Ko je ubio Ecija? Poslednje istraživanje Ecijevih ostataka pokazuje da čuveni ledeni čovek, mumificirani pećinski ratnik star 5300 godina, pronađen u Južnom Tirolu, u italijanskim Alpima, nije umro odmah nakon ranjavanja strelom. Po svemu sudeći, pošto ga je neko od njegovih saplemenika ili saboraca sa leđa pogodio strelom u rame, Eci se danima vukao Ectalskim Alpima po kojima će milenijumima kasnije biti nazvan.

Nakon sukoba, Eci je odlomio strelu koja ga je pogodila, ali to nije zaustavilo obilno krvarenje – takvu ranu bi čak i danas bilo teško preživeti. Pokušavajući da pronađe pomoć, Eci je, gonjen snažnim napadima kašlja, krenuo na put, verovatno ka kakvom utočištu. No, sve slabiji, odlagao je metalnu sekiru i zastajao da se okrepi komadom hleba i smrznutim mesom planinskog jelena. Na odredište nije nikada stigao. Negde u negostoljubivim predelima na planini Similaun, onemoćao je od rane i pao u ledeni planinski ambis gde su se njegovo telo, skelet i koža smrzli.

Danas rekonstruišemo ceo slučaj sa italijansko-austrijske granice. No, osim ako spadate u stvarno vatrene poklonike ideje da se nijedan zločin ne može sakriti, verovatno se čudite kome su uopšte bitni novi rezultati višegodišnje forenzičke istrage kojom se otkriva slučaj ubistva star pet hiljada godina. Ecijev savremenik i osumnjičeni zločinac je odavno nedostupan i austrijskoj i italijanskoj policiji, a svako posthumno suđenje bi se, naravno, smatralo zastarelim.

ALPSKI JETI: No, Eci je pravo blago za naučnike – rešavajući njegovu misteriju, istraživači imaju priliku ne samo da oprobaju razne nove tehnološke igračke već i da proniknu u tajne života prvih Evropljana i posebno osvetle jedan od najdramatičnijih perioda ljudske prošlosti – doba kad kontinent osvaja nova tehnološka sila, neviđena u dotadašnjoj "istoriji" homo sapiensa – nadmoćna kultura metala. Sa njima, sa prvim kovačima iz Vinče i prvim rudarima, ali i sa Ecijem i njegovim saborcima koji se tokom narednog milenijuma šire svetom, konačno se završava dva miliona godina dugo kameno doba.

Uz to, Ecijeva mumija, zaleđena hiljadama godina i tako sačuvana, najstarija je takva u Evropi. Očuvanost kože i organa pruža mogućnost da se ispitaju sve one tajne koje skeleti ne mogu otkriti. Tako smo saznali da se ubistvo dogodilo kad je proleće već stizalo na Alpe jer je u njemu nađen svež polen, kao i šta je bio poslednji obrok ovog ratnika, kakvu hranu je voleo, koliku kilometražu je dnevno prelazio i koliko su mu pluća oštećena od dima na pećinskom ognjištu. Ecijevo ubistvo nije samo poslednja nego i glavna priča iz kamenog doba.

Eci je otkriven u jesen 1991. kad su ga u blizini austrijsko-italijanske granice uočili planinari, bračni par Erika i Helmut Simon iz Nirnberga. Misleći da je reč o ostacima zamrznutog planinara, prijavili su slučaj, a telo je iskopano i doneto u Insbruk. Isprva se mislilo da se otkriće dogodilo na austrijskoj teritoriji, ali se kasnije ispostavilo da je Eci preminuo na mestu koje danas pripada Italiji. Ime Eci mu je potom dao austrijski novinar kombinujući naziv Ectalski sa rečju jeti.

VELIKA ISTRAGA: Međutim, već površna analiza je pokazala da, mada je bio neomiljen i sa svojim metalnim oružjem možda sejao i strah i trepet, ovaj alpski čovek po gabaritu daleko od jetija – bio je visok 1,65 metara i bio težak svega 50 kilograma. Uz to, procenjuje se da su se sukob u kome je ranjen sa leđa, kao i potonja smrt, dogodili kad je imao čak 45 godina.

Tokom godina, Eci je podvrgnut svim mogućim istraživanjima – sniman je X-zracima, CT skenerom, najsavremenijim elektronskim mikroskopima, njegov genetski materijal je u detalje ispitan, a otkriveni su svaka bolest i parazit koji ga je napadao tokom života. No, pitanje ko ga je, kako i zašto usmrtio još nije rešeno, kao ni velika debata među arheolozima o tome da li se Eci zamrzao na mestu gde je preminuo ili su ga, što je manje verovatno, sahranili drugi pećinski ljudi.

Poslednja otkrića, objavljena početkom maja u prestižnom "Žurnalu Kraljevskog društva", bacila su novo svetlo na ceo slučaj. I uz to, pokazala da nisu samo Ecijeva koža, organi i kosti tako dobro očuvani. Naime, istraživači iz Instituta za mumije i ledene ljude iz Bolcana u Italiji, u saradnji sa Centrom za nanonauke iz Minhena, otkrili su zgrušanu krv u blizini njegove rane. Ovo je samo po sebi fascinantno otkriće, budući da predstavlja najstariji otkriveni uzorak ljudskih krvnih zrnaca, koja spadaju među tkiva koja najbrže propadaju.

DREVNO NASLEĐE: No, profesor Albert Cink i njegove kolege iz Bolcana uspeli su da, pomoću Raman spektroskopije i skenirajućeg atomskog mikroskopa, u pronađenoj krvi pronađu i protein fibrin koji inače potpomaže zgrušavanje. Fibrin je uočen u stanju koje sugeriše da je počeo da se raspada od starosti. To znači da je rana uzaludno pokušala da se zatvori i da je Eci, nakon što je fatalno ranjen strelom, poživeo još nekoliko dana ledene agonije.

Cink i njegov tim su početkom februara objavili i ceo Ecijev genom, čime je nastavljena i serija brojnih genetskih otkrića do kojih se došlo proučavanjem ledene mumije. Svakako najzapaženije otkriće tog tipa je ono iz 2008. godine kada su Frenk Rolo i njegova grupa sa Univerziteta Kamerino, proučavajući Ecijevu mitohodnrijalnu DNK, otkrili da on pripada predačkoj haplogrupi K, koja se Evropom proširila sa Bliskog istoka.

Uz to, mnogo zanimljivije, istraživanje Ecijevih gena pokazalo je da je on najverovatnije bio sterilan i da nije imao potomstvo. Ovo saznanje je svojevremeno ukazalo na brojne zaključke – da je kao čovek bez potomstva verovatno bio društveno odbačen, što je moglo dovesti i do sukoba u kome je ranjen sa leđa. Takođe, analiza njegovog skeleta je pokazala da je izuzetno mnogo pešačio, sasvim nekarakteristično za ljude bronzanog doba, što verovatno znači da je živeo sam u planini.

Izopšten iz zajednice ili prosto usamljen, Eci je na kraju ubijen i napušten od svojih, da bi se, u neočekivanom obrtu, pet hiljada godina kasnije, oko njega sjatila vojska naučnika i radoznalaca koja ga ispituje i proučava. Možda čak i voli. Zato danas Eci može biti i zamrznuto svedočanstvo kako usamljenost nije bolest savremenog doba, već pojava starija od civilizacije. Nešto što delimo sa precima.