dobijenim iz traga koji smo našli na licu mesta gde se dogodilo krivično delo, DNK analiza dobija smisao.
Koliko vremena je potrebno za obavljanje jedne DNK analize? U proseku jedan do tri dana. Kada su u pitanju referentni uzorci DNK analiza obavi se jako brzo, za jedan dan. Međutim, ako se radi o tragovima koji su pronađeni na licu mesta kao što su na primer kontaktni tragovi ili drugi tragovi kojih ima jako malo, onda DNK analiza traje u proseku tri dana.
DNK laboratorija u NKTC je, inače, osnovana pre sedam godina. Po opremljenosti i mogućnostima jedna od vodećih u regionu, a i u Evropi. Koncipirana je po standardima EU, a zaposleni su prošli jednogodišnju obuku kod eminentnih forenzičkih stručnjaka.
Kada u nju stigne nekakav uzorak sa mesta izvršenja krivičnog dela, procedura obrade je vrlo stroga. Za početak, u laboratoriju se ne može ući bez zaštitne odeće i obuće, a reporteri "Vremena" mogli su samo da zaviruju kroz staklena vrata i prozore. Jer, laboratorija nije onakva kao što izgleda u serijama: to je veliki prostor, veličine jednog udobnog stana podeljen na više različitih odeljaka i sa jednim velikim hodnikom u sredini. Sve je belo, jednostavno, sterilno i opremljeno sa puno aparata koji laicima deluju "svemirski".
Predmeti sa tragovima unose se kroz specijalan prozor i postavljaju na veliki sto nasred jedne od prostorija. Tu se dobro pregledaju kako bi se pronašli biološki tragovi: pljuvačka, krv, semena tečnost i slično. Ako se na primer vizuelnim pregledom pronađe biološki trag nalik na krv, onda se prvo rade preliminarni testovi kojima se dokazuje da uzorak zaista jeste krv, a onda i da je ljudska, a ne životinjska. U jednoj od prostorija pored prelazi se na konkretan posao: izolaciju DNK molekula iz ćelija. DNK se zapravo izoluje iz ćelijskog jedra, mada je u planu da se počne i mitohondrijalna DNK analiza.
Nakon izolacije DNK molekula sledi PCR reakcija kojom se umnožavaju određeni segmenti DNK molekula potrebni za dalju analizu. U ovoj laboratoriji koristi se 15 različitih segmenata (lokusa), plus pol. Poslednji deo analize radi se na mašini koja se zove genetički analizator, a dobijene neobrađene rezultate obrađuju DNK analitičari uz pomoć specijalnog softvera. Nakon obavljene analize, DNK analitičari daju mišljenje o tome da li DNK profil referentnog uzorka koji su dobili od osumnjičenog odgovara DNK profilu dobijenom iz traga pronađenog na mestu izvršenja krivičnog dela.
Veliki hodnik koji razdvaja dva dela laboratorije tu je sa dobrim razlogom – u jednom delu se analiziraju tragovi pronađeni na mestu izvršenja krivičnog dela, dok se u drugom delu analiziraju referentni uzorci – oni koji su uzeti od osumnjičenih, oštećenih ili drugih poznatih lica. Taj hodnik, kao i stroge procedure, veoma su važni jer se moraju preduzeti sve moguće mere kako bi se izbegla kontaminacija tragova. Time se obezbeđuje ispravnost analize i fer suđenje.
DNK analiza nije jeftina, kaže Anđelka Vučetić-Dragović, pa se zato kriminalistički tehničari trude da pažljivo odrede odakle treba uzeti uzorak. Tragove je potrebno smišljeno prikupljati sa lica mesta, ne zbog vremena potrebnog za obradu, već zbog skupih hemikalija koje se koriste u analizi.
DNK profil koji se dobije jedinstven je za svaku osobu. Ne postoje dve osobe sa istim DNK profilom, osim ako su jednojajčani blizanci. To je zato što jednojajčani blizanci nastaju spontanom deobom jedne jajne ćelije, pa nose potpuno identičan genetski materijal.
DNK laboratorija u NKTC radi na otkrivanju najtežih krivičnih dela počinjenih na teritoriji cele Srbije. Na nedeljnom nivou može biti jedno ili pet, ili i više, nema pravila. U toku 2010. godine laboratoriji je po nalogu suda ili policijske uprave dostavljeno 750 predmeta, što je u odnosu na 2009. godinu bilo povećanje od 15 odsto. U laboratoriji rade molekularni biolozi, biohemičari i tehničari. Tu su analitičari i stalni sudski veštaci, jer je njihova obaveza da se pojave na sudu (glavnom pretresu) gde će objasniti čitav postupak analize koji je izvršen.
Trenutno u našoj zemlji ne postoji zakon o osnivanju nacionalne DNK baze podataka. Očekuje se da će se i to dogoditi uskoro, i tada će ova laboratorija konačno početi da koristi mašinu (robota) koji istovremeno vrši izolaciju 96 uzoraka. U međuvremenu postoji interna baza DNK profila počinilaca krivičnih dela koji su prošli kroz evidenciju u ovoj laboratoriji. No, forenzičari se nadaju da će se uskoro i ovde ostvariti napredak jer bi nacionalna baza, nalik bazi otisaka prstiju, daleko ubrzala i pojednostavila policijski posao.
Fizičko-hemijska veštačenja
U najvećem broju slučajeva predmet veštačenja fizičko-hemijske laboratorije su različite vrste narkotika i psihoaktivnih supstanci koje su zaplenjene na području naše zemlje. Samo u 2010. godini u ovoj laboratoriji obavljeno je 3220 veštačenja droga – najrazličitijih narkotika, opijata, psihoaktivnih supstanci, stimulansa…
Osim toga, u ovoj laboratoriji, instrumentalnim fizičko hemijskim metodama ispituju se nepoznate supstance – utvrđuje se njihov tačan hemijski sastav. Radi se analiza velikog broja mikrotragova kao što su: tragovi boje vlakna (jer dve tkanine koje su imale kontakt ostavljaju tragove jedna na drugoj), lepljive trake, mastila, zemlja, staklo, keramika, metali, kozmetika, papir, lekovi… Pošto tragovi mogu biti tako raznovrsni, forenzička hemija obuhvata organsku i neorgansku hemiju, biohemiju, analitičku, fizičku i industrijsku hemiju. Uzorci često nisu čisti i ne može se unapred ni pretpostaviti šta je sastav nekog traga koji treba ispitati.
Kako objašnjava Nataša Radosavljević Stevanović, rukovodilac fizičko-hemijske laboratorije, u opisu njihovog posla je i veštačenje eksploziva i zapaljivih supstanci.
U svim navedenim slučajevima, osim kada se radi o eksplozivu, trag se upoređuje sa nekim referentnim uzorkom. No, kada se dogodi požar, postoje dva pristupa: hemijski – kojim se na osnovu uzoraka iz centra požara utvrđuje koja vrsta lako zapaljive supstance je eventualno izazvala požar. Drugi aspekt koji prethodi hemijskoj analizi je uviđaj na licu mesta. Veštak izlazi na teren i pronalazi specifične tragove od kojih su najbitniji oni u centru požara, koje prosleđuje na dalje ispitivanje.
Forenzičari iz fizičko-hemijske laboratorije su hemijski tehnolozi, hemičari, fizičkohemičari ili fizičari. Mesečno oni obave između 100 i 150 veštačenja.
Foto-robot
Uz brojne fizičare, hemičare, biologe i druge "prirodnjake" među forenzičarima u Nacionalnom kriminalistiko-tehničkom centru radi i jedan umetnik. To je čovek koji izrađuje foto-robota, Miloš Lukić. Kada policija nema fotografiju osumnjičenog i ne može da ga identifikuje i pronađe, oslanja se na policijskog crtača koji zahvaljujući sećanju i opisu svedoka ili žrtve crta njegov portret.
Koliko će trajati crtanje i koliko će biti verna slika veoma zavisi od svedoka – ako je pod stresom, sve će ići mnogo teže. Razgovor može biti mučan i težak, pogotovo ako je iskustvo svedoka ili žrtve veoma traumatično, kao kada se radi na primer o silovanju. Zato policijski crtač mora biti i dobar psiholog, a ne samo umetnik. Osim toga, veoma često se desi da su svedoci kriminalca videli samo nakratko – možda na jedan minut ili kraće.
Nemaju ni svi istu moć zapažanja. Lukić kaže da je najteže raditi sa starim ljudima, a da se najviše detalja prisete žene i deca, i uopšte svedoci sa kojima razgovara odmah posle događaja. Vrlo često su oči i obrve te koje odaju osumnjičenog i pomažu u prepoznavanju.
Razgovor sa svedokom često počinje od pitanja da li osumnjičeni možda liči na neku poznatu ličnost, glumca ili pevača, ili možda na osobu koja je njima poznata – rođaka, prijatelja, komšiju… Ako je to slučaj, onda se nabavlja slika osobe na koju počinilac krivičnog dela liči i od toga se polazi.
Ako nijedan od ovih trikova ne pomaže, krene se redom: kakav oblik glave ima, kakve su mu oči, kakav je nos, frizura, uši…? Ima li neku specifičnost, na primer mladež, ožiljak ili tetovažu? Razgovor i prva skica foto-robota traju po nekoliko sati, pogotovo ako je svedok pod stresom. No, foto-robot nije metoda koja se redovno koristi u otkrivanju počinilaca. Zapravo, upotrebljava se kada se radi o najtežim delima kao što su ubistva, i kada nema dovoljno drugih tragova. Ponekad se dogodi da dve ili tri nedelje nema potrebe za ovim poslom, a nekada je posla preko glave. Lukić tada uzima svoj laptop i tablu za crtanje koja se na njega povezuje i putuje tamo gde je svedok. Kako objašnjava, uspešnost je velika – u oko 85 odsto slučajeva foto-robot koji je nacrtao pomogne u rešavanju predmeta. Čak, dodaje, dešavalo se i da foto-robota osumnjičenog proslede patrolama i da policajci na osnovu njega na ulici prepoznaju osumnjičenog.
Fotografija u forenzici
Fotografiju je u kriminalistiku uveo Francuz Alfons Betrijon, isti onaj koji je smislio prve metode registracije kriminalaca zahvaljujući antropometriji. On je 1850. godine objavio knjigu Pravna fotografija u kojoj je detaljno opisao kako treba slikati kriminalce i mesta izvršenja krivičnih dela. U Srbiju je forenzičku fotografiju uveo Arčibald Rajs koji je 1914. godine ovde došao na poziv vlasti da pomogne u istrazi ratnih zločina.
Mada se od tada tehnika drastično promenila, fotografija u forenzici ima istu ulogu. I danas, kada kriminalistička policija izlazi na teren da izvrši uviđaj krivičnog dela, sa njima kreću i operativci koji se bave obradom foto i video materijala i koji u dogovoru sa kolegama iz odeljenja specijalnih istražnih metoda biraju šta će biti slikano.
Oni ne samo da fotografišu sve što može biti važno za istragu, već često snimaju video-kamerom sam tok uviđaja, odnosno postupanje policajaca. Zahvaljujući tome na sudu imaju dokaz da su uviđaj obavili na ispravan način i da osumnjičeni nije mogao da bude oštećen zbog neke neispoštovane procedure. Snimak se odmah pakuje na DVD i šalje istražnom sudiji i advokatu osumnjičenog.
U NKTC ovim poslom se između ostalih bavi Bojan Ružić. On izrađuje i obrađuje snimke sa mesta na kojima su počinjena najteža krivična dela: dečija pornografija, ratni zločini, ubistva… Na uviđajima koristi digitalni foto aparat koji je u policiji još uvek po malo novina jer je prelazak sa analogne na digitalnu tehnologiju dugo trajao. "Tokom pet godina koristila se paralelno i analogna i digitalna fotografija", objašnjava Ružić. Pre pet godina konačno je forenzika u celoj Srbiji prešla isključivo na digitalnu sliku.
Forenzička fonetika
Audio-forenzika je sasvim nova vrsta veštačenja glasa. Kao i većina drugih forenzičkih analiza, i ova je uporedna – sporni uzorak upoređuje se sa nespornim (glasom osumnjičenog) pomoću niza metoda: fonetski, lingvistički, defektološki… Uzorak, glas osumnjičenog, uzima se na tri načina: osoba čita neki univerzalni tekst, ponavlja rečenice za ispitivačem, kao i kroz slobodan razgovor sa ispitivačem. Kako objašnjava Mia Šešum, forenzički fonetičar, diplomirani defektolog-surdoaudiolog, identifikacija se vrši određivanjem dijalektološke pripadnosti (odakle neko potiče), zatim prema tempu govora, načinu artikulacije, raznim odstupanjima, govornim manama i drugim specifičnostima.
Slučajevi u kojima je audio-forenzika važna najčešće su ucene, otmice, prijave bombi, prisluškivanja, a koriste se snimci glasa preko telefona, diktafona, kamere… No, nisu svi snimci pogodni za veštačenje: važni su i njihovo trajanje i kvalitet – odnos korisnog signala i šuma, da li istovremeno govori jedna osoba ili više njih… Na primer, snimak sa žurke verovatno ne bi bio adekvatan, kao ni onaj na kome izvršilac krivičnog dela kaže samo dve reči. Analiza se može raditi i na računaru: tada se pravi vizuelni prikaz glasa i sprovode različiti tipovi analiza u zavisnosti od trajanja snimka, frekvencije, intenziteta…
Kako objašnjava Mia Šešum, ova laboratorija relativno je nova: formirana je 2007. godine, zahvaljujući pomoći Španije, gde je vršena obuka prvih zaposlenih. Prethodno su u slučajevima kada je bila potrebna ekspertiza u oblasti audio-forenzike, policiji pomagali profesori sa Defektološkog fakulteta.
Daktiloskopija
Evo jedne male tajne o velikim varkama u forenzičkim serijama: sećate se da se obično, dok Horešio čeka da kompjuter pretraži bazu otisaka prstiju i pronađe odgovarajući otisak, na ekranu smenjuju slike tih istih otisaka? Da bi ljudsko oko moglo uopšte da registruje te slike koje se smenjuju, njih ne bi smelo da bude više od 25 u sekundi. Pa, kako se onda baza pretraži tako brzo, za minut-dva? Koliko otisaka uopšte ima u njoj, tri hiljade? Uostalom, zašto kompjuter pokazuje te slike otisaka prstiju dok pretražuje bazu?
Verovatno nikada o tome niste ni razmišljali, ali za policajce koji rade u odeljenju za daktiloskopiju u NKTC takvi "detalji" iz holivudskih serija verovatno vređaju inteligenciju. U ovom odeljenju bave se svime što ima veze sa otiscima prstiju i dlanova, a uglavnom rade na identifikaciji otisaka pronađenih na mestima izvršenja krivičnih dela.
Srbija inače ima zbirku oko 200.000 registrovanih počinilaca krivičnih dela. Njihovi otisci zajedno sa fotografijom i osnovnim ličnim podacima ušli su u tu bazu na osnovu odobrenja suda.
Svaka daktiloskopska baza se klasifikuje, odnosno deli u zbirke. Kriterijume za podelu osmislio je još 1892. godine Hvaranin Ivan Vučetić i tako drastično olakšao pretragu. U današnje vreme, kada kompjuter sve obavlja sam, ovo nije veliko pitanje, ali u pretkompjuterskoj eri kada se sve radilo peške, pretraga baze veće od par desetina otisaka bila bi nemoguć posao. Zbog toga je Vučetić napravio grubu podelu na četiri osnovne grupe otisaka i time već ubrzao posao četiri puta. Kasnije, kada su baze postale veće, četiri grupe dobile su i podgrupe i tako se ponovo ubrzala pretraga.
Ali, kako se otisci klasifikuju? Prema obliku papilarnih linija: da li se lučni uzorci pružaju od leve na desnu stranu otiska, da li polaze s jedne strane, prave polukrug u sredini i vraćaju se natrag, da li obrazuju koncentrične krugove… No, ono što forenzičari posmatraju kada proučavaju jedan otisak su upadljive individualne karakteristike: mesta gde se papilarne linije račvaju i gde počinju, kao i opšte karakteristike: centar i delte. Ove anatomske osobine čoveka nisu promenljive i kaže se da su neponovljive, pa su ubedljiv dokaz identifikacije osoba. U praksi, broj individualnih karakteristika koje se moraju poklopiti da bi se dokazalo da dva otiska potiču od iste osobe, u zavisnosti od države, kreće se od devet do petnaest – u Srbiji dvanaest. U upotrebi je i takozvana nenumerička metoda identifikacije koja koristi druge individualne karakteristike kao što su: znojne pore, stepen zakrivljenosti papilarnih linija i dr.
