Početkom juna Balet Narodnog pozorišta u Beogradu priredio je publici pravi baletski maraton – tri izvođenja baleta Žizela u periodu od samo devet dana. U baletima su se predstavile tri, po mnogo čemu potpuno različite solističke podele, kojima su poverene realizacije glavnih uloga. Solisti su se smenjivali, a na sceni je svake večeri bio jedan isti baletski ansambl.

Iako je ovo naše tzv. savremeno doba zbog nametnutih promena sve češće vrlo naporno u nameri da inovacije svih vrsta realizuje pošto-poto kao znak progresiranja i osavremenjavanja kulture generalno, i dalje ne mogu da zamislim filharmoniju koja nikada ne izvodi dela Mocarta, Betovena, Baha, ni dramsko pozorište bez Šekspira i Čehova ili dobru kinoteku koja ne prikazuje maestralne Čaplinove filmove i zapise ostalih starih filmskih stvaralaca.

Iz istih razloga, ne mogu ni da zamislim bilo koji nacionalni baletski ansambl koji na repertoaru nema čuveni romantični balet Žizela kompozitora Adolfa Adama, koji je postavljen po libretu Teofila Gotjea i Vernoa Sen Žorža, u koreografiji Leonida Lavrovskog (prema Ž. Perou, Ž. Koraliju i M. Petipa), a u našem teatru i u koreografskoj realizaciji Katarine Obradović, primabalerine, baletskog pedagoga i balet majstora Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ako razumemo Adamovu muzičku strukturu i izvesne komponente predstave, balet Žizela ne možemo upoređivati sa vrhunskim ostvarenjima u oblasti baletske umetnosti, svakako ne sa velikim klasičnim naslovima kakvi su, po strukturi, baleti Labudovo jezero, Rajmonda, Gusar, a i mnogi drugi. I baš zbog toga, ne sme se prećutati činjenica da Žizela, od svoje prve pojave 1841. na pozornici Pariske opere (Giselle ili Les Wilis), predstavlja kičmu akademskog baletskog repertoara svakog profesionalnog baletskog ansambla. Žizela je i personifikacija duhovne vertikale epohe baletskog romantizma. Ona je i univerzalna umetnička vrednost koja se ni danas ne sme zanemarivati niti ignorisati, zbog svih benefita koje u svom značaju, značenju i suštini scenske postavke donosi baletskim umetnicima koji ovaj balet izvode.

Nova umetnička direktorka Baleta Narodnog pozorišta primabalerina Ana Pavlović, koja je imenovana tek pre nekoliko meseci, zamenivši tako na tom odgovornom radnom mestu prethodnog direktora prvaka baleta Konstantina Kostjukova (koji se na tom mestu zadržao predugačko), donela je dobru repertoarsku odluku kada je pokrenula sve institucionalne resurse i realizovala baletski spektakl zbog koga je auditorijum svako veče bio dupke pun. Ovakvim repertoarskim promišljanjem, Ana Pavlović je maksimalno angažovala sve vrlo raznovrsne izvođačke potencijale ansambla na svim nivoima baletske hijerarhije i uspostavila neophodni nivo radne discipline o kojoj uvek svedoči kvalitet scenskih nastupa. Energična i autoritativna dirigentkinja Ana Zorana Brajović “probudila je” orkestar Narodnog pozorišta (čak i duvačku sekciju), koji je Adamovu partituru, pod njenom sigurnom rukom, konačno ozbiljno razumeo, a zatim je i profesionalno izveo, potpuno u skladu sa plesnim scenskim materijalom i zadatom dinamikom.

Ovako intenzivni vid posmatranja samo jednog baletskog naslova, pažljivom posmatraču nameće više značajnih tema za razmišljanje i analizu. One se odnose na sve aspekte kvaliteta umetničkog nivoa na kome se danas nalazi beogradski Balet u celini. Za potrebe ovog teksta, usmerićemo pažnju na možda i najznačajniju temu – nivo izvođačke tehnike, dok će ostale teme sačekati neku drugu izazovnu umetničku priliku.

Početna inicijacija naznačene teme (utiska) stigla je već na prvom izvođenju baleta (Bojana Žegarac Knežević – Žizela, Hoze Iglesias – Albert, Nikola Bjanko – Hilarion). Te večeri kvalitet izvođenja prvog i drugog čina toliko se bitno i vidno razlikovao u korist drugog čina, da je izgledalo kao da je drugi čin bio poveren nekom gostujućem ansamblu. Prisustvovali smo svojevrsnoj provokaciji, zbunjujućoj pojavi koja je mnoge prisutne poznavaoce baletske umetnosti neprijatno iznenadila. U prošlosti, na brojnim prethodnim izvođenjima, tako snažan i drastičan disparitet u nivou izvođačke tehnike, i ne samo nje, nije se mogao uočiti. Takvom utisku najmanje su doprineli solisti, a najviše scenski nivo izvođenja ansambla, koji je bio nekoherentan, često haotičan, zastareo u pantomimskim izrazima i sa bezmalo amaterskom dramskom prezentacijom likova i dijaloga. Uočen je i nedostatak scenske discipline, nepreciznost izvođačke tehnike, odsustvo skladnosti i celovitosti grupnih nastupa, osim šest balerina u pas de six.

Drugi čin doneo je potpunu transformaciju ansambla. Njegove junjakinje bile su isključivo balerine koje su, ravnopravno sa svim solistima, iznele ceo drugi čin na impresivan umetnički način. Na scenu su donele neophodnu eteričnost, preciznost izvođenja, baletski kolektivizam grupnih nastupa, dinamiku i skladnost baletskog akademizma, scensku disciplinu, proživljenost zadatog plesnog materijala u prikazu silfida, vanzemaljskih bića u obličju dominantnih vazdušastih vizija.

Šta bi mogao biti uzrok ovolikog dispariteta? Repetitori (uvežbači) prvog čina? Moguće. Ovom razmišljanju u prilog ide i činjenica da su naše dve primabalerine, Bojana Žegarac Knežević i Tatjana Tatić (Žizela druge večeri), u karakterističnoj varijaciji Žizele u prvom činu, koja je, inače, propoziciona varijacija na svim baletskim takmičenjima za mlađi takmičarski uzrast do 16 godina, obe imale iste tehničke probleme tokom izvođenja, za šta njih dve nipošto ne smemo okriviti. Neko drugi je tu ozbiljno zatajio. Ako ovoj situaciji suprotstavimo treću Žizelu ruske balerine Sofije Matjušenskaje, koja takvih teškoća uopšte nije imala, tada, s pravom, moramo prvo kritički pogledati u pravcu repetitora prvog čina, a zatim i dalje, ka našim javnim baletskim školama.

Postavimo, zato, pitanje o kome se samo šuška – kakav je kvalitet baletskog obrazovanja koje se tamo sprovodi? Ko predaje balet? Na osnovu čega se neka osoba može nazvati baletskim pedagogom? Postoje li kriterijumi za to zvanje? Zašto? Zato što odatle sve u baletu počinje. Dokaz i za ovu tvrdnju jeste nastup Sofije Matjušenskaje. On svedoči o visokom nivou njenog već stečenog baletskog obrazovanja u Rusiji, a u takvom slučaju znalački repetitor može biti samo kontrolno oko, uvek neophodno svakom baletskom igraču.

Ovakav pristup u kritičkom mišljenju, usmeren s namerom baš u ovom pravcu, mogao bi se primeniti i na ostale soliste – Jovan Veselinović i Jegor Burba (Albert), Rafael Diliđente i Miloš Živanović (Hilarion), Margarita Čeromuhina, Ada Raspor i Milica Jević Drndarević (Mirta) i šest Vilisa – D. Zlatanovski, J. Nestorovska, D. Đorđević, M. Đurić, Lj. Velimirov i upečatljiva T. Šebez.

Potencijali beogradskog Baleta nedvosmisleno su značajni. Da bi se izbrusili do neophodnog nivoa, igračima su hitno potrebni iskusni baletski pedagozi sa zapadne međunarodne baletske scene. Ne više sa istoka.Volela bih da budem u pravu kada kažem da nova direktorka ima nameru da velikim baletima, koji su već na repertoaru, vrati sjaj i dostojanstvo, a da će repertoar obogatiti i nekim novim, velikim baletskim naslovom koji beogradski Balet nikada nije igrao. Jer, svaki balet jeste spektakl. Čim se podigne zavesa…