Od samog početka Drugog svetskog rata, nemački vojni stratezi imali su na umu da je za uspešno vođenje ratnih operacija od ključnog značaja redovno snabdevanje naftom. U prvoj fazi rata (zauzimanje Poljske, Norveške, Danske, Holandije, Belgije i Francuske) korišćena je strategija Blickriga, koja je bazirana na upotrebi tenkovskih jedinica i motorizovane pešadije, koje su koristeći svoju mobilnost probijale neprijateljsku liniju odbrane i prodirale duboko u njegovu pozadinu, sa ciljem da neprijateljske snage odseku od logistike i pojačanja, dok bi ih konvencionalne snage postupno eliminisale.

Druga faza rata podrazumevala je širenje prema istoku, što je bila okosnica Hitlerove politike jasno iznesene u Majn Kampfu. Mnogi analitičari smatraju da je ulaskom u rat na dva fronta, Hitler zapečatio poraz Nemačke. Međutim, treba imati u vidu da Nemačka za vođenje dugogodišnjeg rata nije imala dovoljno sirovina, posebno nafte, pa će po te strateške materijale krenuti putem Kavkaza i Kaspijskog mora. Ali, da bi se uopšte krenulo na istok, trebalo je prvo obezbediti nesmetano snabdevanje naftom od starog dobavljača, Rumunije.

PLOEŠTI: Grad u središnjem delu Rumunije imao je 1939. godine dvanaest velikih rafinerija nafte. Ali, većina domaćih naftnih kompanija bila je pod upravom Britanaca, pa i najveća "Astra Romana", koja je bila u sastavu moćnog "Šela". Imajući u vidu strateški značaj nafte za planirane ratne pohode, samo tri nedelje posle napada na Poljsku, pronemačka "Gvozdena garda" u Bukureštu ubija na ulici premijera Armanda Kalineskua (21. septembra 1939), posle čega Rumunija napušta politiku neutralnosti i počinje otvoreno vezivanje za Nemačku. Ali, naftna polja Ploeštija bila su i dalje pod upravom Britanaca, pa uprava Abvera (nem. Abwehr, nemačko spoljno informaciono i protivobaveštajno odeljenje Vrhovne komande oružanih snaga) upućuje 11. decembra 1939. u Rumuniju grupu svojih operativaca da sprečava britanske sabotaže u isporuci već ugovorenih količina nafte Nemačkoj i da prati transporte od Ploeštija do krajnjih odredišta.

Vremenom će pronemačka politika oličena u novom premijeru Jonu Antoneskuu uzeti primat, pa će 23. novembra 1940. Rumunija i formalno pristupiti Trojnom paktu, što će Nemačkoj omogućiti lakši pristup naftnim poljima nama susedne zemlje (tada najvećeg evropskog proizvođača te strateške sirovine). Istog dana, u svojstvu "instruktora", u Rumuniju je stigla i nemačka vojna misija na čelu sa generalom Erikom Hansenom, koji će sa svojom pridošlom motorizovanom divizijom, jednom oklopnom divizijom i jednom mešovitom brigadom, uz logistiku rumunske armije, definitivno preuzeti kontrolu nad naftnim poljima Ploeštija.

SIPSKI KANAL: Četiri decenije ranije, sva svetska štampa donela je vest da su u nedelju 27. septembra 1896. godine, tri suverena susednih država, austrougarski car Franja Josif, rumunski kralj Karol I i srpski kralj Aleksandar Obrenović, svečano otvorili dunavski Sipski kanal u rejonu Gvozdenih vrata. Uz grmljavinu topova i aplauz prisutnih, prvi je kroz kanal prošao parobrod "Franz Joseph I" (sa tri suverena na njemu), presekavši tačno u 10 sati cvetnu traku koja je bila razapeta preko kanala. Njegovim prolaskom okončano je opasno prevođenje plovila kroz Đerdapsku klisuru, koje su uz velike napore, izbegavajući podvodne stene i virove, do tada obavljali iskusni dunavski krmaroši, zvani locovi (naziv Đerdap potiče od persijske reči girdab i turske girdap, koja znači vir, vrtlog ili brzica). Istog dana, povodom otvaranja kanala, trojici suverena stigle su čestitke od rimskog pape, nemačkog i ruskog cara i italijanskog kralja.

Za regulaciju velike reke usečeno je uz obalu sedam kanala ukupne dužine 16,9 km, od kojih je najveći bio Sipski (ime dobio po obližnjem selu), dužine 2.133 m, širine 73 m i dubine 3,9 m, usečen uz desnu obalu reke. Vremenom će brodovi, za uzvodnu plovidbu kroz ovaj kanal, dobiti i dodatnu kablovsku vuču, pokretanu prvo jednim snažnim remorkerom (1899), a zatim i lokomotivsku (1916), kojа se kretalа po šinama na obalskom nasipu.

Deceniju i po brodove je uzvodno kroz Sipski kanal vukao specijalno izgrađeni ugarski remorker "Vaspaku", da bi ga odmah po izbijanju Prvog svetskog rata srpska vojska zaplenila i sprovela u Rusiju. Dve godine kasnije Nemačka transportna komanda je za svoje ratne potrebe uspostavila lokomotivsku vuču, ali ju je posle povlačenja iz Srbije 1918. godine uništila. Novoj jugoslovenskoj državi trebalo je punih deset godina da je obnovi.

RATNE PRIPREME: Imajući u vidu iskustva iz prethodnog rata, obe strane su u svojim ratnim planovima Sipskom kanalu dale značajno mesto. Jugoslovenska vojska imala je plan njegovog zaprečavanja, dok su Nemci planirali da po svaku cenu to osujete, kako bi i dalje imali nesmetano snabdevanje glavnim energentom svoje ratne mašinerije. Znatno obimnije pripreme vršili su Nemci, posebno zbog niza sabotaža koje je engleska obaveštajna služba organizovala u zoni Đerdapskog tesnaca, 1939. i 1940. godine, kada su ove dve zemlje već i zvanično bile u ratu. Na nemačke pripreme prvi ukazao komandant negotinskog obaveštajnog centra, pukovnik Vuk M. Karadžić, koji je 28. oktobra 1940. godine na više adresa poslao poverljivu depešu br. 576, u kojoj kaže da će nemačke trupe stacionirane u Rumuniji, tokom narednog meseca, prebacujući se preko Dunava, ući u Jugoslaviju (šest meseci kasnije vreme će potvrditi ovu informaciju).

Ali, jedna od adresa na koju je pukovnik Karadžić poslao pomenutu depešu, bio je i kladovski sreski načelnik Leonid Čudnovski. Nije jasno kako srpski obaveštajac nije imao saznanje da je ovaj ruski emigrant igrao dvostruku ulogu: kao prvi čovek Kladova bio je uključen u planove zaprečavanja Dunava u slučaju nemačke objave rata Jugoslaviji, ali je istovremeno drugoj strani preko Dunava, stacioniranoj u Turn Severinu, odavao detalje tog plana. Čudnovski je Nemcima svoje usluge dobro naplaćivao, a novac je stizao iz Beograda direktno od nemačkog generalnog konzula Franca Nojhauzena, koji je ujedno bio i šef moćnog Saobraćajnog biroa, nezvaničnog utočišta nemačke privredne, političke i vojne obaveštajne službe u Kraljevini Jugoslaviji (sedište Biroa bilo je u palati Riunione na današnjem Trgu Republike).

POSEBAN PODUHVAT: Na prvu jutarnju vest iz Beograda da je izvršen puč i poništeno pristupanje Trojnom paktu, Hitler je u sali za mape Rajhskancelarije lično potpisao Direktivu broj 25, kojom je određen napad na Jugoslaviju. Šest dana kasnije, 2. aprila 1941. godine, komandant 12. armije feldmaršal Vilhelm List, izdaje naredbu vojnoj misiji u Turn Severinu da zaštiti plovidbu Dunavom, dok komandant 2. armije general Maksimilijan fon Vajs precizira u svojoj naredbi od 4. aprila da će se to izvesti "posebnim poduhvatom".

6. APRIL 1941: Tri sata pre napada nemačke avijacije na jugoslovenske aerodrome, i četiri i po sata pre nego što su prve bombe pale na Beograd, započeo je Vajsov "poseban poduhvat". Po mrklom mraku, oko dva sata posle ponoći, 54 pripadnika elitnog puka Brandenburg, pod komandom pukovnika Riharda Bacinga (potonjeg generala Vermahta), prebacilo se nečujno gumenim čamcima iz Oršave na desnu obalu Dunava u rejon Sipskog kanala. Deo njih produžio je do obližnjeg Kladova gde je u pansionu "Dubrovnik" već pomenuti Čudnovski, baš tu noć (ciljano), proslavljao 25. godišnjicu diplomiranja na Harkovskom univerzitetu. Naravno, među gostima su bili i oficiri zaduženi za Sipski kanal. Kada se uz jako krajinsko vino, muziku lokalnih Cigana i dame, koje su za ovu priliku dovedene iz Turn Severina, proslava pretvorila u razvrat i blud, istu su prekinuli nemački specijalci, pobivši prisutne oficire. Kako je i više kladovskih podoficira tu noć bilo na jednoj lokalnoj svadbi, sa vojničke strane Kladovo je bilo onesposobljeno. Zatim je prekinuta i telefonska veza Kladova sa Sipom, tako da su specijalci elitnog puka Brandenburg, bez većih problema zarobili kompletno obezbeđenje Sipskog kanala, zajedno sa neoštećenim postrojenjem za pomoćnu lokomotivsku vuču. Ipak, na opštu uzbunu koju je Komanda rečne flotile data tek u 4 ujutro, posada remorkera "Vitez", kojom je komandovao poručnik bojnog broda Josip Grgić, pokušala je da sa dva šlepa koja je vukla zapreči Sipski kanal, ali u tome nije uspela.

Nemačka komanda kopnene vojske izvestila je 6. aprila Vrhovnu komandu Vermahta da se "neprijateljska obala u rejonu Gvozdenih vrata kod Oršave, nakon jednog prepada, nalazi čvrsto u rukama" (nemačkim, prim. a.). U prvom nemačkom napadu na teritoriju Kraljevine Jugoslavije stradalo je 26 pripadnika jugoslovenske vojske. Posle izgradnje hidroenergetskog i plovidbenog sistema na Đerdapu, 1971. godine Sipski kanal je potopljen.