Zvuči kao anegdota, ali je ipak sušta činjenica da je detalj iz pesme In corpore sano, koja će uskoro predstaviti Srbiju na “Evrosongu”, otkrio da naši umetnici nemaju zdravstvenu knjižicu i to usred korone. Ta informacija je, zatim, skrenula pažnju i na druge teme o životu kulturnih radnika tokom pandemije, ali i pre nje.

Precizne i vrlo slikovite podatke o tome moguće je naći u regionalnom istraživanju “Sada je samo vidljivije: život i rad kulturnih radnika i radnica u vremenu korona pandemije” koje je Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope realizovao u periodu od maja do jula 2020. godine. Rezultati ovog istraživanja objavljeni su krajem prošle godine u časopisu “Manek” koji objavljuje Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije.

Anketirano je 576 ispitanika u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Albaniji i na Kosovu. Osnov za istraživanje bio je onlajn anketni upitnik sa 44 pitanja, od kojih su poslednja dva bila otvorena – u njima smo ispitanike zamolili da ukratko napišu koje je negativne uticaje ova kriza imala na njihov život i rad, kao i da li je imala i neke pozitivne efekte.

MESEČNI PRIHOD JE PREPOLOVLJEN

Predrag Cvetičanin, rukovodilac istraživanja, objašnjava da je osnovni cilj bio da se dokumentuju uslovi života i rada umetnika i drugih kulturnih radnika u društvima jugoistočne Evrope za vreme pandemije i efekti koje je ona imala na njihov život i rad.

Laički rečeno, pandemija je učinila boljom sliku o lošem položaju koji je, zbog pandemije, postao još gori.

Najgore je umetnicima bez stalnog zaposlenja, dakle, nezavisnoj sceni. Vesna Milosavljević, urednica Seecult.org navodi da je “najširoj javnosti manje poznato dugogodišnje nastojanje umetničkih udruženja da izdejstvuju dijalog sa nadležnima zbog propusta lokalnih samouprava da samostalnim umetnicima uplaćuju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Mali korak napred predstavlja nedavno predizborno formiranje radne grupe reprezentativnih udruženja i Ministarstva kulture i informisanja kako bi došlo do razgovora sa Ministarstvom finansija o predlogu umetnika da se višedecenijski problem reši otpisom dugovanja. Takav otpis dugova ne bi bio presedan – Vlada Srbije svojevremeno je pokrila dug za sveštena lica u iznosu od milion evra”.

Jedna četvrtina anketiranih u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, jedna petina u Severnoj Makedoniji i 16 odsto u Srbiji nije imala zdravstveno osiguranje! Utoliko je kriza izazvana pandemijom novog korona virusa samo učinila njihov neodrživ položaj očiglednim.

Od početka krize, u većini zemalja u kojima je rađeno istraživanje prosečni lični mesečni prihod se prepolovio, i u narednim mesecima nastavio je da se smanjuje. Predrag Cvetičanin navodi da je poređenjem prosečnog mesečnog prihoda tokom 2019. godine i prosečnog mesečnog primanja u martu i aprilu 2020. godine, moguće zaključiti da su svakog meseca u Crnoj Gori ispitanici gubili oko 120 evra, u Srbiji 210 evra, u BiH 260 evra, u Severnoj Makedoniji 280 evra, u Hrvatskoj 470 evra i u Sloveniji 530 evra. “Na godišnjem nivou, ti gubici su 3.000 evra i 5.000 evra, a u Sloveniji oko 8.000 evra, što je otprilike polovina njihovih prihoda u 2019. godini. U Srbiji je, na primer, u martu 2020. godine 43,3 odsto ispitanika navelo da zarađuje manje od sto evra, a u aprilu ih je već bilo 50 odsto”.

Neki od ispitanika su u prvim mesecima krize ostali sa minimalnim prihodima ili bez ikakvih prihoda. Na primer, u martu 2020. 15 umetnika nije uspelo da ostvari nikakve prihode, a njih 146 (26,8 odsto) imalo je prihode manje od 100 evra. U aprilu 2020. godine, situacija se pogoršala, pa je 28 ispitanika ostalo potpuno bez prihoda, dok su prihodi njih čak 168 (30,9 odsto) bili ispod 100 evra.

Pre izbijanja pandemije i krize koju je izazvala, mali broj ispitanika imao je ušteđevinu koja je mogla bar privremeno da ublaži njene efekte i da im da vremena da se preorijentišu. Više od trećine ispitanika (34,7 odsto) nije imalo nikakvu ušteđevinu, ušteđevina još trećine bila je do 1.000 evra, da bi samo četvrtina (24,8 odsto) ispitanika imala ušteđevinu od 1.500 evra i veću. Istovremeno, više od polovine ispitanika (54,5 odsto) je do trenutka izbijanja krize otplaćivalo nekakav kredit, koji je za više od četvrtine anketiranih (25,9 odsto) bio veći od 150 evra mesečno.

USLOVI RADA NA MINIMUMU

Nezavisno od krize prouzrokovane koronom, dakle, pre nje, umetnici i radnici u kulturi pokušavali su da rade i neki dodatni posao, koji je finansijski stabilniji. Najveći procenat njih je u Crnoj Gori (56,5 odsto) i Bosni i Hercegovini (46 odsto), dok ih je najmanje u Sloveniji (20,4 odsto) i Hrvatskoj (23,6 odsto). Za skoro dve trećine njih (65,9 odsto) ovo drugo zanimanje donosi više od polovine ukupnih ličnih prihoda.

Mnoge od njih je na taj korak navela upravo pandemija, čak nešto manje od jedne petine anketiranih (18,1 odsto), a takođe ne mali broj njih razmišljao je o trajnoj promeni zanimanja i napuštanju umetničke profesije.

Na primer, kulturna radnica iz Makedonije koja deluje u oblasti kulturnog nasleđa navela je da razmišlja da se povuče “iz ovog sektora pošto su za vreme pandemije uslovi za rad u mom slučaju svedeni na minimum”. Umetnica sa plesne scene iz Slovenije ukazuje da “ne možemo da planiramo predstave. To je najteži deo. Vlada konstantno menja uslove za izvođačke umetnosti, tako da sam prestala da planiram i prepustila sam se struji. Zabrinuta sam za svoju budućnost i razmišljam o tome da napustim ovaj sektor i da nađem nešto stabilnije”. Slično tome i jedan broj kulturnih radnika u Hrvatskoj (“Pošto mi je u potpunosti onemogućeno da radim – učim nove veštine i nadam se da ću za mesec ili dva pronaći posao u nekoj drugoj oblasti”) razmišlja o promeni zanimanja.

Najradikalniji su oni koji nameravaju da napuste zemlju.

Na primer, kustos iz Bosne i Hercegovine navodi: “Nisam u mogućnosti da idem na posao svaki dan, nisam u mogućnosti da radim na svojoj zbirci u Muzeju, nemam dovoljno sredstava da plaćam prevoz vlastitim autom, ne mogu da idem na teren, ne mogu da radim na ozbiljnim naučnim i stručnim radovima jer fizički nisam u Muzeju, dakle, predmeti koje obrađujem mi nisu dostupni… prvi put u životu ozbiljno razmatram sa bježim s Balkana jer ovdje je nemoguće živjeti u ovakvim (ne)uslovima”. Filmski umetnik iz Severne Makedonije ukazuje da nema baš mnogo izbora: “Ne mogu da plaćam kredit za kuću u kojoj živim, trenutno nemamo posla ni ja, ni moja supruga. Nemam šta drugo da preduzmem nego kada se otvore granice, da tražim posao izvan zemlje”.
Slično i u Srbiji, umetnica koja radi u oblasti muzike navodi da negativni efekti pandemije uključuju “anksioznost, neizvesnost, manjak posla i novca. Nepoverenje u državne institucije… Šta preuzeti? Ne znam, otići iz ove države čim ovo prođe”. Iako su ovakvi odgovori češći u zemljama koje nisu članice EU, imamo kulturne radnike koji imaju slične planove i u Hrvatskoj: “Morala sam da otkažem neke od mojih planova, izgubila sam nekoliko poslova, naš glavni grad je vrlo blizu tome da bankrotira, novac za kulturne događaje je opet redukovan….Šta radim u vezi s tim? Planiram da se preselim u neku drugu zemlju i vrlo ozbiljno razmišljam o promeni profesije”.

Predrag Cvetičanin napominje da su finansijski problemi samo jedna grupa negativnih efekata krize koju je izazvala pandemija korona virusa. “Pored njih, u odgovorima ispitanika identifikovali smo i probleme vezane za umetnički rad, negativne uticaje na mentalno i fizičko zdravlje ispitanika i šire negativne društvene i političke efekte.”

Probleme vezane za umetnički rad isticali su najčešće oni koji se bave izvođačkim umetnostima.

Na primer, balerina iz Srbije navodi da u uslovima vanrednog stanja nema interakcije sa publikom, a nije ni u mogućnosti da ostane u formi: “Tužna sam jer nemam mogućnost da igram predstave i osetim razmenu energije sa publikom i osetim onu magiju koja nastaje kada stanemo na scenu i predstava počne…Osim toga, u kućnim uslovima nije lako održavati baletsku formu na adekvatan način koliko god da se trudim da vežbam kod kuće…” Glumica i pozorišni pedagog iz Slovenije ističe: “Ja radim sa ljudima i za ljude, fizički kontakt je od suštinske važnosti. Sasvim mi je onemogućeno da radim, stvaram, predajem. Ja ne verujem u onlajn kurseve. Možda neće biti drugog načina…budućnost je neizvesna. Ali umetnost uvek nađe put”. Sa sličnim problemima se suočava i glumac iz Hrvatske: “Kao neko ko se bavi izvođačkim umetnostima – svi projekti su stopirani ili otkazani, što je izazvalo ozbiljan gubitak prihoda. Pored toga, kao neko ko je praktičar, kada je pristup mom radnom prostoru onemogućen – kućni rad nije opcija”. Muzičari takođe imaju sličan pristup i slične probleme: “Moj posao je vezan za javno muzičko izvođenje – trenutno se bavim onlajn formatima, putem kojih ću i dalje imati kakav-takav kontakt sa publikom dok javni koncerti ne budu ponovo uspostavljeni. Cilj nije da se zaradi, već puka potreba da se komunicira i radi svoj posao”.

UGROŽENO MENTALNO ZDRAVLJE

Zanimljivo je da je samo mali broj njih govorio o bolestima ili strahu od zaraze korona virusom. Preovladao je strah od uticaja bolesti na mentalno zdravlje.

Mlada NVO aktivistkinja, čije su aktivnosti vezane za jačanje kapaciteta kulturnog sektora, ukazuje da ono do čega kriza dovodi jeste “ugroženo mentalno zdravlje, smanjena interakcija sa porodicom i prijateljima, veća količina obaveza nego ranije. Pokušavam da napravim što bolji balans rada i odmora i brige o sebi, ali je to u uslovima izgubljene granice privatnog i poslovnog vremena, i prostora, bilo teže nego ikad”. Umetnik iz Srbije koji radi u oblasti savremenog plesa navodi: “Ušao sam u velike dugove, od silnih poteškoća um mi se zatvorio i ne mogu da maštam/stvaram. Ako me razumete”. Njegova koleginica procenjuje da je “psihičko, emotivno, fizičko stanje gore nego pre pandemije, a skoro svaki od tih aspekata je isključivo vezan za ekonomsku i socijalnu neizvesnost, koja je i pre pandemije bila prisutna, a sada je pojačana znatno”. Istraživač u oblasti kulture iz Hrvatske ističe: “Verujem da će efekti korone na mentalno zdravlje biti ogromni i zastrašujući. Posebno među prekarnim radnicima čiji status nije regulisan”.

Korona je ispitanicima otkrila nepovoljne pojave u društvu koje do tada ili nisu uočavali ili nisu bile izražene.

Vizuelna umetnica iz Hrvatske navodi da su “mediji puni tekstova i komentara da su umetnost, umetnici, kultura, kulturni radnici samo ‘proždiratelji’ ili ‘gutači’ nacionalnih ili gradskih budžeta; da su jedini ljudi koji rade oni iz ‘realnog sektora’, a da svi drugi samo ‘žive na njihovoj grbači’….što proizvodi i podržava loš odnos prema umetnosti i kulturi”. Slično tome i grafički dizajner iz Hrvatske ukazuje da mu je kriza “učinila očiglednim da je kulturni sektor percipiran/tretiran kao lepa slika u regularnim okolnostima, kao politička reklama ili kao ukras…to je bila prva stvar koja je odbačena tokom izbijanja krize i imam osećaj da niko (ovde) ne veruje da umetnost ima bilo kakav potencijal – pošto su ovde sada u pitanju ᾿ozbiljnija᾿ ekonomska pitanja. Imajući to u vidu, osećam se više kao neka vrsta socijalne kategorije, koja ne doprinosi društvu, nego potrebuje pomoć. Definitivno postoji nesigurnost u budućnosti”. Na iste tendencije ukazuje i vizuelni umetnik iz Makedonije: “Tokom ovog perioda postalo je jasno da se povećava neizvesnost u pogledu budućnosti kulture, u pogledu njenog mesta u ekonomiji, pa odatle prekarnost rada u kulturnom sektoru, posebno u onim oblastima koji su usmereni ka kritičkom preispitivanju aktuelnih socio-ekonomskih tokova, još više dolazi do izražaja”.

Prema rezultatima istraživanja, većina država u regionu pokušala je da ublaži efekte krize najčešće u vidu jednokratne, višemesečne finansijske pomoći u visini minimalne zarade.

Tako je u Hrvatskoj (84,6 odsto) i Sloveniji (78,4 odsto) većina kulturnih radnika dobila jednokratnu finansijsku pomoć od države, dok je u Bosni i Hercegovini takvu pomoć dobilo manje od 9,8 odsto ispitanika. Između ovih krajnosti nalaze se Severna Makedonija (50,9 odsto ispitanika), Srbija (49 odsto ispitanika) i Crna Gora (33,3 odsto ispitanika).

POMOĆ DRŽAVE NEDOVOLJNA

Predrag Cvetičanin kaže da je pomoć države kulturnom sektoru u Srbiji povodom posledica pandemije “bila neblagovremena i parcijalna. U junu 2020. godine izdvojeno je po 90.000 dinara (750 evra) za oko 2.350 samostalnih umetnika, uz dodatnih 60.000 dinara (500 evra) u junu 2021. godine, te naknadnu pomoć u istim iznosima u avgustu 2021. godine za još oko 780 samostalnih radnika u kulturi, koji nisu bili obuhvaćeni prethodnim merama. Uz tih oko 3.140 samostalaca, pomoć beogradskih vlasti u iznosu od 90.000 dinara dobilo je na početku pandemije i oko 300 honorarnih saradnika gradskih ustanova kulture, ali je godišnji konkurs za projekte u kulturi 2020. godine otkazan.”

Jednokratna finansijska pomoć se, međutim, pokazala nedovoljnom merom. Predrag Cvetičanin kaže da “u sektoru kulture imamo situaciju u kojoj ljudi žele da rade, ali im pandemija i mere borbe protiv nje to direktno onemogućavaju” što po njemu ukazuje na “nužnost kontinuirane finansijske podrške dok traje zdravstvena kriza, bilo u formi socijalne pomoći ili pak univerzalnog osnovnog prihoda”.

Umetnička udruženja ukazivala su niz puta, kaže Vesna Milosavljević, da “mnogi umetnici i kulturni radnici nisu obuhvaćeni državnim paketima pomoći, a koliko je njihov položaj težak, govori podatak da je Fond solidarnosti, pokrenut na inicijativu više umetničkih udruženja i Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), uspeo da obezbedi 2020. godine od donatora i individualnim solidarnim uplatama jednokratnu pomoć od po 30.000 dinara za 177 egzistencijalno najugroženijih umetnika, samostalnih stručnjaka u oblasti kulture i drugih kulturnih radnika, odabranih od gotovo 1.700 prijavljenih.

Ne manje važan vid pomoći bila je tokom trajanja pandemije i mogućnost oslobađanja od ili odlaganje plaćanja poreza i taksi, ali i moratorijum na otplatu kredita i dodeljivanje socijalne pomoći. Umetnici Crne Gore su najviše koristili moratoriju, a u Sloveniji priliku za oslobađanje od ili odlaganje plaćanja poreza i taksi. Najviše onih koji su koristili socijalnu pomoć i naknadu za nezaposlene je u Sloveniji.

Ispitanici u Makedoniji i u Hrvatskoj naveli su kao posebnu vrstu pomoći države sredstava za sve odobrene projekte uz dozvolu da ih realizuju kada to bude bilo moguće, a u Hrvatskoj su produženi rokovi za realizaciju projekata koji su bili prekinuti zbog izbijanja pandemije kovid 19, a u Crnoj Gori su raspisani novih konkursa za projekte, koji će biti realizovani kada pandemija prođe.

Osim od svojih država, umetnici i kulturni radnici dobijali su pomoć i od gradova, istina njih manje od 5 odsto u svim zemljama.

Na onlajn tribini “Od lošeg ka gorem”, na kojoj su predstravljeni rezultati pomenutog istraživanja, čulo se da na Kosovu nije bilo nacionalnog istraživanja pandemije, ali da podaci lokalnih anketa ukazuju kako na nagomilane, tako i na nove probleme izazvane pandemijom.

Ključni izazovi su nedostatak ljudstva, infrastrukturni i logistički problemi, te nedostatak sredstava. Granit Karagjyzi iz pećke organizacije “Anibar” smatra da je pandemija zapravo samo učinila vidljivijim probleme koji su postojali i pre njenog izbijanja. “Grad Peć ukinuo je po izbijanju pandemije sve fondove za kulturu usmerivši sredstva na druge oblasti. Čak 76 odsto organizacija navelo je da je pandemija drastično uticala na njihove aktivnosti – 36 odsto otkazalo je programe, 36 odsto ih je odložilo, a samo 25 odsto prebačeno je u onlajn prostor. Novi izazovi koje je donela pandemija odnose se, između ostalog, na to što organizacije nisu imale sredstva za obuku ljudi ili za angažovanje novih saradnika koji bi pomogli realizaciju njihovih aktivnosti u virtuelnoj sferi.”

Drastične posledice pandemije pretrpela je i nezavisna kulturna scena u Severnoj Makedoniji. Tijana Ana Spasovska iz Jadro asocijacije kaže da je u proleće 2020. godine 58 odsto ispitanika bilo nezaposleno što govori o teškom položaju kulturnih radnika i pre izbijanja pandemije. “Mere za suzbijanje kovida imale su negativne posledice na rad gotovo 90 odsto ispitanika, budući da je došlo do otkazivanja brojnih programa. Više od 80 odsto ispitanih imalo je finansijske gubitke, a kod 66 odsto ispitanih gubitak su osetile i njihove porodice.”

Cvetičanin ukazuje i da stanje u kulturnom polju u regionu pokazuje da je “kulturna politika u kojoj se sva budžetska sredstva troše isključivo na plate zaposlenih i materijalne troškove, a za njihove programe i sve ostale aktere u kulturnom polju ostaju samo mrvice, besmislena. Naime, iz analize budžeta za tekuću godinu može se videti da održavanje sistema kulturnih institucija košta isto i kad one ne rade.”