Ako se tokom odmaranja na Velikoj ili Maloj plaži uželite akcije i obuzme vas istraživački duh, poseta Ulcinjskoj solani, tačnije onome što je od nje ostalo, biće pravi izbor. Predlažem da iznajmite bicikl, ali se nemojte pouzdati u Gugl mape jer vam se, kao meni i jednom bračnom paru iz Belgije na koji sam naleteo, može dogoditi da nabasate na kapiju nasred puta koji je na mapama ucrtan kao “javni”.

Disciplinovani građani EU stali su pred tom preprekom, ali su vrlo brzo prihvatili moj predlog da uz pomoć nekih rashodovanih baštenskih stolica koje su se tu našle preskočimo ogradu i prenesemo preko nje moj bicikl. Nenavikli na improvizacije ovog tipa i “kršenje pravila”, ipak su mi bili zahvalni jer sam im uštedeo više od pola sata pešačenja okolnim putem.

NARAVNO, ALI ZA 2,5 EVRA

Stigli smo do kapija nekadašnje Ulcinjske solane i na moje pitanje da li možemo da uđemo nakratko i fotografišemo upravnu zgradu Solane i bistu narodnog heroja Baje Sekulića, čije je ime u socijalizmu nosila, od čoveka u portirnici dobijam neočekivan odgovor: “Naravno, ulaznica košta 2,5 evra!” Obilazio sam mnoge napuštene dvorce i fabrike u Srbiji, ali sam ili preskakao ogradu ili ograde nije ni bilo, ili su bodljikava žica i obezbeđenje bili jasni – nema ulaska. Nikada mi niko nije naplatio, makar i ovako simboličnu cenu ulaznice. U ovom slučaju, preduzimljivi Ulcinjani dosetili su se da bi mogli nešto i da zarade na nekadašnjem industrijskom kompleksu koji je napušten čitavu deceniju. Ulcinjska solana pripada grupi najvećih solana na Mediteranu i zauzima oko 14,5 km² slanih bazena. Godine 2019. proglašena je močvarom od međunarodnog značaja i uvrštena na Ramsar svetsku listu močvarnih područja.

Na prostoru današnje solane nekada se nalazila močvara Zogajsko blato (zog na albanskom znači ptica). Bila je to neprohodna močvara sa bočatnom (slankastom) vodom, površine oko 25 km², u kojoj su živeli malarični komarci. Nakon što su na Berlinskom kongresu Ulcinj i Bar pripali Crnoj Gori, u želji da u zaleđu ulcinjske Velike plaže stvori plodnu ravnicu, žena kralja Nikole Petrovića Njegoša, kraljica Milena, 1890. naložila je da se jezero poveže sa morem i na taj način isuši. Pošto je nivo jezera bio niži od nivoa Jadrana, kada je kanal prokopan, more je preplavilo jezero i potpuno zaslanilo vodu i okolno zemljište. Jedina korist od ovog poduhvata u tom trenutku bila je da je tako smanjen broj komaraca koji su predstavljali opasnost zbog širenja malarije.

Nekoliko decenija kasnije ova greška u hidrološkim proračunima dovela je do izgradnje solane. Radovi na melioraciji počeli su 1913, kada je močvara kanalom povezana sa morem, a od reke Bojane odvojena nasipom. Ovaj kanal i danas povezuje Ulcinjsku solanu i more, a u čast kraljice nosi ime Port Milena.
Vlada Kraljevine SHS je nakon Prvog svetskog rata naložila istraživanja duž obale Jadrana radi pronalaženja optimalnog mesta za izgradnju solane. Istraživanja su, od Ankarana (danas u Sloveniji) do Ulcinja, sprovodili inženjeri Gvido Grisogono i Ante Koludrović. Za Zogajsko blato odlučili su se posle šest godina rada na terenu.

VREME ENTUZIJAZMA

Solana je počela da poprima svoj oblik 1926, kada su i započeti prvi radovi. Uspešno je poslovala kao veštački, od strane čoveka dirigovani ekosistem, gde je unapred određen termin punjenja bazena morskom vodom, nivo vode u njima i njen salinitet. Najstariji solanski bazeni su građeni od 1926. do 1934. Prva berba soli realizovana je već 1935. i iznosila je 6000 tona.

Bilo je to vreme ogromnog entuzijazma, pošto se verovalo da taj projekat može preporoditi jednu zapuštenu kasabu, koja je tada imala oko 3500 stanovnika. I zaista, za potrebe Solane dovedene su u grad voda i struja, nekoliko stotina ljudi dobilo je posao u tom velikom preduzeću, a Ulcinj je sredinom 30-ih godina prošlog veka krenuo u privredni procvat. Tako je 1935. izgrađen hotel “Republika” na Pristanu, tri godine kasnije hotel “Jadran”, a 1939. hotel “Koop”, koji se kasnije nazivao “Galeb”, najmoderniji hotel na celoj jadranskoj obali. Solana je postala simbol modernog Ulcinja, meštani svih nacija su je nazivali “majkom i hraniteljicom” i uz Hotelsko-turističko preduzeće “Ulcinjska rivijera” decenijama je bila ponos mesta. Solana je tih tridesetih godina 20. veka imala biblioteku za svoje radnike, potom i kinoprojektor. Arhitekta Solane, direktor i inženjer Ante Koludrović, bio je i predsednik Aero-moto kluba, koji je 1938. u Ulcinju čak organizovao i aero-miting!

Do polovine 20. veka Solana je postepeno dograđivana i njeno poslovanje je napredovalo. Po završetku Drugog svetskog rata nazvana je Solana “Bajo Sekulić”, po narodnom heroju čija bista i danas stoji ispred upravne zgrade.

Istorijski rekordna berba soli od 41.882 tone zabeležena je 1952, a 1959. solana se rekonstrukcijom proširuje na 9,3 km². Zemljotres od 15. aprila 1979. godine jako je oštetio infrastrukturu Ulcinjske solane koja je početkom osamdesetih godina 20. veka, u procesu obnove, proširena za 60 procenata ukupne teritorije, pa se danas prostire na 1,477 hektara.

U istoriji ovog najstarijeg ulcinjskog preduzeća zabeleženo je da samo dva puta nije bilo berbe soli. Jednom je to bilo 1943, u vreme Drugog svetskog rata, a drugi put 1964, kada je dugotrajna kiša sasvim istopila slane kristale. Posle 80 godina proizvodnje, berba iz 2013. godine je bila poslednja, a njen izostanak je doveo u opasnost celokupan ekosistem.

VREME GAŠENJA

Zbog duga od svega 13.000 evra, u preduzeću “Bajo Sekulić” je 2005. uveden programirani stečaj, koji nije dao rezultate, pa je početkom 2011. uvedena i klasična stečajna uprava. U periodu od 2005. do 2010. Skupština akcionara Solane donela je ukupno pet odluka o emisiji akcijskog kapitala u vrednosti od skoro 6,7 miliona evra, od čega je prodato akcija u vrednosti od skoro 5,9 miliona evra. Sve emisije akcija su izvršene u cilju investiranja u proces proizvodnje u Solani, ali novac nikada nije uložen u te svrhe.

Vlada Crne Gore je u novembru 2011. Solani oduzela koncesiju na korišćenje morske vode i najavljena je prenamena basena Ulcinjske solane iz oaze biodiverziteta u turističko-razvojnu zonu, čemu su se glasno usprotivile mnoge ekološke organizacije u strahu da će na tom mestu nići hoteli i apartmani. Preduzeće je privatizovano, a problematično upravljanje fabrikom od strane većinskog vlasnika uticalo je na ubrzano propadanje infrastrukture.

Da bi se održalo bogatstvo biodiverziteta, Ulcinjska solana zahteva isti režim upravljanja vodama kao u procesu proizvodnje soli. Kako je solana prestala sa radom, a infrastruktura usled neodržavanja propala, došlo je do nemogućnosti adekvatnog upravljanja vodama i posledično – do negativnih uticaja na ekosistem. Još jedan od velikih problema u pogledu hidrološkog režima predstavlja i konstantna erozija nasipa, što je posledica nekontrolisane ispaše stoke. Ovakva situacija dovela je do drastičnog pada brojnosti ptičjih vrsta koje se gnezde na Solani, kao i na smanjenje broja jedinki koje koriste ovo područje kao hranilište i odmorište tokom prolećne i jesenje migracije i tokom zimovanja. S druge strane, povećana količina slatke vode, koja se neredovno ispumpava, uticala je na povećanje brojnosti vrsta koje su karakteristične za slatkovodna staništa. Treći problem Ulcinjske solane predstavlja krivolov, koji se najčešće obavlja pomoću nedozvoljenih sredstava poput automatskih ili poluautomatskih pušaka, farova, zvučnih vabilica i slično. Godine 2015. situacija na Solani bila je takva da je, usled nestručnog rukovođenja, području pretila potpuna ekološka katastrofa. Voda iz bazena, koja je slatka, stajala je u bazenima dve godine i nije se ispumpavala, a morska voda se upumpava. Na taj način stvaralo se mrtvo more, a ta voda nije pogodovala ni pticama, ni biodiverzitetu.

Poslednjih godina uslovi na Ulcinjskoj solani su se znatno popravili, pa se flamingosi i mnoge druge vrste ptica ponovo gnezde i donose na svet svoje ptiće. Takođe su u planu i obnavljanje rada solane i proizvodnja kvalitetnih vrsta soli, zvanih “cvet soli”.

MARTIN ŠNAJDER–JAKOBI

Veliki doprinos zaštiti Ulcinjske solane kao parka prirode dao je nemački ekolog Martin Šnajder-Jakobi (1956–2012), posvećeni biolog i ornitolog, koji je poslednjih deset godina svog života posvetio istraživanju i zaštiti Ulcinjske solane. U Ulcinju je, u spomen na ovog naučnika i zaljubljenika u prirodne lepote regiona i Ulcinja, u maju 2016. osnovano udruženje “Dr Martin Šnajder-Jakobi” čija je misija podizanje svesti o prirodnim znamenitostima u Ulcinju.

Na području Solane se gnezdi oko 55 vrsta ptica dok je 70 vrsta od posebnog interesa za zaštitu na nivou Evropske unije i nalazi se na Aneksu I Ptičje direktive. Rezultati cenzusa ptica u zimskim mesecima koji se na Solani sprovodi od 1999. ukazuju na prisustvo i do 20.000 ptica tokom godine, bez obzira da li su bazeni ispunjeni vodom ili ne. Van sezone proizvodnje soli, voda nije poželjna u bazenima zbog erozije nasipa usled delovanja talasa i ona se ispumpava. Tokom sušnih zima to koncentriše ptice na samo nekoliko bazena i prizori su izuzetni. Solana je tokom proleća prolazna stanica za više od 40.000 selica dnevno. Većina šljukarica koje svraćaju na Solanu ima nepovoljan status zaštite i brojnost im opada brže nego drugim grupama, prvenstveno zbog gubitka staništa. Na Solani se gnezdi 55 vrsta ptica, što čini skoro polovinu od ukupnog broja gnezdećih parova vodenih ptica u celom regionu.

Vrsta po kojoj je Solana postala prepoznatljiva u poslednjih nekoliko godina je flamingo, koji privlači ljubitelje prirode iz zemlje i inostranstva. Kudravi pelikan je još jedna jedinstvena i prepoznatljiva vrsta koja redovno posećuje područje Solane, a u jesen se može uočiti u jatima do 100 jedinki. Gotovo svake godine na području Solane otkriju se nove vrste.

Inače, Ulcinjska solana zvanično je otvorila vrata turistima već u junu 2014, godinu dana od poslednje berbe soli. Bili su obezbeđeni turistički vodiči koji su prošli obuku u Italiji i Sloveniji, a u suvenirnici su se mogli kupiti autentični suveniri od soli po ugledu na Piran. Program turističke ponude zasnivao se na upoznavanju sa Solanom, prirodnim lepotama i raznolikošću biodiverziteta ove bogate lagune, a akcenat je bio na ornitofauni (ptice). U kompleksu Solane postoji “Edukativna staza” dužine 3,9 km i za njeno razgledanje potrebno je najmanje tri sata. Pešačka tura bi trebalo da počinje posetom Muzeju Solane, koji se nalazi u jednom od objekata levo od upravne zgrade a koji je bio zatvoren kad smo bili tamo. Sama staza počinje kod suvenirnice (koja takođe više ne radi) na ulazu i prolazi pored bazena kristalizacije, gde se nalazi jedan pokazni bazen adaptiran tako da posetioci mogu da vide na koji se način tradicionalno bere so.

Umesto berbe preko 40.000 tona soli, Ulcinjska solana trenutno ubire samo skromne prihode od ulaznica kao i nešto “izdašnije” od filmadžija.

Naime, ambijent ovog prostora je idealan za snimanje scena u mafijaškim filmovima i serijama. Tako je u triler-seriji Besa ovde snimljena scena mučenja žrtava albanskog narko-kartela kao i preuzimanja mita od strane korumpiranog policajca Todora kojeg igra, naravno, Mima Karadžić.