HAARP
DAN NAUKE: Ko se boji HAARP-a?
fotografije: m. milenković
Pomračenje sunca i druge loše bajke
Na tribini "HAARP i druge zablude o nauci" astrofizičar Milan Ćirković, fizičar Milovan Šuvakov i psiholog Oliver Tošković pokušali su da odgonetnu uzroke histerije oko HAARP-a
Beograd, mnogo godina po rođenju Nikole Tesle, burno živi čak i tokom jula, osvetljen kao i svaki drugi kutak planete pomoću naizmenične struje. No, skrivena od ulične vreve, daleko od svetala javnog prostora, duboko u senci živih medijskih afera i pitanja o kojima se razgovara na slavama i sedeljkama, velikim gradom se valja jedna druga, mračna stvarnost. Po opskurnim kafeima astrolozi sa laptopovima za 20 evra čitaju sudbinu iz digitalnih natalnih karti. U iznajmljenim stanovima takozvani teslijanci, elektromagovi, homeopate, istočnjački maseri, travari i vračevi drže svoju tajnu praksu. Neki deluju i na daljinu, kao glas na telefonu, slika na internet sajtu.
Njihova se "veština" ne progoni, klija u mraku neefikasnih zakona i službi, naoko beznačajna, laka šansa za prevarante koji vrebaju nasitno, da otmu ono malo sredstava kojima ljudi još raspolažu. Opojni miris njihove misterije, bizaran i samoobjašnjiv, širi se društvenim mrežama, zatvorenim Fejsbuk grupama, skrivenim blogovima i drugim opskurnim medijima. I mada to nije jedna od aktuelnih tema, istraživanja pokazuju da je mušterija, nažalost, sve više. Ljudi, mahom oni unesrećeni bolešću ili kakvom drugom tragedijom, za nekakav novac kupuju zdravlje, sudbinu, ljubav, lepšu budućnost, i uopšte, nadu. Sva ova opaka, nad društvom natkriljujuća industrija nerazuma, za javne poslove nevidljiva, kod normalnih ljudi mahom potcenjena, ispliva retko na svetlost dana, bljesne kao simptom jednog duboko bolesnog društva, a potom iščezne. Ostane kao prilika za nešto malo sprdnje i šala. Potom se povuče u tminu.
Tokom tragičnih poplava u maju 2014, cela ta druga, mračna strana isplivala je na sve jačem talasu budalaste priče o HAARP antenama koje su navodno izazvale intenzivne padavine, te svojim smradom zapahnula sve domaće društvene mreže i deo medijske scene. Zbunjeni i uznemireni katastrofom, njenim uzrocima i posledicama, mnogi su ljudi na par sati ili dana poverovali kako se nešto krije iza te priče, kako je eksperimentalno postrojenje od 180 antena na Aljasci, namenjeno za ispitivanje jonosfere, nekako povezano sa navodnim "antenama u Barajevu", odnosno na Institutu za fiziku, i da je to možda deo američke zavere protiv Srbije.
I mada se priča povukla, kao i zagađena voda posle poplave, smatrao sam, kao moderator i urednik tribinskog programa u Centru za promociju nauke, da se ovogodišnji nacionalni Dan nauke ne može nikako drugačije obeležiti do događajem na kom bismo osvetlili zašto nam se, uz veliku prirodnu nesreću, u protekloj godini dogodio i HAARP. Dan nauke se već četiri godine obeležava 10. jula, na rođendan Nikole Tesle, i tim je povodom ove godine širom grada, ali i ostatka Srbije, organizovano na desetine simpatičnih događaja koji su građane podsetili na lik i delo slavnog srpsko-američkog pronalazača. I Centar je, po običaju, svašta organizovao tim povodom. No, kako da u istoj prilici uopšte ne pomenemo i mračnu stranu?
Zato smo na Dan nauke u klub pozvali trojicu naših možda i medijski najprisutnijih mlađih naučnika, iza kojih stoje naučne karijere kojima se mogu slobodno ponositi, da vidimo šta je sa HAARP-om. A oni su, pred krcatim Naučnim klubom Centra, u neverovatnoj atmosferi, jednom obliku grupne terapije i istinske proslave Dana nauke, rekli sve ono što mora biti rečeno. Ironija je htela da se istovremeno, među drugim događajima povodom Teslinog rođendana, na drugoj strani Terazija, u hotelu "Moskva" odvija i jedan malo drugačiji skup, okupljanje izvesnih Teslijanaca.
Čuli smo posle da je sa te strane bilo jednako krcato. Mada nam to nije bila namera, dogodilo se da je za beogradsku publiku izbor lokacije te večeri bio oblik opredeljenja, izbora za razum ili za ono drugo. Uz pitanje za razmišljanje – na kojoj strani Terazija bi Nikola Tesla, da je živ i po drugi put u Beogradu, proveo Dan nauke, prenosimo jedan deo onoga što je 10. jula 2014. ispričano u Naučnom klubu Centra za promociju nauke.
Dr Milan Ćirković
Astronomska opservatorija Beograd
Ne vidim bitnu razliku u odnosu na ono što smo imali u avgustu 1999. godine, prilikom totalnog pomračenja Sunca, vidljivog iz naših krajeva. Ta vrsta masovne histerije je posledica naučne nepismenosti na isti način. Da se podsetimo, nakon jednog prirodnog fenomena koji se, sa manje-više velikom regularnošću, dešava svake godine na nekom delu Zemljine kugle (a na jednom zadatom mestu na svakih par decenija u proseku), imamo situaciju da su se ljudi sakrivali pod krevet, u podrume, da su zatvarali životinje, da su masovno postavljali pitanje da li je bezbedno da se pomračenje Sunca posmatra na televiziji i tome slično. HAARP histerija je malo manji oblik tog fenomena.
To su sve one iste stvari koje je demonstrirao Orson Vels kada je 1938. godine napravio svoju verziju Rata svetova Herberta Džordža Velsa, kojom prilikom je pokazao da je moć elektronskih medija – u to doba radija, 1999. televizije, a sada u najnovije vreme interneta – takva da nema te vrste zablude, te vrste gluposti, koja ne može da ubedi dovoljno veliki broj ljudi ako se dovoljno ponavlja na elektronskim medijima. Da je tako nazovemo, HAARP afera se raširila na isti način i to na čelu sa medijima čiji je kvalitet sporan i za koje nije sasvim jasno zašto tačno postoje.
Dr Milovan Šuvakov
Institut za fiziku, Beograd
Kad govorimo o samom istraživačkom projektu HAARP, prvo treba reći da je reč o javnom naučnom projektu i da se sve što se na njemu radi može naći dostupno na internetu. Posao naučnika je javna stvar i nimalo ne sumnjam da kolege sa Instituta za fiziku, koji takođe učestvuju u ovom projektu, u svakom trenutku mogu uvek svakom koga to zanima da objasne sve tehničke detalje.
Važno je da ovde konstatujemo da HAARP zaista postoji. Imam prilike da radim na Institutu ispod jedne takve antene, doduše samo prijemnika. Jednom smo i roštiljali ispod nje. Međutim, ono što je iz ugla fizike interesantno, ne toliko kao ova teorija zavere, ali svakako interesantno, jeste koja je to pojava i šta su talasi koje emituju HAARP antene.
Naime, postrojenje koje se nalazi na Aljasci emituje radio-talase frekvencije od 3 do 10 MHz, što je takozvani kratkotalasni domen. Vidim da ovde ima dosta mladih ljudi koji "ne znaju" da je postojao svet pre interneta, ali vidim da ima i starije publike koja zna šta su radio-amateri i kako su oni bili preteče društvenih mreža. Amaterske radio-stanice su uređaji koji su korišćeni pre interneta za neki vid pra-četa. One i danas postoje, kao i radio-amateri koji održavaju taj hobi. A jedan od vidova njihove komunikacije koristi upravo kratke talase.
U principu, radio-amateri koriste dva opsega frekvencija. Jedan opseg je UKT – to su ultrakratki (visokofrekventni) talasi koji se prostiru manje-više kao svetlost – možete da pričate sa nekim kroz taj kanal ako ga vidite, odnosno ako vam se antene vide, ili ako teren nije previše grbav pa talas malo difunduje. Svaka komunikacija na većim rastojanjima podrazumeva da imate repetitor. Drugi, interesantniji opseg su kratki talasi, koji se kreću pravolinijski, ali se odbijaju od jonosfere, ali i od zemlje. Tako se signal može odbijati cik-cak od jonosfere i zemlje, pa se može ostvariti komunikacija i sa nekim udaljenim mestima, na primer, drugim kontinentima. Kako se ovakav talas odbija od jonosfere? U tim slojevima atmosfere postoji veća koncentracija naelektrisanih čestica koje reflektuju (odbijaju) talase nazad.
Postrojenje na Aljasci ne samo da može da emituje kratke talase nego to radi na usmeren način – antene su uparene tako da, koristeći pojavu koja se naziva interferencija, usmereno emituju snop. I prvo mesto na kome će ovi talasi interreagovati sa okolinom su slojevi jonosfere. Kratki talasi, kakve emituje i HAARP, oko nas su i postoje bar stotinak godina. Kad je radio-amaterstvo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bilo aktuelno, mnogo više snage se emitovalo iz amaterskih radio-stanica nego što to čini HAARP postrojenje. Ono ima snagu od oko 3 MW, što je snaga od samo oko 1000 amaterskih radio-stanica, koliko je moglo da ih se skupi u malo većem mestu.
Ciljevi ovakvog projekta su razni. Postoji značajan deo naučnih ciljeva, ali budući da deo finansiranja dolazi od vojske, zaista postoje i vojni ciljevi. No, oni su vezani za komunikacije, kao što je udaljena komunikacija sa, na primer, podmornicama. Međutim, ne postoji nikakva ni potencijalna šansa da se ovo postrojenje koristi za ovo što imamo prilike da čitamo u medijima.
Dr Oliver Tošković
Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Možemo da zamislimo neke generalne pravilnosti koje se dešavaju u situacijama velikih katastrofa a koje su i ovde bile prisutne tokom poplava. Kad se desi neka teška ili strašna stvar, neka tragedija, lična ili kolektivna, svi mi hrlimo ka objašnjenju. To je prosto osobina našeg uma, da traži objašnjenje i da razume stvarnost. To je možda i njegova svrha, bar jedna od njegovih svrha. Zbog toga je naš um u tim situacijama pogodno tlo za razvijanje ili teorija zavere ili kakvih god drugih objašnjenja koja u tom trenutnu mogu da dođu.
Pored toga što traži objašnjenja, um teško prihvata neizvesnost, odnosno ideju da se sve oko nas dešava dobrim delom iz slučajnosti. Kao da nam je svima teško da prihvatimo, kao što je bilo i Ajnštajnu, da se priroda "igra kockicama" i da smo svi mi nekako posledica slučaja. Ljudi i u nauci objašnjenjima koja su posledica slučaja, selekcije ili slučajne mutacije pokušavaju da daju nekakav smisao.
Zbog toga što nam je teško da prihvatimo neizvesnost, prija nam bilo koje objašnjenje. Setite se samo onih situacija kod lekara kad vam daju dijagnozu. Ako dugo čekate na nju, razvlačite se mesecima na pregledima, agonija traje i ne znate šta vam je. I onda vam kažu: imaš kamen u bubregu. A vi: Jao super! Sad znam šta mi je. Sada ću lako. Ma koliko to besmisleno zvučalo, dugotrajna neizvesnost prosto ubija.
Zamislite sad: da vam se desi katastrofa, izgubite kuću, raselite se, u neizvesnosti ste, ne znate šta ćete i pitate se zašto sve ovo i zašto baš meni. A neko kaže: Ima tamo nekih antena, nalaze se u Barajevu. To zvuči mnogo prihvatljivije i prosto vas smiri. Ako se slučajno desi ponovo, kažete sebi, znam da treba da porušim te antene. Čak i ako lično ne verujete u to, ideja da postoji neki jasan, opipljiv uzrok je prosto lakša od slučajnosti. Zašto se neke vesti u nekom trenutku rašire? HAARP postoji dugo, ali u ovom trenutku je priča o njemu postala aktuelna jer je ljudima u teškoj situaciji trebalo objašnjenje.
Ima, nažalost, puno takvih vesti. Jedan sasvim drugi primer je rasprava od pre par godina o Zakonu o zaštiti dece, koji je toliko napadan, pa su čak i neke moje kolege pričale protiv njega na televiziji. A ispostavlja se da je pre skoro sto godina u Kraljevini Srbiji postojao sličan zakon o zaštiti dece, ne baš takav, ali sličan. Sa idejom da ne treba tući decu. Ma kako čudno, tada, u patrijarhalnom društvu, to nije bilo problem, a u našem, danas, jeste.
