Američki džez u Jugoslaviji postaje popularan šezdesetih godina, kao sloboda, bunt, karta za autentičnost. Popularnost "improvizovanja bez ustručavanja uz poštovanje pravila" dostigla je razmere opštih najviše entuzijazmom domaćih džez muzičara, od kojih najveće zasluge ima doajen našeg džeza dirigent Vojislav Bubiša Simić, čiji je orkestar među prvima emitovan na Glasu Amerike u kultnoj emisija Vilija Kanovera, čija je popularnost tih godina u Evropi bila faktički sinonim američke meke moći. Godine 1960. Kanover je u sklopu turneje po Istočnoj Evropi posetio i Jugoslaviju, i tada je postavio jedno jednostavno pitanje našim umetnicima. Zašto volite džez?

Ređala su se gostovanja velikana, od sastava Juta Hip, Two Beat Stompers, Džordža Gudmena, Čarlsa Mingusa, Kola Portera, orkestara Dizija Gilespija, Glena Milera, Kaunta Bejzija. Beograd su posetili i Luj Armstrong, prva dama džeza Ela Ficdžerald (koja je svoj prvi koncert, po svedočenju Minje Subote, održala u polupraznom Domu omladine, da bi nakon drugog dolaska, tada već kao planetarna zvezda, bojažljivo, kao početnica u povoju, a ne diva, na aerodromu upitala: "Hoće li biti ljudi?"). Lista se tu ne završava, na nju se nadovezuju Džozefina Bejker, Majls Dejvis, ali i junak našeg teksta Rej Čarls – "Brat Rej", "Genije".

REJ – DIV

Dečak iz Olbanija u Džordžiji, koji je u sedmoj godini potpuno oslepeo, promenio je tokove i nazore svetske muzike. Poput Džeksona Poloka, koji je na svoja platna bacao ono što mu je bilo na duši, a ne ono što se uklapalo u postojeće forme, tako je i Rej spojio u jedno gospel, soul, r’n’b, na kraju i kantri. Inspirisan Netom Kingom Kolom, Luisom Džordanom i Čarlsom Braunom, stvarao je klasike koji su njegove muzičke vitrine, svedočanstva jedne nove epohe, napunile sa 17 nagrada Gremi.

Na koji način su životne tragedije u Reju budile genijalnost antropološko je pitanje koje nam daje za pravo da slavimo život. "Sine, ja te sažaljevati neću, uskoro ćeš biti potpuno slep", govorila mu je majka Areta. Brat Džordž je tragično preminuo već u četvrtoj godini, a majka ga zauvek napušta kada je imao 14 godina. Nakon njene smrti, odlazi u Džeksonvil, pa u Tampu.

Njegova zvezda počela je da sija najsjajnijim tonovima kroz angažman u izdavačkoj kući Atlantic Records. Posle prvog stidljivog hita Mess Around, ređaju se klasici I’ve Got a Woman, What’d I Say, A Fool for You. Sa kojim god žanrom da je koketirao, bluzom (album The Genius Sings the Blues, 1961), džezom (The Genius After Hours, 1961) ili big bend formatom (The Genius of Ray Charles, 1959) ishod je bio isti – perfekcija. Stjuart Gorel i Hoagi Karmajkl napisali su numeru Georgia on My Mind, na koju se nadovezao još jedan klasik Hit The Road Jack.

Beogradska publika je, dakle, tih sedamdesetih znala koga dočekuje, i mada je, retroaktivno, taj period u Rejovom stvaralaštvu definisan kao njegov lagani pad, na prva tri beogradska koncerta 1972. i 1973. godine (Hala Pionir, Dom omladine, Dom sindikata) došao je div. Ali je tada to bio i naš glavni grad, u svom zlatnom kulturnom dobu, koji su obeležili Newport festivali, Fest, radoznalost i entuzijazam.

Ova turneja je za Reja označila i konačni trijumf u bici sa heroinom sa kojim se borio od 1966. godine. Ta borba izrodila je i tri hita, njegov večni podsetnik na tu agoniju. I Don’t Need No Doctor, Crying Time, Let’s Go Get Stoned. Deo terapije u ovoj borbi bio je i šah, koji je učio sa svojim psihijatrom Fridrihom Hekerom, na specijalno modifikovanoj šahovskoj tabli, a koji će godinama nakon ovog tmurnog perioda zaigrati i u svlačionicama Hale Pionir.

PARTIJA ŠAHA

O njegovom koncertu u Hali Pionir se vrlo malo pisalo i ne postoji u datoteci. Ipak, ta svetkovina se zaista dogodila, a Rej je sa Stevanom Vagnerom započeo partiju šaha koju nikada doduše nisu stigli da završe. U Hali Pionir sa njim je bio vokalni ženski bend "Raelettes", koji ga je pratio duže od 20 godina. Članice su se menjale tokom godina, ali su njihova energija i vokalne sposobnosti uvek bile besprekorne. Beograd je imao prilike da vidi možda i jednu od najboljih postava erupcije ženske ljupkosti svih vremena – Susi Grin, Vernitu Mos, Doroti Beri, Mebl Džon i Estelu. Reja je na basu pratio Edgar Vilis, a Ralf Bird na gitari. Sve ovo bi otišlo u zaborav da Stevan Vagner nije snimio dvominutni video kamerom iz svoje ruke. Betonski svodovi Pionira upareni sa džordžijskim slavujem. Iz ove perspektive deluje pomalo nadrealno. Vagner se prisetio da Rej prilikom prvog dolaska u Beograd nije znao tačno gde dolazi, osim šire geografske identifikacije koja se zvala Evropa. Neprestano je pušio cigarete i pio kafe. Ceo njegov život je uostalom prošao u latentnoj nervozi, pa brzopotezni šah verovatno nije slučajno postao medijum za kanalisanje te energije.

Krajem 1972, u oktobru, dao je opširan intervju "Ilustrovanoj politici" Predragu Aleksijeviću, nasmejan, u lakom frotirskom kombinezonu za odmor, plenio je svojom pojavom dok je publika posle prvog popodnevnog koncerta u Domu sindikata još frenetično aplaudirala. Svojim čulom se usredsredio na to da "vidi" sa kime razgovara. Da, "vidi", dobro ste pročitali, navodnici su samo zbog onih koji Čarlsovo nasleđe tek sada upoznaju. On je čulima koje je intuitivno razvio u sebi zaista video na neki način, osećajući oko sebe stvari, boje, događaje. Zna se, na primer da je sam vozio motocikl ako je ispred sebe kao putokaz imao automobil, čak je i pilotirao avionom. Te godine je sa oduševljenjem pratio čuvene mečeve Kasijusa Kleja i njegovu "čekić pesnicu", i sa nestrpljenjem je čekao duel sa Frajzerom. "Mislim da će Klej, pre nego što definitivno napusti boks, ponovo postati šampion". Predstavio se skromno – Rej Čarls, izvinjavajući se što sagovornika nema sa čime da ponudi. "Vidite, ljudi mogu da budu bliski jedni drugima iako se lično ne poznaju", rekao je Aleksijeviću.

Nesreću koja će čovečanstvo zateći kasnijih godina, Rej je i tada video. Njegova muzika je pratila njegova čula, bila je tužna. Uveren je bio da se svet neće izmeniti, da će uvek biti nesrećnih, siromašnih, tužnih, razočaranih i bednih. "Tri četvrtine sveta je siromašno, milioni plaču, a malo je verovatno da će se naći neko ko bi to sve popravio. Pošto je tako, teško da će i moja pesma postati veselija", govorio je dok je paklo cigareta "drina" stajao na stolu.

"Pevaću dok bude nesrećnih", davno je obećao. Često su ga pitali da li džez dobro zvuči samo na engleskom, a on je uvek govorio da na to pitanje ne može da odgovori jer druge jezike ne govori, pokušao je sa francuskim neuspešno. S tim u vezi je i jedna beogradska anegdota. U hotelu "Moskva" naručio je doručak. Ljupki ženski glas je odgovorio: "Jes, mister Čarls, izvolite." Zamolio je da mu se donesu u sobu tri jaja sa šunkom. "Okej", rekao je slatki glasić. Zatim je poručio dve čaše mleka, pa voćnu salatu. "Okej, biće sve u redu." I posle pet minuta u njegovu sobu ušla je ljupka kelnerica sa tri tanjira u ruci, a u svakom tanjiru po jedno jaje sa šunkom, Reju, tada jedinom gostu apartmana. Tada je sebi rekao da će pre nego što odgovori na gore navedeno pitanje uvek dobro promisliti, pošto je moguće da ni tim jedinim jezikom kojim barata, očigledno ne vlada perfektno. Mali broj ljudi zna da je u Beogradu proslavio svoj četrdeseti rođendan.

U Beograd se poslednji, četvrti put vratio 1996. godine, gde je održao koncert u Sava Centru. Dostojanstvena, bliska, ali i oproštajna svetkovina. Kada se bliži kraj, svi postaju za nijansu iskreniji i ranjiviji. Takva je bila i beogradska publika. I on, naravno, ali je takav bio čitavog života. Genije.