Homofobija u Srba
Pod zastavom duginih boja
Na beogradskim bilbordima možete videti svakakve poruke – reklamiraju se cigarete, automobili, tolerantne kravice, kozmetika. U vreme izbora i političari. Ponekad se može naići i na privatnu poruku kojom zaljubljeni i očigledno dobrostojeći muškarac izjavljuje ljubav ili čestita rođendan nepoznatoj dami. Jedina poruka s bilborda koju sigurno niste videli ima kratak tekst – "Zajedno različiti". Ne, taj bilbord nije negde dobro skriven – on jednostavno ne postoji
Kampanju "Zajedno različiti" pokrenuo je Gayten LBGT", centar za promociju prava seksualnih manjina. Njegovi aktivisti nedavno su se obratili beogradskoj marketinškoj agenciji Netmedia s namerom da unajme njene bilborde i postave plakate u beogradskim kafićima i restoranima. Gejten nije tražio nikakve posebne pogodnosti za kampanju homotolerancije, već je nameravao da plati punu ekonomsku cenu za tu vrstu oglašavanja. Ali, ne. Agencija je odbila saradnju jer "ne želi da na bilo koji način bude povezana s kampanjom za gej i lezbejska prava". Direktor Netmedije Ivan Todorović objasnio je da nije reč o homofobiji, već o tome da je agencija "sprovela mini anketu i da ljudi koji vode te ugostiteljske objekte nisu želeli da izađu u susret Gejtenu". Po njegovim rečima, agencija je obavezna da pre svakog postavljanja plakata pita vlasnike kafića da li se slažu da se u njihovim objektima reklamira dotični proizvod. U Gejtenu, međutim, kažu da Netmedija nije htela da im izda ni bilborde na železničkoj i autobuskoj stanici, uz odgovor da agencija ne želi da stoji iza toga.
Da li je reč o još jednom slučaju homofobije ili o legitimnoj poslovnoj politici, prosudite sami. Sigurno je, međutim, da je homofobija prisutna u Srbiji i da je verovatno i dominantni oblik odnosa prema homoseksualcima. Uzroci homofobije su različiti. Neki ih vide u neznanju iz koga nastaju predrasude, neki u nesvesno usvojenim stereotipima. Psihoanalitičari bi netoleranciju objasnili osećanjem nelagodnosti pri susretu s nekim osobinama koje nas podsećaju na naše slabe tačke. Prema doktorki Maji Kandido-Jakšić, psihološkinji, muška homoseksualnost nikada nije ni proganjana zbog verovanja u njenu patologiju, već zbog njenog povezivanja s tradicionalnim "femininim" osobinama, kao što su empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam i slično, a koje su se inače istorijski tretirale kao manje vredne i kao takve nužno potiskivale kod muškaraca, nosioca svih glavnih društvenih zbivanja.
Prosečan Srbin s homoseksualcima najčešće razgovara uz pomoć bejzbol palice i sličnih argumenata, što se najbolje moglo videti na neuspešnoj gej paradi leta 2001. Cinici bi rekli da i nije bila tako neuspešna jer se na beogradskom Trgu republike okupilo nekoliko hiljada muškaraca, pripadnika upravo onih muških grupa za koje se vezuje latentna homoseksualnost – fudbalskih huligana, uz poneko pridruženo svešteno lice. Uostalom, širom druge Jugoslavije bila je poznata pesma navijača Partizana s kraja osamdesetih – "procvetala bela lala, jebo Žare Parangala" (Žare je bio vođa Grobara, a izvesni Parangal Hajdukove Torcide; prema legendi, Žare je u tuči savladao protivnika i "pobedu" krunisao aktom ovekovečenim u stihu).
Protivnici homoseksualaca, oličeni u nekim desničarskim, nacionalističkim i paracrkvenim grupama i pojednicima ističu da ih iritira "njihovo pojavljivanje i isticanje nastranosti na ulicama" i da homoseksualci između svoja četiri zida mogu raditi šta im je volja. Dušan Maljković, apsolvent filozofije, urednik radio emisije "Gejming", na to se priseća događaja od pre dve godine kada je grupa skinheda, u samom centru Beograda, upala u prostorije SDU-a i pretukla prisutne mladiće i devojke, što govori da ni ona "četiri zida" za neke nisu svetinja. Fizička nesigurnost je i jedan od najvećih problema homoseksualaca u Srbiji. Prebijanja gej muškaraca i lezbejki od strane "nepoznatih počinilaca" su česta, a žrtve obično ne prijavljaju napad policiji jer bi tako otkrile svoju seksualnu orijentaciju, što bi im donelo još veće probleme. "Nasilje tako prolazi nekažnjeno i vremenom dobija društveni legitimitet.", kaže Dušan Maljković i dodaje da, suprotno opštem mišljenju, "u policiji ima inspektora koji razumeju položaj seksualnih manjina kod nas".
Pored Gejtena, u Beogradu trenutno postoje još dve aktivističke grupe istog usmerenja – lezbejska grupa Labris postoji još 1995, a od 2001. i Queeria. Na našim kioscima se može naći "Dečko", jedini domaći časopis namenjen gej muškarcima, dok je kutak u etru emisija "Gejming", koju Beograd 202 emituje svakog utorka od jedan iza ponoći. Medij koji je zbog anonimnosti korisnika kao stvoren za ljude manjinskog seksualnog opredeljenja je internet. Dva internet sajta (www.gay-serbia.com i www.queeria.org.yu) stvaraju virtuelnu zajednicu koja ublažava osećaj izolovanosti, a čet sobe se koriste za upoznavanje.
Istraživanja o brojnosti homoseksualaca su nezahvalna jer mnogi od njih ne žele da se izjasne o svojoj seksualnoj orijentaciji. U zemljama zapadne Evrope, koje su najtolerantnije prema homoseksualcima i gde oni nemaju toliko razloga da se kriju, njihov broj se kreće oko deset odsto populacije i ne povećava se, kako neki strahuju. "Budite sigurni, niko nije gej zato što je – i ako je – to in", ubeđen je Dušan Maljković. Ukoliko se ta procena preslika na Srbiju, naša gej populacija bi mogla da ima i do 600.000 ljudi tog usmerenja. Homoseksualaca ima i među javnim ličnostima, političarima, umetnicima, sportistima. "Postoje javne i polujavne ličnosti o kojima se priča i za koje gotovo svi misle da su gej, ali se oni nisu tako deklarisali, što je njihovo pravo. Javno priznanje homoseksualnosti tih ljudi i nije toliko bitno, mada bi nam značilo više poznatih gej osoba. Bitna je njihova vidljivost, da ljudi znaju da oni, takvi kakvi su, postoje i opstaju", kaže Maljković.
Dok homoseksualci u Srbiji čekaju bolje dane, Srbiju čeka ulazak u Savet Evrope, kao prvi stepenik ka Evropskoj zajednici. Jedna od obaveza koja će nas sačekati u tom "elitnom društvu" biće i zakon protiv diskriminacije seksualnih manjina. Da li ćemo svoje sugrađane zaštititi pod nečijim pritiskom ili ćemo se praviti da ne postoje, zavisi od nas samih. "Ne želim da živim u homoseksualnom getu", kaže Maljković. "Ne delim ljude po seksualnom opredeljenju, već po tome da li su mi zanimljivi ili dosadni. To je jedina podela koju priznajem." A mi? Da li ćemo se i dalje tući zbog toga što neki od nas umesto (ili pored) trobojke mašu zastavom duginih boja?
Vojska videla Gejrilu
Najnovija gej grupa je Gejrila, "tajna organizacija" koja je "grafitiranjem" Beograda skrenula pažnju na sebe, ali i na gej populaciju uopšte. Parole "Gay je OK", "Gay power" i slične sve češće se mogu videti i kraj natpisa pokreta Obraz, osvedočenog neprijatelja homoseksualaca, koji se takođe auto-lakom izborio za svoje prisustvo u javnosti. Isein iz Gejrile kaže da su oni neformalna grupa prijatelja koju je na akciju podstaklo konstantno medijsko ignorisanje problema homoseksualaca. "Neposredan povod za prvu akciju bilo je odbijanje Netmedije da nam izda svoje bilborde", kaže Isein. Gejrila je odlučila da prodrma gej scenu upućujući poziv homoseksualcima da izađu na izbore i da, umesto glasanja, na listiću napišu ‘gejrila’, odnosno nacrtaju gej ili lezbejski simbol. "Niko od kandidata na izborima nije zastupao naša prava", ističe Isein i dodaje da je reakcija na njihovu kampanju uglavnom pozitivna. "Kad smo na ogradi kod Generalštaba lepili nalepnice preko grafita podrške Šljivančaninu, spazili su nas vojnici. Nakratko su nas priveli i pitali šta to lepimo. Bili su začuđeni – verovatno pre nisu videli nikoga ko je gej. Na kraju je sve bilo u redu, ispratili su nas i poželeli nam sreću."
Homofobični političari
Da etiketa homoseksualca kod Srba nimalo nije popularna, svesni su i političari. Miloševićevi propagandisti su u nekoliko slučajeva pokušali da na taj način ocrne političke protivnike. Jedino pismo podrške građanskim demonstracijama 1996/97. godine pročitano na RTS-u bilo je saopštenje gej/lezbo grupe Arkadija. Bivši ministar informisanja Goran Matić je za ubicu Boška Peroševića rekao da je to osoba "sumnjivih seksualnih sklonosti" i kao takva "pogodna za manipulaciju i ucene".
Partijski stručnjaci su očigledno izračunali da bi od podrške seksualnim manjinama šteta bila veća od koristi, bez obzira na broj potencijalnih "gej glasova". Samo dve stranke – Socijaldemokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine – predviđaju u svojim programima zaštitu prava seksualnih manjina. Socijaldemokratska omladina – omladinska sekcija nekadašnjeg SDU-a, a sada ujedinjenog SDP-a – u proleće 2001. izašla je s predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Deo javnosti je tu stranku odmah žigosao kao "pedersku", pa je Žarko Korać morao da pere ruke od "dečurlije", izjavivši da to nije zvaničan stav stranke i da je SDO samostalan u svom delovanju. "Nepoznati umetnici" mu izgleda nisu poverovali, pa se po Beogradu, a naročito u Zemunu, i danas mogu videti grafiti "Korać je peder".
Većina drugih stranaka mudro ćuti, ali ima i onih za koje se, po nekim njihovim saopštenjima, može reći da su manje-više homofobične. Na SDP-ovu legitimnu kritiku uvođenja veronauke u škole, DSS je odgovorio da takav stav ne čudi jer "umesto povratka tradicionalnim vrednostima i porodici, za koje se zalaže SPC, podmlatku ove partije izgleda je bliže organizovanje gej parada po Srbiji". Srpski pokret obnove optužio je Vladu Srbije da je moralnu obnovu društva svela na propagiranje homoseksualnih odnosa, a sve zbog emisije Gejming na "državnom radiju 202", koja "propagira homoseksualnost" i gej magazina "Dečko" koji "na predlog Vlade finansira Evropska agencija za rekonstrukciju".
Ex-YU
U Ljubljani je jula prošle godine, bez pretnji i incidenata, održan drugi gej prajd, koji je okupio oko 400 ljudi, a među govornicima je bila i gradonačelnica Vika Potočnik. Prvi zagrebački dan ponosa bi verovatno protekao slično beogradskom da nije bilo izuzetno jakog policijskog obezbeđenja. Iako je više od hiljadu "kontramitingaša" – navijača i skinheda – vređalo tristotinak učesnika parade, gađalo ih flašama, jajima i suzavcem, policija je dobrom organizacijom stvar zadržala pod kontrolom. Možda je policija bila toliko revnosna i zato što je među učesnicima povorke bilo više političara i javnih ličnosti, uključujući i ministra unutrašnjih poslova Šimu Lučinu, koji je okupljenima poručio "da se vole i bore za svoja prava".
