Srpsko-crnogorska olimpijada
Predsednički plamen
Izborna skupština Olimpijskog komiteta SCG počeće na dan za kada je zakazana, 22. februara, a završiće se možda neku nedelju kasnije, ili za godinu-dve kako je dobacio jedan od učesnika sednice Predsedništva
Pitanje odlaganja izborne skupštine na dnevni red ubacio je jedan od zasad pet kandidata za novog predsednika OKSCG a podržali su ga i neki sportski savezi. Odlaganje je i inače ovdašnji omiljeni način rešavanja problema. Istini za volju, formalno-pravno moguće je da izborna skupština počne rad u roku, zatim članovi odluče da sednicu prekinu i nastave je. Jednog lepog dana. Problem je što su Povelja Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i Statut OKSC izričiti u odredbi da se izborna skupština mora održati u roku od šest meseci po okončanju poslednjih olimpijskih igara. Taj "detalj" poznat je već godinama pa, ma kako bio obrazložen, zahtev za odlaganje izborne skupštine može da se čita i kao bizarna neupućenost vodećih ljudi ovdašnjeg sporta u pravila olimpijskog pokreta kom pripadaju ili bi da ga vode.
MENADŽMENT I LIDERŠIP: Bar poluvekovnu tradiciju izbora predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta po prethodnom dogovoru i/ili "usaglašavanju stavova" srušio je Filip Cepter, koji je neposredno po objavljivanju kandidature započeo kampanju kao da je reč o izborima za predsednika države. Njegov izborno-marketinški štab, uključujući tu i kompletne ekipe medijske produkcije, pobrinuo se da osnivača i vlasnika kompanije Cepter Internacional javnost vidi u medijima više nego u prethodnih nekoliko godina. Preporučuje se kao uspešan poslovni čovek, sposoban da vodi kvalifikovane timove i, povrh toga, donese novac neophodan za oporavak ovdašnjeg vrhunskog sporta. Gostujući u emisiji BKTV-a "Nije srpski ćutati", vešto je odgovarao na "klizava" pitanja i glasine koje ga prate – ističući, između ostalog, da u Sjedinjenim Državama vodi predsudski postupak protiv Međunarodne krizne grupe koja ga je u jednom od svojih ranijih izveštaja pomenula u negativnom kontekstu.
Trojica od preostale četvorice kandidata našli su se, izgleda, pomalo iznenađeni i nespremni, na meti medija. Dekan Fakulteta za menadžment u sportu dr Dragan Perić drži da su sportisti i treneri rezultate do sada ostvarivali uz pomoć štapa i kanapa, te da su za oživljavanje vrhunskog sporta kao osnovni preduslov neophodni sportski menadžeri i odgovarajući menadžment. Generalni direktor Telekoma Srbija a.d. Draško Petrović takođe se oslanja na menadžment, uz dodatak značaja koji za razvoj sporta imaju telekomunikacione kompanije u svetu.
SPORTISTI I UZDRŽANI: Slobodan Kačar, osvajač zlatne olimpijske medalje (1980) i profesionalni svetski prvak u poluteškoj kategoriji (1985), sada predsednik Bokserskog saveza SCG, smatra da su za budućnost sporta najvažniji – sportisti. Zapravo, njihovo veće učešće u radu nacionalnog olimpijskog komiteta. Ne bi se reklo da blagonaklono gleda na kandidate iz oblasti biznisa, mada je i sam vlasnik dve firme.
U naglo zahuktaloj kampanji upadljivo ne učestvuje sadašnji predsednik OKSCG Dragan Kićanović.
Koliko je poznato, mogućnost da se kandiduju odbili su Zoran Drakulić i Snežana Lakićević-Stojačić, zato što smatraju da nacionalni olimpijski komitet treba da vode bivši sportisti i osvajači olimpijskih medalja. Taj stav uklapa se u poslednjih godina sve izraženiju tendenciju MOK-a da, bežeći od raširenog uverenja da svetski olimpijski pokret čini gerijatrijski klub nepomerljivih metuzalema, u svoje institucije uključuje sve veći broj bivših i aktivnih sportistkinja i sportista. U vreme kada su Jugoslovenski olimpijski komitet vodili Dragan Kićanović kao predsednik i Đorđe Perišić kao generalni sekretar, obojica osvajači olimpijskih medalja, Huan Antonio Samaran imao je običaj da to ističe kao primer za ugled.
Prigodne i ad hok ankete bivših i sadašnjih sportista i sportskih funkcionera pokazuju da su skloniji da na mestu predsednika OKSCG vide sportistu, mada se niko direktno ne izjašnjava protiv ulaska "velikog kapitala".
COK I SOK IZA BRDA: Zahtev da se izborna skupština OKSCG odloži ili prekine pa nastavi argumentovan je i činjenicom da je Srbija u proceduri donošenja zakona o sportu. "Predlog novog zakona o sportu dovodi Olimpijski komitet na čelo svih sportskih institucija u državnoj zajednici", rekao je na sednici Predsedništva OKSCG Petar Popović (Golf savez SCG), "te je zbog toga potrebno mnogo ozbiljnije upoznavanje s kandidatima i njihovim programima". Ostalo je nerazjašnjeno kako srpski zakon o sportu može da se odnosi na OKSCG, a naročito na Crnu Goru koja, inače, ima i olimpijski komitet i zakon o sportu. Državna zajednica – po "Solaninoj" Ustavnoj povelji – sa regulisanjem sporta nema nikakve veze.
Ono što se zove Crnogorski olimpijski komitet (COK) u ovu izbornu priču ulazi sa zahtevom da se promeni Statut OKSCG koji bi "počivao na ravnopravnim osnovama i odnosima" jer "u postojećim uslovima niko od crnogorskih delegata ili saveza ne može učestvovati u radu OKSCG". Zvuči poznato, ne samo zato što su se neke od postojećih "saveznih" sportskih organizacija već podelile po principu "biće nas više kad budemo sami". Na tu temu mnogo je zanimljivije mudro ćutanje Sportskog saveza Srbije koji je – kao i COK, pravni naslednik paradržavnih SOFK-i, sada u statusu nevladine organizacije – jedan od predlagača Filipa Ceptera za predsednika. Što se važećeg Statuta OKSCG tiče, nedolazak dva delegata COK-a ne može dovesti u pitanje legitimnost predstojeće izborne skupštine, kao što se i "ravnopravnost" može pisati i kao 97:3 i kao pola-pola.
Kako god bilo, ova "olimpijska" groznica mogla bi biti mnogo šira od izbora ovog ili onog kandidata za predsednika OKSCG. Dobro je što se poslovni svet direktno zainteresovao i zabrinuo za napredak sporta, mada uspešnih firmi koje vode nema na zvaničnoj listi sponzora i partnera OKSCG. Dobro je što su javnosti ponuđeni neke vizije, ideje i programi za oporavak, ozdravljenje, izgradnju i obnovu, čak i ako obećane aktivnosti nemaju veze s opisom posla nacionalnog olimpijskog komiteta.
Ne sluti na dobro to što se u jednoj proceduri koja bi trebalo da je rutinska već naziru i budući izvori sukoba i sukoba. Ili, parafrazirajući izjavu Snežane Lakićević-Stojačić, valjalo bi više pozitivne energije pred Olimpijadu mladih u Beogradu (2007), Olimpijadu u Pekingu (2008) i Univerzijadu u Beogradu (2009). Ukoliko dođe do nacionalne podele nacionalnog olimpijskog komiteta, ne samo što MOK može povući odluke o domaćinu već će i svi postojeći sportski savezi i organizacije ostati bez predstavnika u međunarodnim sportskim savezima i MOK-u. Ili će, u najboljem slučaju, morati da prođu proceduru kandidovanja, izbora i borbe za ugled.
Sve to posle 93 godine kontinuiteta u članstvu MOK-a, kontinuiteta koji nije doveden u pitanje ni stvaranjem Kraljevine Jugoslavije i SFRJ, ali ni njenim raspadom.
Predsednici
1910 – 1919. General Nikodije Stevanović
1919 – 1927. Dr Franjo Bučar
1927 – 1931. General Dušan Stefanović
1931 – 1941. Dr Stefan Hadži
1948 – 1950. Stanko Bloudek
1950 – 1951. General Dušan Korać
1951 – 1952. Gustav Vlahov
1952 – 1960. Boris Bakrač
1960 – 1964. Milijan Neoričić
1964 – 1973. Zoran Polič
1973 – 1977. Gojko Sekulovski
1977 – 1981. Đorđe Peklić
1981 – 1982. Slobodan Filipović
1982 – 1983. Azem Vlasi
1983 – 1986. Zdravko Mutin
1986 – 1989. Ivan Mecanović
1989 – 1996. Aleksandar Bakočević
1996– Dragan Kićanović
Kandidati
Filip Cepter
Osnivač i predsednik kompanije Cepter Internacional, rođen je 1950. u Velikom Gradištu, diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1975.
Od pre tri godine je član i jedan od potpredsednika Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore. Marketinški planiranom i medijski dobro pokrivenom kandidaturom uveo je presedan u dosadašnji način izbora predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta. U promotivnom materijalu navodi se, osim podataka o kompaniji koju vodi, da je sponzorisao sportska društva Partizan i Crvenu zvezdu, vaterpolo, košarkaška i takmičenja u borilačkim sportovima, alpiniste i paraolimpijce. Lista svetskih i evropskih prvenstava na kojima se kompanija Cepter pojavljuje kao sponzor deluje impresivno.
U javnim nastupima ističe da je vrhunski sport odavno povezan s velikim biznisom, da je dobar organizator i uspešan menadžer, tj. da će kao predsednik nacionalnog olmpijskog komiteta ostvariti svoje dve vizije: povratak sportista na najviša pobednička postolja i "vođenje najviše planske sportske politike koja podrazumeva ulaganje u talente i omogućava učešće i predstavljanje naših sportista na međunarodnoj sportskoj sceni".
Slobodan Kačar
Predsednik Bokserskog saveza Srbije i Crne Gore Slobodan Kačar rođen je 1957. u Perućici kod Jajca, diplomirao na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu.
S boksom je počeo u novosadskoj "Vojvodini". Počev od 1972. u narednih deset godina imao je 250 mečeva, pobedio 241 put. Višestruki je prvak Jugoslavije, Balkana i Mediterana. Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. osvojio je zlatnu medalju.
Profesionalnu boksersku karijeru nastavio je u Italiji i Sjedinjenim Državama. Titulu profesionalnog prvaka sveta u poluteškoj kategoriji osvojio je 1985. Po završetku sportske karijere radio je kao profesor i trener. U Novi Sad se vraća 2003. i angažuje u BK "Vojvodina", odakle je i krenuo.
U martu 2004. izabran je za predsednika Bokserskog saveza Srbije i Crne gore. Živi od poslova svoje dve firme, jedne u Novom Sadu, druge u SAD.
U jednom katkom televizijskom nastupu izjavio je da sportisti treba da imaju značajniji uticaj i na izbor predsednika Olimpijskog komiteta i na njegov rad. Inače, dodao je, ako se radi o tenderu za biznismene, za izbor bi trebalo da je nadležna vladina agencija.
Dragan Perić
Doktor nauka u oblasti sporta i dekan Fakulteta za menadžment u sportu, rođen 1963. u Sarajevu. Bavi se metodologijom naučnog istraživanja, teorijskim osnovama, informacionim osnovama i statistikom – sve u sportu.
Radio je kao trener u atletici, košarci i tenisu; trenutno je predsednik Udruženja kondicionih trenera SCG.
Smatra da dugoročni put ozdravljenja domaćeg sporta treba da počne na časovima fizičkog vaspitanja a da "većina problema nacionalnog olimpijskog komiteta, kao uostalom i kompletnog srpskog sporta, potiče od slabe organizacije – dakle, od slabog menadžmenta… Pragmatičnost, fleksibilnost i reformska orijentacija bi bile osnovne vodilje u radu Olimpijskog komiteta".
Draško Petrović
Generalni direktor Telekoma Srbija a.d, rođen 1965. u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na beogradskom Pravnom fakultetu.
Njegovu kandidaturu podržali su Golf i Bejzbol savez SCG, kao i predlog da se izborna skupština OKSCG zakazana za 22. februar odloži kako bi kandidati imali vremena da izlože i uporede svoje programe kroz javnu raspravu. Aktivan u odbojkaškom, košarkaškom, streljačkom, vaterpolo i fudbalskom sportu.
Kao generalni direktor Telekoma ukazuje na činjenicu da su nacionalne komunikacione kompanije najčešći i najveći sponzori vrhunskog sporta i velikih sportskih manifestacija.
Dragan Kićanović
Sadašnji predsednik OKSCG (od 1966) rođen je 1953. Pripada onoj generaciji sportista koja je jugoslovensku košarku definitivno postavila u svetski vrh.
Igračku karijeru počeo je u Čačku, nastavio u beogradskom Partizanu, a završio u italijanskom Skavoliniju. Uz mnoštvo titula prvaka i pobednika kupova Jugoslavije i "Radivoja Koraća", bio je i najbolji strelac košarkaške lige 1976, 1978. i 1979. godine, a za najboljeg košarkaša Evrope proglašen je 1980. i 1982.
Kao reprezentativac Jugoslavije osvojio je tri zlatne, jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju na evropskim, a po jednu zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju na svetskim prvenstvima. Na olimpijskim igrama osvojio je zlatnu (Moskva, 1980) i srebrnu medalju (Montreal, 1976).
Ne učestvuje u kampanji za izbor predsednika, smatrajući da su posle dva mandata na čelu nacionalnog olimpijskog komiteta javnost i stručnjaci dovoljno upoznati s njegovim radom i rezultatima.
Istorija
Formalna istorija ovdašnjeg olimpizma počinje 23. februara 1910, kada je grupa oficira u redakciji "Novog vremena" na četvrtom spratu beogradskog hotela "Moskva" osnovala Srpski olimpijski klub. Kada je, verovatno 17. jula 1912, u Stokholmu priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), klub menja ime u Srpski olimpijski komitet.
Jugoslovenski olimpijski odbor, osnovan 14. decembra 1919. u Zagrebu, bez posebne procedure "nasleđuje" članstvo Srpskog olimpijskog komiteta, a Svetomir Đukić ostaje njegov predstavnik u MOK-u. Odbor je 1927. godine promenio ime u Jugoslovenski olimpijski komitet, pod kojim će se u MOK-u voditi do 3. aprila 2003, kada postaje Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore.
Za razliku od mnogih starijih i "većih" članova MOK-a, srpski, jugoslovenski odnosno srpsko-crnogoski olimpijski komitet otkako je osnovan nikada nije bojkotovao nijedne olimpijske igre. Zauzvrat, kažnjen je sankcijama zbog kojih su na letnjim igrama 1992. u Barseloni mogli učestvovati samo takmičari u pojedinačnim sportovima i pod olimpijskom zastavom.
Na dvadeset letnjih olimpijada od 1912. jugoslovenski/srpsko-crnogorski sportisti osvojili su ukupno 93 medalje (28 zlatnih, 32 srebrne, 33 bronzane).
