Posle sednice Skupštine KS Srbije, održane u utorak, izgledalo je izvesno da će Borislav Stanković biti novi predsednik KSSCG. Izgledalo je i da će njegova desna ruka, na njegov izričiti zahtev, biti Branislav Novčić, bivši predsednik Crvene zvezde iz osamdesetih godina (vidi "Vreme" od 29. septembra), a leva Goran Knežević, bivši igrač Partizana, kasnije uspešni predsednik Opštine Zrenjanin. Njih trojica treba da budu srpski predstavnici u Upravnom odboru KSSCG dok crnogorska strana miruje i zadržava Veselina Barovića i Želimira Cerovića, više misleći na korake posle referenduma nego na novi mandat koji joj pripada kroz dve godine, ako državna zajednica kojim slučajem preživi. Stanković bi tako obezbedio minimalnu većinu za sve (eventualne) odluke sa kojima crnogorska strana ne bi bila saglasna, ali nije uspeo da progura Novčića za predsednika KS Srbije jer se postojeća struktura, sa dosadašnjim predsednikom Blažom Stojanovićem na čelu, vešto pokrivala formalno-pravnim začkoljicama koje sprečavaju radikalne poteze. To praktično znači da bi Stanković mogao da ima "izvršnu" ali ne i suštinsku vlast koja je u Savezu Srbije i zato se Stanković borio da ima čoveka od svog poverenja na tom mestu. To nije prošlo i ostaje da se vidi šta će biti na "federalnoj" izbornoj skupštini 23. novembra, ali ako se opstrukcije nastave, ne isključuje se mogućnost da se Stanković i njegovi saradnici povuku. Ako se od nekoga očekuju promene, onda mu treba dati vlast i pravo da bira saradnike, kao kad mandatar sastavlja vladu. Ostaviti Stankovića da ga sa jedne strane "buši" crnogorska strana, privatno, poslovno i interesno bliža bivšoj strukturi na vlasti, a s druge opstruira Savez, koji ga je predložio, nema nikakvog smisla. Blago rečeno, to ne bi bilo fer prema čoveku koji je toliko toga dao našoj košarci i od koga se sada traži i očekuje da kod FIBA isposluje pozivnicu za Japan "na minule zasluge" dok druge zainteresovane federacije za svoje lobiranje imaju adute znatno jače od nečijeg (bivšeg) ugleda.

MARATONCI I IZUZECI: Stanković je tako doživeo da u 81. godini (možda) bude jedino što nije bio u košarkaškoj organizaciji – njen predsednik. Bio je igrač, reprezentativac, trener, generalni sekretar, predvodio je sve moguće komisije do odlaska u FIBA u kojoj je napravio sjajnu karijeru, najveću od svih naših sportskih diplomata. Dosad je bio počasni predsednik, funkcija na kojoj su neki hteli i da ga ostave spominjući Kovačevićeve Maratonce i njegove večne Topaloviće, ali preovladao je ogromni autoritet Stankovićevog imena mada stvari još nisu (sasvim) jasne.

Bez obzira na to kako će se sve završiti, a priori izbor čoveka koji je napunio 80 godina za ključnu funkciju u jednoj sportskoj federaciji nije dobar, ali u konkretnom slučaju biće da je reč o onom izuzetku koji potvrđuje pravilo. Izbor Stankovića bio bi dobro rešenje iz više razloga. Prvi i osnovni je njegova radna sposobnost. Uprkos godinama, on je i dalje veoma aktivan, lucidan, vrlo uticajan i, što je u konkretnom slučaju veoma važno, neopterećen klubaštvom, klanovima i interesnim grupama koje su vladale, ili još uvek vladaju, u našoj košarci. Stankovićev jedini interes je košarka i Crvena zvezda i Partizan su, u jednoj od retkih akcija u kojoj su bili istomišljenici, povukli dobar potez kada su predložili Stankovića i čvrsto branili svoj stav, mada Zvezda nije imala dovoljno snage da formalno progura izbor Novčića za predsednika KS Srbije. Skupština je bila burna, na momente neprijatna, Stanković je pretio odustajanjem ako se ne izabere Novčić, ali je rešenje, makar privremeno, nađeno u Statutu, koji dozvoljava "predstavnike" u Upravnom odboru KSSCG a ne delegate, što znači da mogu biti i ljudi koji formalno nisu članovi nijednog tela. Tako su Novčić i Knežević stigli do kandidature za Upravni odbor, ali priči nije kraj. Čuje se da postoji inicijativa za proširenje istog što će više ići na ruku onima koji su otišli, ili je trebalo da odu, nego ovima koji dolaze, ili bi trebalo da dođu. Borba za vlast je, kao i uvek i kao i svuda, komplikovana, bespoštedna, bez mnogo fer pleja….

POGLED U RIM: Ako 23. novembra Bora Stanković ipak prihvati da bude predsednik, njegov prvi "radni" zadatak biće tri dana kasnije u Rimu gde na sastanku centralnog biroa FIBA, organizacije u kojoj je poslednjih četvrt veka vedrio i oblačio, treba da nam izvuče jednu od četiri pozivnice za Mundijal u Japanu, s tim što Evropa teško može da očekuje više od dve. Konkurencija je žestoka: Turska je domaćin Mundijala 2010. i radi svim silama da dobije pozivnicu, Italija je domaćin skupa, tradicionalno jaka u kuloarima, olimpijski vicešampion, a čuje se i da je Rusija vrlo spremna da obeća razne vrste pomoći i FIBA i organizatorima šampionata sveta u Japanu. U takvoj konkurenciji jedna Hrvatska, 7. na poslednjem Evropskom prvenstvu i na neki način "prva rezerva" po plasmanu, nema nikakve realne šanse dok se naše svode na dva aduta: titulu prvaka sveta (doduše, pet puta) i – Boru Stankovića. Od Bore se očekuje da napravi "pretposlednju" uslugu našoj košarci, ali ako su čak i oni koji ga osporavaju iz ovog ili onog razloga spremni da priznaju da taj posao niko bolje od njega ne može da odradi, onda je nekorektno pustiti ga da progira našu stvar u Rimu a onda ga saplitati na domaćem terenu…

Ako Stanković sve to istrpi, moraće da rešava još jedan problem, onaj selektora. Situacija je i dalje ista kao i prethodnih godina: svi najbolji stručnjaci, sa izuzetkom Dragana Šakote, koji se letos vratio u zemlju posle petnaestogodišnjeg rada u Grčkoj, rade vani, a formula deljenja posla u klubu i reprezentaciji pokazala se vrlo neuspešnom. Istina, Pešić je u drugoj godini mandata bio i trener Kelna, ali nije isto voditi Keln i, recimo, Real Madrid ili Panatinaikos. Pešić je, bez sumnje, prva opcija tandema Stanković–Novčić, ako on uopšte zasedne na čelo organizacije, ali stvari neće ići lako jer ni Pešić ni bilo ko od mogućih kandidata nije spreman da se vrati u zemlju i radi samo posao selektora. Razlozi su ljudski i razumljivi, razlika u visini ugovora je enormna i ne treba kriviti ni Savez što ne može i neće da plati koliko plaćaju klubovi, ali ni stručnjake kojima, ma koliko novca imali, nije lako da otvore prozor i bace, recimo, pola miliona evra samo da bi bili dobre patriote.

Istog dana kada se u Beogradu odlučivalo o kandidaturi Bore Stankovića, u Rimu su, u okviru drugog kola ULEB Kupa, igrali Lotomatika i Dinamo iz Moskve, na čijim klupama sede naši proslavljeni stručnjaci Svetislav Pešić i Dušan Ivković, obojica prvaci sveta sa "plavima". Prethodne večeri su, kako što je i red, bili zajedno i popričali o svemu i svačemu, pored ostalih stvari i o reprezentaciji. Ivković, čije se mišljenje sluša i bez funkcija, takođe smatra da je Pešić najbolje rešenje za selektora, ali o tom potom… Prvo ipak treba videti šta će se dogoditi do Skupštine KSSCG i na njoj, odnosno ko će uopšte birati selektora.

DOMAĆI PROBLEMI: U ovom trenutku najmanji je problem selektor, jer do Japana ima još dosta vremena a druga rešenja (Dragan Šakota, zašto da ne) uvek su nadohvat ruke. Mnogo je važnije rešavati suštinska pitanja važna za budućnost naše košarke. Nije, naravno, tačno da su ljudi koji su do sada vodili našu košarku "sve upropastili" i da je sada nastao potop, ali je evidentno došlo do organizacione krize koju više nisu mogli da pokrivaju rezultati reprezentacije. Došlo je vreme da se stvari razjasne, maksimalno profesionalizuju i da se jasno razgraniče kompetencije Saveza i Lige, odnosno klubova. Još pre dve godine pokrenuta je inicijativa donošenja Statuta, koji klubovima garantuje pravnu i ekonomsku nezavisnost od Saveza, što je prvi preduslov za ulazak u ULEB, ali dalje se nije mrdnulo jer, jednostavno kod nas su Savez i Liga jedno isto, odnosno ljudi koji vode klubove, a time i Ligu, odlučuju i u Savezu. Takav dualizam ne postoji nigde.

Na čelo Saveza i Lige, operativno, treba da dođu ljudi koji znaju moderni marketing i koji, po mogućstvu, imaju iskustvo, veze, uticaj. Kategorija "društveno-sportskog" radnika je odavno umrla, danas su neophodni menadžeri, spretni prodavci oglasnog prostora, moderni dizajn aktualizovanih veb stranica umesto bajatih ili nikakvih vesti. Treba rešiti sistem takmičenja, razjasniti stvari sa Jadranskom ligom (mada će eventualni izlazak srpskih klubova iz nje teško pasti nekim domaćim kritičarima koji za sve što ne valja u našoj košarci krive Jadransku ligu), popraviti materijalnu bazu klubova, Liga mora da garantuje ugovore igrača (zato klub ne može u Ligu ako ne položi bankarske garancije), mora se izgraditi poverenje u sudije oko kojih se godinama biju bitke…

Ljudi koji su dosad radili kako su radili, nisu spremni da rade drugačije. I nije bitno da li ne žele ili ne umeju, bitan je rezultat koji se vidi. Mnogo posla, ali niko ne traži i ne očekuje da se sve reši odjednom. Za početak, bilo bi dovoljno da se Bori Stankoviću, ako se već traži od njega da bude predsednik, veruje. Povratak u prošlost nekad može da vodi i u budućnost.