Neretko se dešava da istorijske ličnosti i njihova prošlost uđu u okvire pop kulture. Tokom sedamdesetih godina, film Valter brani Sarajevo doživeo je megalomanski uspeh i gotovo postao ikona antifašizma na kineskom filmskom tržištu. Slično tome, citat iz filma 300 (u kojem glavnu ulogu kralja Leonide tumači Džerard Batler) “Ovo je Sparta!” može se pronaći na raznim majicama, šoljama i posterima.

Zašto se to dešava? Zašto neka istorijska ličnost, pojava, događaj postanu tema svakodnevice? Koje kriterijume mora da ispuni neka istorijska ličnost kako bi pridobila simpatije publike u bioskopu? Kada tumačenje likova iz istorije u fikciji predstavlja promovisanje dobre poruke gledaocima, a kada takav poduhvat može postati opasna teritorija i po samog reditelja?

Zanimljiva diskusija na ovu temu održana je prošle nedelje u Domu omladine pod nazivom “Istorijski i epski junaci”. Zaključak je bio još zanimljiviji: Srbija treba da pređe dug put kako bi naučila da glorifikuje našu kulturu i tradiciju u fikciji kako to radi Zapad, ili pak Daleki istok.

Holivudski filmovi o drevnim civilizacijama bave se starim Rimom ili starom Grčkom, starim Egiptom ili Persijom, eventualno drevnom Kinom ili Japanom. Deca u Srbiji će umeti da nabroje razne bogove iz grčke mitologije, ali je pitanje koliko uče o slovenskoj mitologiji, ili još bliže nama, srpskoj. Malo ljudi je upoznato da je reč “vampir”, na primer, jedina reč koja je opšteprihvaćena u skoro svim ostalim jezicima sveta. Mit o vampirima potekao je u slovenskoj mitologiji, posebno sa teritorije Balkana i Ukrajine. Sadašnji koncept vampira postao je popularizovan na Zapadu tek nakon saznanja o masovnoj histeriji koja je vladala Balkanom tokom osamnaestog veka i dovodila do pogubljenja ljudi koji su bili osumnjičeni da su vampiri. Čini se da je Srbima ova tematika bila interesantna i kasnije, pa je priča Milovana Glišića Posle devedeset godina, čiji je glavni lik vampir Savo Savanović, postala pravi hit zahvaljujući prvom srpskom horor filmu Leptirica. Pored vampira, u dečijim pričama mogu se pronaći i druga mitološka bića, kao što su drekavac, babaroga, avet, aždaja, bauk…

Ako pokušate da guglate termin “srpska mitologija”, videćete da stranica koju vam nudi Vikipedija zapravo i ne postoji kao celina, već vas samo dalje preusmerava da odaberete neki konkretan lik. Pretpostavlja se da je razlog nedovoljno sačuvanih podataka ili, tačnije, da je ono što su uspeli da zabeleže Veselin Čajkanović i Vuk Karadžić manje-više sve što se zna o srpskoj mitologiji.

Holivudski filmovi izbegavaju fikciju koja ima veze sa istorijskim ili mitološkim ličnostima Srbije, kako bi se izbeglo, čak i indirektno, davanje pažnje Rusiji. Pa ipak, s ovih prostora su, raznim načinima, potekli ovdašnji superheroji. Tako su, recimo, partizanski filmovi pokušaji bivše Jugoslavije da napravi vestern kaubojce za domaću publiku. Predstavljeni su “oni dobri” (mi) i “oni loši” (oni). I zaista, mala deca se više nisu igrala kauboja i Indijanaca, već partizana i Nemaca, a strip Mirko i Slavko postao je nezaobilazan na svakoj školskoj klupi. Bitka na Neretvi smatrala se najboljim i najskupljim filmom koji je snimljen u socijalističkoj Jugoslaviji. U njemu su gostovali razni američki i evropski glumci poput Jula Brinera, Orsona Velsa i Kurta Jirgensa, a film je 1969. godine bio nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji strani film. U filmu Sutjeska, sam Tito je izabrao da ga tumači britanski glumac Ričard Barton, kako bi njegov lik bio što “verniji” originalu. Poster ovog filma neverovatno je ličio onima koje danas viđamo kao promotivni sadržaj za Marvelove filmove: veliki profil glavnog “herojskog lika”, protagoniste, malo manji profil “zlog lika”, antagoniste, i gomila vatre i eksplozija u okvirima postera.

Ono što je Bata Živojinović doživeo u Kini nakon Valtera, a pre toga i u Jugoslaviji, moglo bi se nazvati kultom ličnosti koji je dostigao simbol heroizma kod tadašnjih Kineza. Čini se da je naš glavni fokus u kinematografiji tada bio prenošenje poruke, da se publika poveže ne toliko sa likovima, koliko sa onim što oni rade i za šta se bore, što je, drugim rečima, propaganda. U devetnaestom veku publika je u pozorištu glumce koji su tumačili Turke gađala tokom predstave, a one koji su glumili srpske junake obasipala cvećem.

Danas pak možemo reći da domaća publika ima mnogo kritičniji stav prema istorijskim ličnostima, pa se tako, na primer, autorima nedavno prikazane televizijske serije Vera desilo da im se zamera autentičnost zbog nekih izmišljenih scena. Publici je bilo važnije da li je Vera Pešić realistično predstavljena, a na čijoj strani i koje vrednosti promoviše bilo je u drugom planu.

A kako to radi Bliski istok? Legenda o istorijsko-mitološkom liku Jamatou Takeru bila je podrška japanskim vojnicima u Drugom svetskom ratu. Po legendi, on je ratnik kojeg je otac poslao na daleki put da se bori, jer se plašio sopstvenog sina i njegovog brutalnog temperamenta. Takeru se pita: “Da li me je otac poslao na put kako bih bio ubijen?” Njegova odluka da nastavi putovanje i da nakon smrti postane bela ptica koja odleti slobodno ulivala je japanskim vojnicima nadu i volju da se bore u ime časti za svoj narod. Takeru je postao lik u stripu i u igricama, i u japanskoj animaciji u animi.

Anima serija je učinila svetski popularnim i japanskog pisca Osamua Dazaija, on je vrlo omiljen i među studentima japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Serijal, inspirisan njegovim romanom Nečovek, o zgodnom mladiću koji se bori svojim supermoćima, doprineo je velikoj prodaji Dazaijevih knjiga širom sveta.

U japanskim animacijama i igricama sretali su se i Albert Ajnštajn, Isak Njutn, Aleksandar Makedonski, Franc Kafka, pa i Nikola Tesla. Svima njima je bilo zajedničko da imaju izgled i dizajn po ukusu mladih, zanimljive ličnosti i priče, i da se bore na neki neverovatan način, bilo to oružjem iz budućnosti ili supermoćima. Japanci veoma taktički plasiraju različite medije na zapadnjačko tržište, ali pre svega sebično čuvaju svoju kulturu i tradiciju.

Pop kultura se prilagođava vremenu, pa tako menja i svoje junake. Današnji filmovi o Betmenu su u poređenju sa pređašnjim snimani u vidno tamnijim bojama, a nekadašnje fore Brusa Vejna više gotovo da nisu interesantne. Džoker više nije dvorska luda sa smešnom šminkom, već običan čovek kojeg na kraju slome američki sistem i način života.

Posle svega, može se zaključiti da će neka istorijska ličnost pridobiti simpatije publike ako je ona i pre toga bila poznata kao istorijski junak. Nemoguće je magično promeniti prošlost, pa tako ni najbolji reditelj ili scenarista ne sme previše da umetnički interpretira neki lik ili događaj.

Može li se zamisliti da u bliskoj budućnosti mi napravimo igricu u kojoj je glavni heroj Marko Kraljević koji buzdovanom udara suparničku ekipu? Ili naučnofantastični film u kome Ivo Andrić ima supermoći inspirisane njegovim delom Na Drini ćuprija? To su za sada samo ideje za razmišljanje.