Kada je 1952. godine Međunarodni naučni savet (ICSU) proglasio drugu polovinu 1957. i čitavu 1958. za Međunarodnu geofizičku godinu, malo ko je pretpostavljao da se time postavljaju kulise za jedan od najznačajnijih događaja dvadesetog veka. Dve godine kasnije, ICSU je objavio rezoluciju kojom je pozvao sve zainteresovane države da prvi veštački satelit lansiraju upravo u navedenom periodu kako bi se površina Zemlje precizno premerila iz kosmosa. Amerikanci su vrlo brzo stavili svoj žeton na sto: u julu 1955. godine Bela kuća najavljuje da će aktivno učestvovati u obeležavanju geofizičke godine i poziva vojsku i brojne nacionalne agencije da predlože svoje ideje. Već u septembru odlučeno je da se prioritet da projektu Mornaričke istraživačke laboratorije pod nazivom Vangard koji je predviđao da se u orbitu postavi satelit težak nekoliko kilograma.

Tačne namere druge supersile bile su nepoznate, ali niko nije sumnjao da i SSSR (Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika) ima šta da stavi na sto. Ipak, malo ko je verovao da su Sovjeti ozbiljan rival. Njihove tehničke sposobnosti na Zapadu bile su konstantno omalovažavane, a često izložene i otvorenoj poruzi. Tako je, na primer, vest da će SSSR uskoro imati atomsku bombu dovoljno malu da stane u kofer bila prokomentarisana u stilu: "Verujemo da oni umeju da naprave bombu, ali zato ne umeju da proizvedu pristojan kofer." U tim pričama svakako je postojalo i zrnce istine.

Zapad, međutim, nije znao da je iza sovjetskog projekta lansiranja prvog satelita stao Sergej Koroljev, verovatno najveći konstruktor raketa kog je SSSR ikad imao. Koroljev je pre Drugog svetskog rata bio aktivan član amaterskih klubova koji su se bavili zmajevima, avionima i raketama. Znanje koje je stekao u tom periodu verovatno mu je pomoglo da preživi Staljinovu čistku iz 1938. i da nakon šest godina provedenih u gulagu dobije posao na konstruisanju vojnih projektila i letelica. Tokom 1954. Koroljev i njegov biro OKB-1 dobijaju zadatak da konstruišu R-7, prvu sovjetsku interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnom bojevom glavom. Motiv za razvoj ovakve rakete bio je jednostavan: u to vreme Sovjeti su uveliko imali atomsko oružje, ali nisu mogli da ga "isporuče" Amerikancima jer su svi njihovi bombarderi i projektili imali suviše mali domet.

CRVENO NEBO: U maju iste godine Koroljev se obraća Ministarstvu vojne industrije i naglašava da je lansiranje satelita "neizbežan naredni korak u razvoju raketne tehnike nakon čega će međuplanetarna putovanja postati moguća". Koroljev smelo ističe da se R-7 može iskoristiti u te svrhe i podvlači da Amerikanci uveliko rade na ovom cilju. Godinu dana kasnije, Prezidijum Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR načelno odobrava ovu ideju a Akademija nauka SSSR formira specijalizovano telo koje će se baviti letovima u kosmos na čelu sa Leonidom Sedovim. Sedov će kasnije prvi javno obelodaniti da SSSR ima nameru da izbaci satelit u orbitu. Taj satelit biće zaveden u sovjetskim protokolima kao Objekat-D.

Koroljev je vešto balansirao između svoje ambicije da lansira satelit u najkraćem roku i želje državnog rukovodstva da R-7 što pre uđe u operativni vojni arsenal. Zeleno svetlo za konkretan rad na izradi satelita predstavnici Akademije dali su tek u januaru 1956. godine a nešto kasnije OKB-1 je posetio i Nikita Hruščov kako bi se uverio da izrada satelita neće ugroziti vojne planove.

No, čak i uz podršku s najvišeg mesta, posao je odmicao sporo i nesigurno. Isporuke su kasnile, kvalitet delova i materijala često je bio očajan a svaki zahtev za dodatnim sredstvima morao je da prođe kroz bezbroj birokratskih instanci. Da stvar bude gora, raketa R-7 davala je manji potisak od željenog. Iako je Koroljev nemilice forsirao svoje inženjere u želji da utvrdi uzrok ovakvog ponašanja, na kraju je morao da digne ruke i smanji težinu korisnog tereta kako bi povećao šanse da on dospe u orbitu.

Uz to, izrada satelita Objekat-D, prepunog naučnih instrumenata i druge opreme, beznadežno je kasnila, tako da je Koroljev bio prinuđen da konstruiše kakvu-takvu zamenu za samo dva meseca. Shodno tome, orbiter je "zbrdazdolisan" i napravljen, kako bi se uštedelo vreme, bez ikakvih tehničkih crteža. Odlučeno je da satelit bude sferičan, ne iz funkcionalnih razloga, već zato što je sfera "savršeno geometrijsko telo". Spoljašnja ljuska, sklopljena od dve jednake polulopte, bila je napravljena od aluminijumskog lima debelog dva milimetra i uglancana do perfekcije kako bi reflektovala što veći deo sunčevog zračenja i tako zaštitila dva radio-predajnika snage jedan vat od pregrevanja. Ovi predajnici emitovali su signal na dve različite frekvencije, pogodne za radio-amatersku detekciju, u intervalima od po tri sekunde. Hlađenje je obavljao običan ventilator koji je kovitlao sabijeni azot kojim je sfera bila napunjena. Za pogon ventilatora i predajnika bile su zadužene tri srebro-cink baterije. Uz četiri dugačke eksterne antene to je, otprilike, bilo sve. PS-1 (Prosteiši Sputnjik, "vrlo prost satelit") bio je spakovan za put.

Ovaj satelit imao je i repliku koja se koristila uglavnom za testiranje. Koroljev je neprekidno insistirao da i kopija bude doterana do perfekcije, a kada ga je jedan saradnik pitao zašto se ulaže toliki trud u šminkanje satelita koji verovatno nikad neće poleteti, Koroljev je odgovorio u svom stilu: "Zato što će ova kopija jednoga dana biti eksponat u muzeju!"

Prvo uspešno lansiranje rakete R-7 obavljeno je 21. avgusta 1957. iz kosmodroma u Bajkonuru, a gađan je cilj na Kamčatki. Kada je 7. septembra i drugi opitni let protekao bez problema, Koroljev je znao da konačno ima sve što mu je potrebno.

Prvi satelit, u SSSR prozvan "iskusstvennyi sputnik zemli", a na Zapadu kratki Sputnjik, poleteo je 4. oktobra 1957. u 22.26 po moskovskom vremenu, dva dana ranije nego što je planirano, jer se Koroljev neosnovano bojao da mu Amerikanci dišu za vrat i da je njihovo lanisranje satelita pitanje trenutka. Kada je tri sata kasnije državni radio objavio da Zemlja ima još jedan satelit i da je taj satelit napravljen u SSSR, Sputnjik je već dvaput preleteo SAD. Satelit prečnika 60 centimetara i težine 85 kilograma obilazio je Zemlju na svakih stotinak minuta. Vest Radio Moskve o uspešnom lansiranju potvrđena je i od strane radio-amatera koji su potvrdili periodični prijem karakterističnog Sputnjikovog signala. Kako se vest širila svetom, milioni ljudi izašli su u dvorišta i parkove u nadi da će na nebu videti vesnika tek započete kosmičke ere. Sputnjik se, naime, uz malo muke mogao videti i golim okom jer je na nebu sijao kao zvezda šeste magnitude; mnogo lakše je bilo pratiti trup rakete koji je takođe završio u orbiti – bio je nekoliko puta sjajniji. Jedva primetna tačkica koja se brzo pomerala po nebeskom svodu u mašti posmatrača dobijala je obrise nezaustavljive kočije kojom upravlja crveni bog lično.

ČESTITKE I PONIŽENJE: Prvu priliku da čestitaju svojim rivalima Amerikanci su, igrom slučaja, imali još iste večeri, na prijemu upriličenom za ugledne svetske naučnike u ambasadi SSSR u Vašingtonu. Učinio je to Lojd Berkner, ugledni američki geofizičar i osvedočeni džentlmen: "’Njujork tajms’ me je upravo informisao da ruski satelit kruži oko Zemljine kugle na visini od 900 kilometara. Želim da čestitam našim sovjetskim kolegama na ovom dostignuću." Iako je sve izgledalo iskreno i prijateljski, Berknerovo lice boje zastave SSSR govorilo je koliko se ugodno osećao. Američki Vangard, projekat bez rezultata koji je probio sve vremenske i finansijske okvire, odjednom je postao deplasiran.

Niko nije imao problem da shvati istorijski značaj Sputnjika, osim birokratskog aparata koji je upravljao tadašnjim SSSR. Čak ni Koroljevu u prvi mah nije bilo jasno zašto se na Zapadu digla tolika prašina oko jednog, u osnovi eksperimentalnog leta ograničenih dometa. Nikita Hruščov, tadašnji predsednik SSSR, prespavao je čitav događaj, smatrajući događaj još jednim "prangijanjem" Koroljeva o državnom trošku. Dan nakon lansiranja, "Pravda" objavljuje samo kratku agencijsku vest, a do istinskog likovanja u sovjetskim medijima doći će tek pošto je "Njujork tajms" nazvao Sputnjik "najvećim naučno-propagandnim dostignućem u čitavoj istoriji". Lindon Džonson, u to vreme senator, predvideo je da će "jednoga dana komunisti iz svojih satelita bacati atomske bombe na Ameriku kao što deca bacaju kamenčiće na automobile koji prolaze ispod nadvožnjaka".

Lansiranje Sputnjika promenilo je sve: Amerikanci su doživeli poniženje koje se moglo meriti jedino sa onim iz Perl Harbura s početka Drugog svetskog rata. Ponovo su uhvaćeni na spavanju, spuštenih pantalona i bez garda, a kada su se konačno probudili, videli su da je nebo odjednom postalo crveno. Sputnjikovo regularno "bi-bip" sa orbite na većinu Amerikanaca delovalo je kao zveckanje srpa i čekića, nepodnošljivo škripanje nebesa upregnutih u omraženu komunističku mašineriju. I kada se javnost koliko-toliko oporavila od prvog šoka, usledio je još jedan težak udarac: 3. novembra 1957. SSSR lansira u kosmos Sputnjik 2, veliki satelit od pola tone sa psom Lajkom kao živim putnikom.

Međutim, kao i u slučaju Perl Harbura, Amerika nije poklekla niti je izgubila želju da uzvrati punom merom. Jer, Amerikanci možda mogu da priznaju da ne igraju najbolju košarku na svetu, mogu čak i rat da izgube kao što im se to desilo u Vijetnamu, ali nikad neće pristati da status tehnički superiorne nacije prepuste nekom drugom. Brzo su povučeni pravi potezi i rezultati nisu izostali. Postavljeni su temelji NASA, nacionalne kosmičke kuće, unapređeni su školski obrazovni programi kako bi se stvorila nova generacija pametnijih inženjera, matematika je preko noći postala "in", niko više nije ismevao štrebere, Kongres je odrešio kesu i uložio veliki novac u istraživačke programe, izmišljena je cela jedna nauka koja se danas zove "projektni menadžment". Ukratko, angažovano je ono najbolje što je Amerika u tom trenutku imala. Pomalo ironično, ispostavilo se da je ono "najbolje" bilo oličeno u jednom Nemcu, čoveku koji je nakon Drugog svetskog rata dopremljen u Ameriku kao ratni plen.

Verner fon Braun bio je mozak nemačkog projekta V-2 (fau-dva), idejni tvorac i glavni konstruktor balističkog projektila na raketni pogon sa bojevom glavom od jedne tone, Hitlerovog "oružja konačne osvete", koje je trebalo da ishod rata okrene u korist nacista. U tehničkom smislu, V-2 je bio decenijama ispred svoga vremena. Iako od ove raketne bombe nije bilo odbrane jer je udarala ni od kuda i bez ikakve najave, ona ipak nije mogla da spreči nemački slom jer je serijska proizvodnja krenula suviše kasno i u nedovoljnim količinama. Sa etičke strane, V-2 je predstavljao klasično sredstvo masovnog terora s obzirom na to da je oružje bilo neprecizno tako da se moglo upotrebiti samo za gađanje velikih urbanih zona. Verner fon Braun je u više navrata priznao da su se on i njegovi inženjeri iskreno radovali kad god bi čuli da je V-2 pogodio svoju metu, iako su žrtve redovno bili civili.

KAPUT I PREVRTANJE: Pri kraju rata, kada je postalo jasno da je Nemačka "kaput", Fon Braun je učinio sve da, zajedno sa svojim najbližim saradnicima, padne u ruke zapadnih saveznika i spase obimnu, neprocenjivo vrednu dokumentaciju. Amerikanci su bili krajnje impresionirani onim što su videli i nije im trebalo mnogo vremena da pristupe "transferu znanja". Tokom operacije Spajalica (Paperclip), na desetine zarobljenih nemačkih naučnika i vrhunskih inženjera odvedeno je u Ameriku gde im je data šansa da ponovo rade, ali ovoga puta za "pravu stranu".

Radeći za američku vojsku Verner fon Braun brzo je potvrdio svoj talenat. Nastavio je tamo gde je projekat V-2 stao i već 1952. godine dizajnirao raketu Redstoun sposobnu da nosi nuklearne bojeve glave. Fon Braun je bio duboko ubeđen da, uz male modifikacije, Redstoun može da se iskoristi za lansiranje satelita u orbitu. Međutim, rad na tome zabranio je lično predsednik Ajzenhauer, koji je smatrao prikladnijim da se lansiranje prvog američkog satelita obavi raketom civilne, a ne vojne proizvodnje.

Na suparničkoj strani, Koroljev je uradio to isto. Njegov R-7 je za "duhovnog pretka" takođe imao V-2 do čijih je detalja SSSR došao na sličan način kao i SAD, sakupljanjem dokumentacije, postrojenja i inženjera širom razorene Nemačke. Za razliku od Amerikanaca, Koroljev je "svoje" Nemce relativno brzo vratio nazad u domovinu i nije se preterano oslanjao na njihovu pomoć. No i pored toga, o trci u kosmosu iz pedesetih i šezdesetih godina i dalje se često govori kao o nadmetanju "sovjetskih" i "američkih" Nemaca.

Ajzenhauerov favorit Vangard bio je spreman za prvi let u decembru 1957. godine. Šanse da raketa dostigne orbitu bile su male, ali su direktori projekta smatrali da, uz božju pomoć, rezultat može da bude i neočekivano dobar. Kako se ne bi desilo da raketa dostigne orbitu a da na noj nema šta da ostavi, na brzinu je napravljen mali satelit veličine pomorandže, stavljen na vrh rakete, pa šta bude. Bog je, međutim, toga dana imao neka preča posla tako da se nesrećni Vangard odlepio od zemlje svega jedan metar a zatim spektakularno eksplodirao pred očima armije novinara. Ajzenhauer je konačno prestao da razmišlja o tome šta je prikladno, a šta ne: pozvao je Vernera fon Brauna i dao mu odrešene ruke da u kosmos lansira bilo šta, kako zna i ume.

Fon Braun nije gubio vreme. Pre svega, on je vrlo dobro shvatao šta je potrebno da bi se primakao zvezdama. Malo ljudi zna da je njemu to već uspelo raketom V-2 koja je još 1944. godine dostigla visinu od oko 170 kilometara, sedamdeset preko granice gde počinje kosmos. Međutim, to i dalje nije bio orbitalan let, za tako nešto trebao mu je snažniji pogon, a on mu je sada bio pri ruci. Upotrebio je raketu Jupiter-C, modifikovani Redstoun, i 31. januara 1958. lansirao Eksplorer, prvi američki satelit. U poređenju sa Sputnjikom, Eksplorer je izgledao mnogo skromnije: imao je masu od svega 14 kilograma od čega je osam otpadalo na naučnu opremu. Gajgerov brojač koji je Eksplorer nosio, a projektovao naučnik Van Alen, otkrio je radijacione pojaseve koji danas nose njegovo ime. Ovi rezervoari naelektrisanih čestica zarobljenih dejstvom Zemljinog magnetnog polja bili su i najznačajnije otkriće učinjeno tokom čitave međunarodne geofizičke godine.

PITANJE BIOGRAFIJA: Istine radi, ne treba zaboraviti da je među svim tim pametnim Nemcima koji su dali početni impuls američkom osvajanju kosmosa bilo mnogo mračnih biografija, sumnjivih ličnosti, pa i ratnih zločinaca. Amerikanci su, sem u flagrantnim slučajevima, uglavnom ignorisali grehove iz prošlosti računajući da istorijska pravda može da sačeka ishod borbe za prevlast u kosmosu. Fon Braunu se nije zameralo što je pio šampanjac kad god bi V-2 pogodio London, jer bio je rat i takva euforija bila je sveprisutna. Nije mu, međutim, zaboravljeno da je svoje rakete sklapao u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima, pod fizičkom i psihičkom torturom, bez dnevnog svetla, hrane i vazduha živeli, radili i umirali bezbrojni radnici prisilno dovedeni iz svih krajeva poroboljene Evrope. Sve to bilo je gurnuto u fioke da bi postalo aktuelno tek kada je bilo očigledno da je trka sa "crvenima" dobijena. Odjednom, svi ti pametni Nemci više nisu bili mnogo bitni, a iz fioka su počeli da iskaču duhovi prošlosti. Neki od tih Nemaca umreće rezignirani, neki osramoćeni, a neki će se vratiti u svoju domovinu kako bi izbegli sudski proces.

O Fon Braunu istorija još nije dala konačan sud. Ali, kakav god on bio, ostaje činjenica da je njegov inženjerski genij omogućio Amerikancima da brzo stanu na noge posle početnog udarca i da, na kraju, nokautiraju svog rivala. Genijalnost Fon Brauna mogla se meriti samo sa genijalnošću Koroljeva, a njihov inženjerski rivalitet se tokom pedesetih i šezdesetih godina direktno preslikavao u odnos kosmičkih snaga SSSR i SAD. Istorija takođe treba da objasni i kako je Koroljev, čovek za koga su tvrdili da je neumereni pesimista, još veći cinik i depresivac uspeo da sve do svoje smrti bude glavna pokretačka snaga sovjetskog kosmičkog programa.

Koroljev je umro 1966. godine, a sa njim i svaka nada da će SSSR moći da drži korak sa SAD. Iako mu je omiljena rečenica bila "svi ćemo mi nestati bez traga", vreme nije progutalo ni njega, ni njegovo delo. U skladu sa državnom politikom da se identitet vrhunskih stručnjaka krije – verovatno u želji da se spreči njihov kontakt sa stranim obaveštajnim službama – sovjetska javnost je tek nakon smrti Koroljeva konačno bila u prilici da sazna njegov identitet i oda mu zasluženo priznanje. Ispostaviće se da njegovi naslednici nisu imali ni organizatorske sposobnosti ni dovoljno inženjerskog talenta. Da je Koroljev poživeo malo duže i imao makar delić sredstava kojima je raspolagao Fon Braun, ko zna čijih bi zastavica na Mesecu danas bilo više. Amerikanci su seli u raketu Saturn-V, koju im je takođe konstruisao Fon Braun, i osvojili Mesec 1969. godine čime je trka u kosmosu simbolično okončana. Ko još može da tvrdi da u trci supersila niko ne može da pobedi?

Fon Braun je napustio nacionalnu svemirsku kuću 1972. neizmerno razočaran obustavljanjem programa Apolo i novom politikom (ne)osvajanja kosmosa koju je forsirala Niksonova administracija. Umro je 1977. godine i nije dočekao da vidi prvi let šatla koji je smelo krenuo zvezdanim stazama, a završio na zemaljskom slepom koloseku kao tragičan i skup promašaj od koga će se Amerika još dugo oporavljati.

U suštini, ruski koncept leta u kosmos i danas je manje-više onakav kakav je bio u trenutku smrti Koroljeva. Amerikanci su šatl bacili "na đubrište istorije" i okrenuli se starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, vrativši se tako zaveštanju Fon Brauna. Reklo bi se da, mnogo godina nakon smrti, i Koroljev i Fon Braun još čekaju na dostojne naslednike.