Čarls Lutvidž Dodžston (1832–1898), u svetu književnosti poznatiji pod pseudonimom Luis Kerol, bio je jedan od najboljih pisaca za decu. Njegovo najpoznatije književno delo Alisa u zemlji čuda i danas razbuktava dečju maštu, odrasle čitaoce, zbog svojih skrivenih značenja, nagoni na dublja tumačenja i analize, a umetnike provocira da, inspirisani Alisinim naizgled apsurdnim avanturama, stvaraju slike, filmove, balete, čak i kompjuterske igrice.

Svoj inspirativni odjek Kerolov roman pronašao je i u ovom našem, srpskom modernom dobu, u baletu Alisa beogradskog Narodnog pozorišta, u koreografiji i režiji Dejana Kolarova. Kolarov je, prvenstveno, potvrđeni baletski umetnik najvišeg ranga u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu. On je, takođe, impresivan igrač savremenog plesnog profila. Kao koreograf (u nastajanju), očigledno je da se u svojoj prvoj celovečernjoj savremenoj plesnoj produkciji oslanja na sopstveno bogato i raznovrsno scensko iskustvo. Za realizaciju svoje Alise odabrao je validne i pouzdane saradnike, moglo bi se reći istomišljenike: asistentkinju za koreografiju i režiju Aleksandru Bibić Kolarov čije se bitne intervencije mogu uočiti u predstavi; Anu Krstajić, kompozitorku raskošnog talenta za autorsku muziku koja je, bajkovitom i povremeno adekvatno uznemirujućom harmonijom ostavila snažan utisak na publiku; višestruko korisnu dramaturškinju Minu Ćirić, tako neophodne ličnosti u produkciji savremenih plesnih predstava, koja je znalački pratila tok Kerolovog romana ali i koreografove namere; kostimografa Srđana Perića, koji je jednostavnim, a efektnim kostimskim rešenjima ukazao na osobenosti likova ističući njihove vodeće karakterne osobine; i dizajnera svetla Milana Kolarevića, čija su svetlosna rešenja adekvatna dešavanjima na pozornici, mada su u pojedinim scenama morala biti pažljivije promišljena.

Kolarov nije imao nameru da plesnim pokretom reprodukuje roman. Niti da ga prepričava. Za svoju Alisu, u kojoj je imao potrebu da iskaže sopstveno mišljenje i tumačenje ovog modernog doba u koje smo svi upali kao Alisa u zečiju rupu, pozajmio je od Kerola samo nekoliko karakterističnih likova (motiva) – Alisu, Kraljicu, Gusenicu, Kuvara, Blizance i Mačka, u maestralnoj govornoj i plesnoj interpretaciji fascinantnog glumca-igrača Slobodna Beštića. Zašto ne koleričnog Zeca i Ludog Šeširdžiju, pitala bih koreografa.

Da bi postigao fluidni i auditorijumu lako razumljiv tok dramske radnje (u funkciji koreografske postavke), Kolarov je konceptualno u plesnu predstavu uveo glasove glumaca Drame Narodnog pozorišta – Vanje Ejdus, Nenada Stojmenovića, Nikole Vujovića, Bojane Stefanović i Miloša Đorđevića, koji su glasove pozajmili Alisi, Gusenici, Kuvaru i Blizancima, i već pomenutog Beštića koji je svoj glas dao Mačku.

Metafizika susretanja, sukobi, nadigravanja, nadmudrivanja, začikavanja, zabavljanja samo zabave radi i još toliko drugih apsurdnih dešavanja nagoveštenih u govornim tekstovima, u predstavi su dobili koreografisani telesni scenski ekvivalent. Igrači su pokretom reprodukovali reč, što je od njih zahtevalo veliku preciznost izvođenja i maksimalnu angažovanost u svakom segmentu, tokom cele predstave. Zbog ovakvog rešenja, moglo bi se zaključiti da je Kolarov (u dosluhu sa asistentkinjom i dramaturškinjom) bio pod uticajem genijalne koreografkinje Kristal Pite (Crystal Pite) i njene predstave Izjava (Statement). Ako i jeste tako, onda i neka je. Od najboljih se najbolje uči.

Vrata nekog drugog i sasvim drugačijeg sveta otvoriće Milica Jević Drndarević u naslovnoj ulozi Alise, i uroniće u fantastični svet apsurda dejstvom iznenadne pojave Mačka na podu njenog dnevnog boravka, dok ona, otupela za svet oko sebe, odsutno gricka jabuku pred TV ekranom sa koga je zasipaju informacije koje joj ispiraju mozak – rasprodaja nameštaja, horoskop za taj dan, izveštačeni saveti kako je (uopšte) moguće pasterizovati tegle ili kako vežbom za pet minuta steći novo telo. Ukratko, Miličina Alisa iskoračiće, na provokativni Mačkov poziv, iz realnosti sveta koji čini njenu stvarnost a koja je guši i ponižava kao ljudsko biće. Osetiće potrebu da promeni takvo okruženje istovremeno menjajući sebe samu. U "zemlji čuda" Milica će pažljivo, postupno, prostudirano i gradacijski formirati plesni lik Alise, u čemu će joj najveća podrška biti njena odlična izvođačka savremena plesna tehnika, ali i aktivno lice, tako retko viđeno na našoj plesnoj sceni, što je bila odlika i drugih igrača u predstavi.

U duetu Alise i Kraljice karata (multidisciplinarna umetnica Aleksandra Bibić Kolarov), obe plesne umetnice na dvoboj će izazvati Kraljičin grub poljubac nametnut Alisi protiv njene volje. Biće to koreografisana demonstracija sile i moći onoga koji vlada. Precizno postavljen duet posle koga se tok predstave ubrzava, Milica i Aleksandra realizuju precizno, poštujući zadatu dinamiku duetne kontakt igre i oštrinu koreografskog jezika, na čemu im treba čestitati.

Promućurna Gusenica Nikole Bjanka lenjo će i samoljubivo okupiti družinu oko sebe u sceni kojoj se mogu zameriti predugačko trajanje i izvesne grube nedorečenosti i zbunjujuća nejasna rešenja u postupanjima koreografa i dramaturškinje. Kuvar Olge Olćan naizgled lakomisleno će sve događaje "zakuvati" kako se to samo njemu dopada. Nažalost, profilisanje lika Kuvara, nekako stavljenog u drugi plan, zablistaće na sceni samo u duetu sa Alisom, što nipošto nije propust Olge Olćan, koja bi i mnogo kompleksnije koreografske zahteve s lakoćom izvođački realizovala na zadovoljstvo prisutnih posmatrača.

U Blizance, devojčicu i dečaka koji uopšte ne liče jedno na drugo, sa mnogo ličnog zadovoljstva transformisaće se Sanja Ninković i Miloš Kecman. Neodoljivo, duhovito i izvođački maestralno oni će lucidnim događajima i čudnim nelogičnim interakcijama ponuditi epilog predstave, neku vrstu završne reči, dok svim i svačim rastrzanu Alisu vode "tamo i ovamo" u prostoru izgubljenog pravca kretanja pojedinaca (i društva) zbunjenih začudnim i nelogičnim pojavama u ogledalu i iza njega, u sopstvenom biću i van njega, u snu ili na javi, u nekom međuprostoru u kome je najteže boraviti. I živeti. Na prvoj reprizi, Sanju Ninković je zamenila Sonja Milovanov, mlada plesna umetnica, koja je zablistala u ulozi Bliznakinje i to se ovde mora istaći.

Koreografskom rukopisu Dejana Kolarova i načinima njegove scenske realizacije nije uputno dodeljivati stilske etikete, čemu smo često vrlo naklonjeni. Pogotovo ne sada, na samom početku njegove, nadamo se, ozbiljne i podržane profesionalne koreografske karijere. Zaključimo zato da iz sazvežđa savremenih plesnih tehnika (sa osvrtom na koreodramski stil), Kolarov preuzima ono što odgovara senzibilitetu njega kao bića i kao plesnog umetnika. On mudro poseže za alatkama koje će mu omogućiti da, bez podizanja ličnih kreativnih barijera, na sceni iskaže sopstvenu ideju, emociju, zaključak o nečemu ili analizu neke pojave. U nekoliko scena Kolarov je dozvolio igračima da se opasno približe ličnoj improvizaciji, ali posmatrano u celini, kontrolisani koreografski proces ipak preovladava, mada bi, istini za volju, on morao biti postavljen i u čvršći ram i sa preciznijim i publici jasnijim koreografskim, rediteljskim i dramaturškim vezama između pojedinačnih scena i prikaza.

Alisa Dejana Kolarova i njegovih saradnika je apsurdna metafora nekog začudnog međuprostora kojim se svi mi već duže vreme krećemo, čas smo tamo, čas ovamo. Upadamo u bunare sopstvenih života i društva (tamo), pa iz njih izlazimo (ovamo). Zaboravljamo da umemo da maštamo. Da imamo pravo da iskoračimo iz zadatog okvira. Ne umemo da se osećamo dobro. Nije fer ako ne budemo slobodni, ludi i veseli ljudi, poručuje nam koreograf. Nekoliko pitanja ispratilo me je sa premijere. Na šta ćemo se osloniti kada se susrećemo sa pojavama koje u prethodnom iskustvu nikada nismo imali? Da li smo sposobni za ličnu transformaciju, prihvatanje i razumevanje bilo čega sa čime se nikada pre nismo upoznali?

Na početku predstave Alisi je dosadno. Ona je posivelo ljudsko biće, obamrlo i isključeno iz životnih tokova i sokova. Potpuno transformisana novim saznanjima i stečenim iskustvima, ustaće Alisa sa troseda, odlučno. I zakoračiće. Negde. Pitam se gde je otišla. Rado bih je sledila.