Kad god bi se, u ona stara vremena, na ulicama Beograda okupilo više od deset hiljada ljudi, to bi obično značilo da ćete bar nekoliko puta nabasati na osobu kojoj je jedino zajedničko sa vama to što glasa za istu partiju. U to doba, pijani i zadrigli ugodno su ćaskali s onima što tvrde da im je još čukundeda živeo na Terazijama, oni što čačkaju nos mirno su koegzistirali sa onima čije su babe navodno bile dvorske dame, oni što su knjigu videli samo u izlogu uvek su imali o čemu da pričaju s onima koji imaju šesnaest titula ispred imena.

Kada se u noći između 19. i 20. maja 2007. na ulicama Beograda okupilo više desetina hiljada ljudi, situacija je bila potpuno drugačija. Bilo da su tek rođeni ili lagano ulaze u devetu deceniju, bilo da su vam prijatelji ili ih prvi put vidite, bilo da su profesori (doktori, akademici,…) ili tek izašli iz osnovnoškolskih klupa, ljudi na koje ste mogli da nabasate pripadali su ipak jednom svetu: oni koji vole da prave podelu na jednu, dve ili pet Srbija, rekli bi da je te noći na ulice izašla ona prva – civilizovana, pametna, radoznala, nasmejana.

Za iznos od 200 dinara, ta Srbija imala je priliku da poseti 52 lokacije u Beogradu na kojima su organizovane zanimljive izložbe i događaji, a ovogodišnja poseta premašila je rezultate zabeležene u prethodne tri Noći muzeja. Samo u Beogradu, bilo je 240.000 ulazaka u muzeje, dok je u muzejima u Novom Sadu, Nišu, Valjevu, Šapcu, Sirogojnu, Zrenjaninu, Kikindi i Somboru bilo približno 80.000 poseta.

PONUDA: Sadržaji tokom četvrte beogradske Noći muzeja bili su podeljeni u četiri tzv. ture, kako bi se, kako je navedeno u vodiču za ovu noć, "svi podjednako dobro proveli, bez obzira na godine ili interesovanja". Tura "Zanimljiva istorija" podrazumevala je posetu muzejima i galerijama koji su nudili priču o istoriji svadbenih običaja, lula i duvana, starih psiholoških instrumenata, srpskih princeza i kraljica, novca, vina… "Savremena tura" nudila je pregled moderne britanske, nemačke i italijanske umetnosti, kao i savremene video-radove, muzičke performanse i kratkometražne filmove. Muzeji i galerije predstavljeni kao tura "Poznavanje prirode i društva" pružali su posetiocima mogućnost da se upoznaju s profesijama konzervatora, restauratora, speleologa, da oktriju veze između seksa, rada i društva, ali i način nastanka pozorišne predstave ili ikone. "Dečja tura" podrazumevala je druženje s ilustratorima Kreativnog centra, malim balerinama i Brankom Kockicom. Kako bi se to popularno reklo, bilo je "za svakog ponešto".

Čak i oni koji su smatrali da im 52 različite lokacije ne nude ništa što već nisu videli, mogli su da uživaju u Noći muzeja: bila je to, naime, jedinstvena prilika da se uđe u kazamate Vojnog muzeja, da se đuska nasred Kalemegdana (uz Vasila Hadžimanova i njegov bend) ili u obično zatvorenoj bašti Pedagoškog muzeja (uz E-Play), da se uči salsa nasred Knez Mihailove. Konačno, ukoliko čak ni to nije bilo privlačno, trebalo bi reći da je zapravo najveće dostignuće Noći muzeja bilo to što je čitav Beograd u tom trenutku, odnosno tokom šest sati trajanja ove manifestacije, ličio na veliku žurku: neki izlozi u Knez Mihailovoj bili su "obogaćeni" igračicama modernog plesa, (pristojna) muzika je dopirala sa svih strana i postojali su svi uslovi da se makar na čas zaboravi na kakvom mestu zapravo živimo.

Istine radi, bilo je i retkih "domaćih specijaliteta" u vidu korpi iz kojih se preliva smeće, mlađahnih mangupa željnih da s kalemegdanskih stabala pošto-poto skinu putokaze za mesta na kojima se nešto događa, neviđene gužve i guranja na štandovima na kojima su se besplatno delili kafa i čaj. "Šta se deli džaba? Daj mi taj balon!", moglo se čuti s vremena na vreme, da bi oko dva posle ponoći, kada je Noć muzeja zvanično završena, centar grada bio prekriven poluizduvanim reklamnim balonima i besplatno deljenim katalozima.

REKORDERI: Uprkos bogatoj ponudi, nema mnogo dilema u vezi s događajem koji je najbolje i najmaštovitije organizovan i koji je, samim tim, privukao i najviše pažnje. Prema zvaničnim podacima, Etnografski muzej je od 18 časova 19. maja do dva sata izjutra 20. maja posetila čak 21.000 ljudi. U sklopu izložbe "A šta mi bi?", koja je prikazivala svadbene običaje u Srba, bilo je organizovano i pravo pravcato venčanje. "Svi su očekivali da se nešto dogodi, da organizujemo nešto posebno, a kad su tražili da bude izložba o svadbenim običajima, palo mi je na pamet to venčanje. Kako nikog nisam mogla da ubedim da se venča u ponoć, pogotovo ove klince sa rođacima i ostalim, i kako moj suprug i ja živimo zajedno već 25 godina, odlučila sam da ja to uradim", kaže za "Vreme" autorka izložbe Vesna Dušković, samo sat vremena pošto se venčala u sali Etnografskog muzeja, među eksponatima sopstvene izložbe. "Sve sam shvatila kao dobru zabavu. Nijednog trenutka se nisam osećala uzbuđeno kao što pričaju da se mlade osećaju. Bilo mi je malo blesavo kad su mi svi aplaudirali i kad sam videla koliko ima sveta", objašnjava mlada, dok mladoženja prima čestitke od poznatih i nepoznatih.

Pored Etnografskog muzeja, veliku posećenost zabeležili su Narodna banka (gde je bila izložba "Novac na tlu Srbije"), "Milošev konak" (sa izložbom o životu, izgledu i oblačenju srpskih kneginja, princeza i kraljica), Muzej primenjene umetnosti (sa izvanrednom postavkom o "Umetnosti pušenja" i istoriji duvana kod nas), kao i Muzej FK Crvena zvezda. Ovom spisku svakako bi trebalo priključiti i kazamate Vojnog muzeja na Kalemegdanu, gde je bila organizovana malo neobičnija postavka – u pitanju je bila izložba "Povratak krvopija" koja je najavljena kao priča o vampirima, vukodlacima i drakulama. U četiri prostorije kazamata možda je zaista i bilo nečega što bi prosečnom posetiocu bilo zanimljivo, ali gužva je bila takva da je bilo teško utvrditi da li tu zapravo ima bilo čega "za videti". Uz silno guranje, tiskanje i gaženje nogu moglo se jedino pročitati uputstvo o tome kako prepoznati vampira (za neupućene: vampir ima krvave oči, bele ili gvozdene zube, nema kostiju, nema senku, seksualno je funkcionalan i nadut od popijene krvi) i pogledati staklena posuda puna krvi (jako nalik soku od paradajza), a samo su najborbeniji i najsnažniji mogli da se probiju do sale u kojoj je organizovan performans sa sve vampiricom koja ustaje iz groba.

PROBLEMI: Izložba o "povratku krvopija" možda je i najbolja ilustracija za glavni problem Noći muzeja – preteranu gužvu. Ispred svakog izložbenog prostora bili su podugački redovi, a čak i oni koji bi se nekako probili unutra imali su silne muke da bilo šta vide. Kolone posetilaca sporo su se pomerale, na izložbama je bilo poprilično pisanih sadržaja (za čije je čitanje ipak potrebno vreme) i samo jaki laktovi, ponekad i bezobrazluk, mogli su vam garantovati da ćete nešto i videti. Za ovaj problem, u ovom trenutku, nema pametnog rešenja: Noć muzeja, prema pravilima, može da traje samo jednu noć. "Produžavanja ovog događaja neće biti zato što je takav koncept svuda u svetu. Takođe, kad bi se sve to produžilo na više večeri, ne bismo imali ekskluzivitet. To ne bi bilo to", kaže za "Vreme" Ivan Stanić, jedan od koordinatora Noći muzeja. Stanić takođe ističe da su neki programi mnogo posećeniji od drugih i da se samo tu stvaraju velike gužve. "Svadba u Etnografskom, degustacija vina, vampiri, princeze i kraljice jesu nešto što prija većini ljudi. Posetioci se više ‘lepe’ za neke ideje, nego za kvalitet postavke."

Upravo tu dolazimo i do drugog velikog problema: činjenice da je, uprkos tome što je u Beogradu bilo 52 izložbene lokacije, mali broj njih imao da ponudi nešto zaista značajno. Tačnije, malo je bilo onih koji su propustili izložbu novca ili istoriju duvana, ali je isto tako malo njih odlučilo da poseti, recimo, izložbu "Svetlost keramike" u Zavodu za zaštitu spomenika kulture – na ovoj drugoj, naime, nije moglo da se vidi ništa što i inače ne može da se vidi u beogradskim galerijama. Naravno, u nedostatku kvalitetnog sadržaja mnogi su se opredelili za "neke ideje", odnosno za dobar marketing: postavka "Seks, rad i društvo" u galeriji Kontekst bila je zanimljiva, ali istovremeno se mogla i zaobići bez preterane štete. U prevodu, naslov je bio mnogo bolji i atraktivniji nego što je to bio sam događaj. Konačno, čak i jedna od najposećenijih postavki, ona već pomenuta o krvopijama, nudila je posetiocima više magle nego sadržaja: činjenica da je slična izložba već održana na jednoj od prethodnih Noći muzeja, kao i činjenica da se ove godine hiljade ljudi guralo u kalemegdanskim kazamatima kako bi videlo jedno dobro upakovano Ništa, upućuju na zaključak da će iduće godine autori jednostavno morati da izmisle nešto novo. U suprotnom, malo je onih koji će im se pojaviti na izložbi…

Na taj problem indirektno upućuje i kustoskinja Etnografskog muzeja Svetlana Mitrović – iako ističe da nije uključena u organizaciju, ona smatra da je problem u tome što u Noći muzeja ima previše lokacija. "Prošlogodišnjih dvadesetak lokacija bilo je prava mera. Zbog velikih redova, ljudi ne mogu da stignu da vide sve što su želeli. Prinuđeni su zbog toga da odaberu pet događaja ili da čitavu noć pretvore u jurnjavu", kaže Svetlana Mitrović u razgovoru za "Vreme".

Uprkos problemima, gužvama i povremenim "domaćim specijalitetima", ocena četvrte Noći muzeja u Beogradu nesporno je pozitivna. Događaju koji uspe da okupi hiljade nekih finih i civilizovanih ljudi, koji zainteresovanima omogući da vide ono za šta ni slutili nisu da se nalazi oko njih i koji svima koji dođu garantuje dobar provod za cenu jednog pića u kafani, u zube se ne gleda.

Konačno, čak i kad bismo zagledali, moglo bi se reći da su u pitanju ipak dobri zubi.