Jedne pijane noći, početkom osamdesetih, u svečanoj sali hotela "Taš", drusna plavokosa pevačica uzjahala je harmonikaša. Deset godina kasnije, u Sofiji, na gradski stadion Levski, iz helikoptera na kom je velikim crvenim slovima pisalo "Balkan", spustila se Lepa Brena, najveća, i dosad neprevaziđena estradna zvezda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Godine 2000, cela Srbija gleda direktan prenos konferencije za novinare na kojoj Brena i njen suprug Slobodan Živojinović saopštavaju da su platili otkup svog nekoliko dana ranije otetog osmogodišnjeg sina. Ovih dana Fahreta Jahić-Živojinović, ili Lepa Brena, uspešna poslovna žena, vlasnica imperije Grand, najavljuje veliki muzički come back. Žena-fenomen, kojom se s podjednakim interesovanjem bave žuta štampa i ozbiljne sociološke studije, krajem meseca objaviće novi album, i dokumentarni film o snimanju istog. Šuška se o objavljivanju Brenine autobiografije i o novom nastavku filma Hajde da se volimo. Ovo je njen četvrti album od kraja devedesetih naovamo, ali prvi od raspada SFRJ koji je praćen snažnom medijskom i marketinškom ofanzivom poput one iz vremena kada je bila na vrhuncu karijere.

ČAČAK, ČAČAK: Prisećajući se Breninog početka, njen prvi kompozitor Milutin Popović Zahar kaže da ga je Vladimir Cvetković, tada slavni košarkaš, nazvao i ushićeno mu objasnio kako "ima neka pevačica koja skače na goste i jaše harmonikaša u hotelu ‘Taš’" i da on, Zahar, mora da je upozna.

"Doveli je onako pospanu. Mrzovoljno mi je pružila ruku, nije me ni pogledala. Ajde da čujem šta pevaju… Jeste to narodna pesma, al’ nije Lepa Lukić, nema trilera. Jeste Abba, al’ nije engleski. Vidim da nema vajde, nije to to. Imala je sluh, al’ to nije bilo obrađeno", opisuje Zahar za "Vreme" svoj prvi susret sa Brenom.

Zahar je odmah prionuo na posao: ime Breninog pratećeg benda, Lira šou, promenio je u Slatki greh. Naredne mesece Brena je provela u Zaharovom novobeogradskom stanu, gde je uz pomoć njegove tadašnje supruge, pevačice Gordane Lazarević, usavršavala pevanje. "U početku nisam znao da ću od nje napraviti nešto, ali već tad se videlo da ima harizmu. Imao sam veliku terasu i ljuljašku na njoj. Ona sedne da se ljulja, a sav komšiluk se postavi u redove kao u bioskopu i gleda u nju", priča Zahar dok kroz izlog jednog novobeogradskog kafića pokazuje blok solitera gde se nalazio njegov stan.

Da je Brena neosporno harizmatična ličnost potvrđuje Stanko Crnobrnja, režiser poslednja dva nastavka filma Hajde da se volimo, opisujući nekoliko scena kojima je bio svedok: "Eksterijer. Noć. London. Prilaz kineskoj četvrti. Dok hoda ulicom punom noćnih klubova, ka visokoj, plavoj devojci, u tankim, dugačkim štiklama i ultrakratkoj suknji, iz klubova se zaleću muškarci, izjavljuju ljubav, mašu, zvižde. Namontirani transseksualci sa uzbuđenjem uzvikuju: ‘That’s the way to go, girl!’ Enterijer. Noć. Madrid. Flamenko bar. Profesionalne igračice flamenka u publici primećuju lepu, plavu devojku. Insistiraju da im se pridruži na sceni. Devojka prvi put u životu pleše flamenko i to na štiklama od dvanaest centimetara. Publika i profi igračice vrište od sreće."

ĆUTI, NASTAJE ČAČAK: "Pitao sam se kako mogu da napravim zvezdu od nedovršenog pevača i koja je moja ciljna grupa", kaže Zahar. "To je omladina koja sa sela hrli u grad i deca. Zato sam napravio pesmu Čačak, Čačak. To je magija, kad njih očaraš, završiš posao. To je formula. A sećam se kada sam krenuo za Kikindu, gde je trebalo da nastupaju Brena i Slatki greh. Imao sam samo jednu strofu pesme. Seo sam sa Cveletom u autobus i samo mi je sinulo. On me nešto pita, a ja kažem: ‘Ćuti, Cvele!’ Izvadio sam papirić i olovku i počeo da pišem." Do dolaska u Kikindu, završio je Čačak, Čačak. Istog popodneva Brena je naučila pesmu, a uveče je otpevala. Zahar se seća da su u tom restoranu sedeli neki Italijani: "Peva ona one Abbe, niko je ne konstatuje, svi jedu. Krene Čačak, svi u nju! Italijani zinuli, konobari stali, pospuštali poslužavnike."

Nedugo potom, Zahar vodi Brenu i Slatki greh na "Hit paradu" u Dom sindikata. "Imala je samo jedne pantalone, neke plave, do članaka. U tome je došla na paradu. Izlaze na binu Lepa Lukić, Zorica Brunclik, Toma Zdravković, sve kvalitetni pevači. Onda se pojavimo Brena i ja sa malim orkestrom. Svi se smeju, muzičari dobacuju, publika u šoku. Novinari govore da mi je to kraj karijere, a ja dobacujem: ‘Pišite, Brena je hidrogenska bomba!’ Normalno, nismo dobili nagradu, al’ su ljudi izlazili iz Doma sindikata i pevali Čačak, Čačak."

Iz manjih hotela, Lepa Brena i Slatki greh prešli su u hotel Jugoslavija, u to vreme najekskluzivnije mesto za nastupe te vrste. U isto vreme snimaju i prvu ploču za PGP RTB. Čačak postaje hit, ali ne ide baš sve glatko. Snimak pomenute "Hit parade" emitovan je na Televiziji Beograd, ali je u montaži isečen Brenin nastup. Zašto, objasnila je sama u jednom intervjuu: "Sve pevačice bile su ‘uredno’ obučene, u dugim, svečanim haljinama, osim mene. Došla sam u bermudama koje sam sašila sa svojom majkom, leđa su mi bila gola, a majica mi je jedva prekrivala grudi. Uglavnom, zbog te ‘nepristojne’ garderobe isekli su me iz emisije. Bila sam jedina koju nisu prikazali." Snimak nastupa na "Hit paradi" ipak je dospeo na televiziju, ali kao predmet sprdnje. Aludirajući na Breninu visinu i tadašnju težinu, Milovan Ilić Minimaks u emisiji "Pretežno vedro" u nekoliko navrata prikazuje snimak zgrade koja se ruši, a odmah potom isečeni snimak sa "Hit parade". "Minimaks je sa mnom hteo da se sprda, čak i na račun moje dikcije jer tada nisam znala da pravilno izgovaram ‘č’ i ‘ć’. Praktično, ismejao me je, zezao se na moj račun, uveren da sam netalentovana i da sam ‘nula’.

Kad tamo, upravo tom njegovom ‘TV humoreskom’ počeo je moj veliki, nezadrživi medijski uspon. Njegova neslana šala brzo se okrenula u moju korist", ispričala je kasnije Brena.

Minimaks nastavlja da pravi priloge o Breni u svojim radijskim i televizijskim emisijama, i uz njen nadimak dodaje epitet "lepa". Ispostavlja se da je reakcija publike bila sasvim suprotna od one koju je Minimaks hteo da postigne, jer je njegovo ismevanje zapravo bilo najbolja reklama za mladu pevačicu. Minimaks shvata da je pravo vreme da je dovede u emisiju. Posle toga, i zvanično, zvezda je rođena, a "brenomanija" uzima sve više maha.

"U trenutku kada se Brena pojavila, poklopilo se nekoliko stvari koje su pomogle da ona postane toliko popularna", kaže za "Vreme" Milena Dragićević-Šešić, teoretičarka kulture i medija: "Nastajali su oslobođeni mediji koji su sada smeli da puštaju i tu vrstu muzike, ogromno tržište SFRJ sa svojim kapitalom… Imate i gastarbajtere koji su već stekli nekakav kapital i imaju potrebu za muzikom koja će vizuelno odgovarati onome što nude nemački komercijalni kanali, u isto vreme sadržavati i ono što ih asocira na zavičaj. Konačno, bila je potrebna ogromna doza humora koji je Brena posedovala. Ona je imala različite elemente: bila je devojčica, zavodnica, naivka – zadovoljavala je sve nivoe publike."

Na prvom albumu, snimljenom 1981. godine, naslovna pesma Čačak, Čačak bila je najveći hit. Sledeće, 1982, Lepa Brena i Slatki greh, ponovo u saradnji sa Zaharom, izdaju drugi album, na kom su pesme koje se i dan-danas slušaju: Mile voli disko, Duge noge, Dama iz Londona… Album je prodat u fantastičnih 780.000 primeraka, a prema rečima Saše Popovića, vođe benda, izvođački honorar bio je 1,36 miliona maraka. Brena te godine drastično menja imidž: doteruje liniju, zaštitni znak postaju joj šortsevi i mini suknje, a očigledno je i da je više truda ulagala u scenski nastup. Takođe, u njenim gostovanjima na televiziji primetno je da radi na sebi: umesto razigrane devojčice gledaoci vide odmerenu i pristojnu, a ipak veselu mladu ženu. "Brena je uvek bila pametna žena, koja je volela uspeh i bila spremna da mnogo radi na sebi", tvrdi Zahar. I Stanko Crnobrnja je se seća kao lojalne, profesionalne, disciplinovane, koncentrisane, ali u isto vreme duhovite osobe koja voli da priča viceve, voli kinesku hranu, pametne horoskope, vedru muziku i elegantan nakit.

Takav imidž na trenutak je ugrozila jedna, sada već legendarna epizoda: časopis "Osmica" objavio je na naslovnoj strani Breninu sliku na kojoj se vrlo eksplicitno, ispod komada tkanine koji je imala na sebi vide grudi. Brena se branila da joj tako nešto nije bila namera, krivila je reflektore i fotografa koji je zloupotrebio situaciju. Čak je ponudila da otkupi ceo tiraž kako slika ne bi otišla u javnost. Nije vredelo. Taj broj "Osmice" preko noći je rasprodat u 600.000 primeraka.

Uprkos, a možda i zahvaljujući ovom skandalu, Brenina karijera u narednim godinama nezadrživo napreduje. Iako nije uspela da pobedi na nacionalnom takmičenju za Pesmu Evrovizije, maksi singl sa pesmom Sitnije, Cile te 1984. godine prodat je u 800.000 primeraka. Naredni album Bato, Bato obara sve rekorde tiražom od milion i sto hiljada primeraka. Tada je već prekinula saradnju sa Milutinom Popovićem Zaharom, i dala poverenje menadžeru Raki Đokiću, relativno nepoznatom ali perspektivnom direktoru tadašnje Estrade "Kikinda", koji postaje njihov novi menadžer i izvršni producent. Ova saradnja potrajaće do Rakine smrti, 1993. godine, događaja koji Brena i dan-danas ističe kao najtragičniji u životu.

Pod Đokićevim nadzorom, hitovi Bosanac, Igraj Boro moje oro, Moj je lola zvezda rokenrola, Dečko mi je školarac i Recite mu da ga volim učinili su da album Bato, Bato bude najprodavaniji u Breninoj karijeri.

ŽIVELA JUGOSLAVIJA: Lepa Brena i Slatki greh 1985. postaju prvi narodnjaci koji su ušli u Sava centar: 17 večeri zaredom sviraju za 70.000 ljudi. Iste godine na koncertu u Mostaru, na velikom gradskom stadionu, 25.000 ljudi kliče: "Mi smo Brenini, Brena je naša." Ogromna popularnost prevazilazi granice SFRJ: umesto planiranog nastupa u jednoj sali u Temišvaru, organizatori odlučuju da koncert bude održan na stadionu, čija je rekordna poseta do tada bila 30.000 ljudi. Breninom koncertu prisustvovalo je 50.000 obožavalaca. Odatle je i legendarni snimak gde Brena stoji na kranu iznad stadiona, a desetine hiljada Rumuna sa njom na čistom srpskohrvatskom pevaju Živela Jugoslavija, proizvod obnovljene saradnje sa Zaharom.

Lepa Brena se oprobala i na filmu. Prvo pojavljivanje imala je u Tesnoj koži Miće Miloševića, inače najgledanijem u bivšoj Jugoslaviji, gde je otpevala dve pesme. Ali, epizodna uloga u komediji bila je daleko manje od onoga što je imala da ponudi. Raka Đokić angažuje istu ekipu koja je pravila Tesnu kožu i nastaje film Nema problema, čiji je glavni cilj bio promocija Brene i Slatkog greha.

Međutim, kada se pomenu Brena i film, i danas je svima prva asocijacija trilogija Hajde da se volimo, u kojoj Brena igra samu sebe. Prvi put kod nas, za potrebe filma, snimljeni su atraktivni, visokobudžetni spotovi, koji su se kasnije emitovali nezavisno od filma. Spot za pesmu Hajde da se volimo, urađen je u dve verzije. Prva je snimljena u Dubrovniku, a druga, otpevana na engleskom jeziku, urađena je u Londonu. I sam film sniman je na fantastičnom broju lokacija: Budva, Lopud, Korčula, Zagreb, Sofija, Madrid, London, Istanbul, Najrobi, Majami. Reakcija publike bila je, malo je reći, fascinantna. Opisujući masovnu histeriju za Brenom, Stanko Crnobrnja, koji je režirao poslednja dva nastavka, priseća se da je interesovanje bilo toliko da su video-klubovi ove filmove izdavali na sat, a ne na dan.

POSLEDNJI LET: Brena živi američki san, a Jugoslavija svoje poslednje godine: "Tih godina celo društvo želelo je da živi iluziju veselosti: oni na Zapadu rade, crnče, svuda kriza, ali se zaboravlja da su i kod nas bile grupe za struju i da se čekalo u redovima za deterdžent i kafu. Danas u kolektivnom sećanju to ne postoji. A ipak je to vreme nosilo zametak onoga što je kulminiralo devedesetih", smatra Šešićeva.

Krajem osamdesetih Brena je neprikosnovena zvezda jugoslovenske estrade. Potvrda tog statusa, a po mnogima kruna njene celokupne karijere stigla je u avgustu 1990. godine. Višemesečna turneja završena je koncertom u Bugarskoj, gde se odigralo sad već legendarno spuštanje helikopterom na stadion Levski. Teško da bi neko mogao da zaboravi: Brena u kratkoj crnoj haljini sa zlatnim ukrasima, raspuštene kose, na vratolomno visokim štiklama izlazi iz helikoptera. Slatki greh je već na bini i svira. Brena optrčava stadion, penje se na binu i jedva primetno zadihana počinje: "Malo selo, zelen lug, kraj Morave disko klub…". Kao u transu, 85.000 Bugara sa njom peva Mile voli disko.

Na premijeri filma Hajde da se volimo, Brena je upoznala tenisera Bobu Živojinovića, za kog će se udati 1991. godine. Udaja za Bobu poklopila se sa početkom rata. To je ujedno bio i početak kraja Lepe Brene, onakve kakvu je pamtimo. S Bobom odlazi u Ameriku, gde u maju 1992. godine rađa sina Stefana Emeralda. Nekoliko dana nakon porođaja, sa Bobom i detetom vraća se u zemlju. To je bio poslednji let JAT-a na redovnoj liniji Njujork–Beograd pre nego što su uvedene sankcije. Tokom rata, kao i o mnogim javnim ličnostima, i o Breni su se raspredale razne glasine o tome na čijoj je strani. Naravno, nijedna od njih nije bila tačna. "Ne mislim da je došlo do pada njene popularnosti, ali su došle druge zvezde. Neko ko je pevao ‘od Vardara do Triglava’ nije zgodna nacionalistička ikona. Ali to ne umanjuje njenu popularnost. Bilo je teško opstati u tim vremenima, ali je kroz posao prevazišla ono što bi za neke druge bilo smrtna presuda", kaže Šešićeva.

Devedesetih godina snimila je još tri albuma, ali se danas samo najzagriženiji fanovi sećaju tih pesama. Donekle bi se mogao izdvojiti hit Ja nemam drugi dom iz 1994. godine koji je, prema Breninim tvrdnjama, posvećen mužu i sinu, ali su mnogi u njemu prepoznali i drugačiju simboliku. Jedan od poslednjih "trenutaka za pamćenje" u njenoj karijeri jeste koncert na Tašmajdanu kada je Brena hit Okrećeš mi leđa otpevala prikačena za petnaestak metara visoku sajlu.

Tržiste se raspalo jer zemlja kojoj je, i o kojoj je pevala više nije postojala. Poklapanje raspada Jugoslavije sa padom Brenine popularnosti još jedno je svedočanstvo u prilog tezi da je ova žena za mnoge bila jedan od simbola jugoslovenstva ili, kako Zahar kaže, "poslednji stub bratstva i jedinstva". Ipak, Brena nije sebi dozvolila da propadne. Još jednom potvrdivši ono što svi koji su sa njom sarađivali ističu – da je izuzetno pametna i sposobna žena – nije sedela skrštenih ruku. Odlazak sa estrade iskoristila je prvo da bi se posvetila porodici, a potom i razvijanju porodičnog biznisa. Povremeno se pojavi na TV Pink-u, najčešće u svom Grand šou, ali su ti nastupi pažljivo dozirani, uglavnom oko Nove godine ili u nekoj drugoj, specijalnoj prilici.

DOBRO JUTRO, ČARŠIJO: Kako je Brena postala i ostala najveća zvezda velike Jugoslavije?

"Brena je prva estradna ličnost koja je prevela novokomponovanu narodnu muziku iz sela u urbanu sredinu. Ona je i prva na kojoj je primenjena marketinška taktika, koja nije tipična za neofolk već za garažni rok. Takođe, prva je privukla na koncerte ljude koji nisu bili slušaoci neofolk muzike. Na drugim folk koncertima, kada su anketari razgovarali sa posetiocima, niko se nije izvinjavao što je tu i što sluša takvu muziku, a na Breninim koncertima ljudi su se sakrivali, govorili da su se slučajno tu zatekli, da su slučajno dobili kartu…", kaže Milena Dragićević-Šešić.

Primenivši proverenu "dobro jutro čaršijo na četiri strane" formulu, nije mogla da ne uspe. Intelektualni snobovi zamerali su joj na širenju kiča i neukusa. Džabe. Kič i jeste bio karta na koju je ona igrala i vrlo svesno i obilato koristila. Definitivno, prva je, a možda zasad i jedina na ovim prostorima do kraja shvatila sva pravila šou-biznisa. Lepa Brena bila je lik koji je Fahreta Jahić kreirala i uspešno ga glumi gotovo tri decenije. I ona sama u intervjuima koje daje poslednjih godina pravi razliku između sebe i Brene. O ovoj drugoj često govori u trećem licu. Nedavno je, opisujući album koji ovog meseca treba da izađe, rekla: "To će biti ono što ja mislim da Lepa Brena treba da bude u XXI veku."

Amerikanci, koji su šou-biznis izmislili, imaju svoje ikone, Ester Vilijams, Merilin Monro, Madonu… Mi smo imali Brenu koja je bila pomalo od svake. U zavisnosti od prilike, ona je i nešto poput Bond devojke, Čarlijevog anđela, Modesti Blejz i, uopšte, svakog ženskog lika koji je ostavio traga u popularnoj kulturi. Ko u to ne veruje, nek pogleda Hajde da se volimo, i videće Brenu kako lako poput vidre skače u more, mlati negativce, pa u najženstvenijim toaletama koje se mogu zamisliti peva i igra ostavljajući bez daha sve oko sebe.

Muškarci su je voleli jer je prototip balkanske lepotice, visoka, dugonoga, a opet sa malo salceta tu i tamo (uglavnom tamo "gde treba"). Žene su se identifikovale sa "nežnom ženom", čija lepota spava u srcu, "a ne u telu, a ne u kosi". U ono vreme "vladajuća", radnička klasa, mahom oni koji su sa sela došli u grad, prepoznavali su se u stihovima "harmonika svira disko", "kaže meni lane moje, opanci ti lepo stoje, haljine ti tanke k’o u varošanke". Deca su volela Brenu zbog veselih i pevljivih, "brzohvatajućih" hitova. Devojčice su u njoj prepoznavale ono zbog čega su volele barbike: dugonogu plavušu u šljaštećim krpicama u kakve bi obukle svoje lutke. Danas, svi vole Brenu jer je simbol jednog vremena, koje niti je tako davno prošlo, niti je bilo tako sjajno, ali su ga sve strahote koje su se u međuvremenu dogodile zatrpale duboko u sećanje, kao poslednji trenutak pred katastrofu, kada smo svi bili srećni, bezbrižni, visoki i plavi. Baš kao Brena.

Breni se može zameriti zbog kiča, šunda, tekstova na ivici dobrog ukusa, ali sve te primedbe padaju u vodu ako se kao prva premisa uzme da nikada nije imala nameru da bude umetnica, već pre svega zabavljačica.

Još jedno je neosporno: sve što ima Fahreta Jahić-Živojinović zaradila je svojim rukama. Zlobnici bi dodali – i nogama. Možda. Ali, kakve su to noge!