Jezik se menja, terminologija se menja. Posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa protivnici režima ili bezrazložno optuženi kao takvi, bili su "adminstrativno osuđeni na društveno-politički rad", ne bi li "revidirali svoj stav" oni su "poslati na Mermer". To je bila tadašnja terminologija. Pusto ostrvo u Velebitskom kanalu na starim kartama zvalo se Goli otok. Naziv "Mermer" počeo je da se koristi kada je tamo izgrađen logor. Činjenica je da su prvi muški osuđenici tu stigli jula 1949. godine, a osuđene žene na susedno ostrvo Sveti Grgur.

Mene niko nije silom, mučenjem, gladovanjem, batinama naterao da u starosti revidiram neke svoje stavove iz mladosti i zrelog doba, niko mi nije, kao inkvizicija Galileju, zapretio da promenim svoje mišljenje da Zemlja kruži oko Sunca, a ne obrnuto, nisam se kao on trgao plašeći se telesnih muka.

Ako proverimo u rečnicima, saznaćemo da "revidirati" znači: pregledati, nešto ponovo tumačiti, nanovo analizirati, ispitati. Najviše mi se sviđa preispitati. Moram da preispitam neke svoje stavove. Činim to sebe radi, ali možda govorim i u ime ispisnika.

Preispitivati ne znači nužno da čovek mora da se kaje zbog svojih grešaka, pogrešaka, zabuna, zabluda. Mnogo toga bilo je isuviše lepo i pobedonosno. Ali ponešto je bilo iluzija. Da li samo iluzija ili ipak više od toga?

UBIJANJE NEVINIH

Kada sam se 3. septembra 1945. star šesnaest i po godina posle Aušvica i Buhenvalda najzad vratio kući, osećao sam se kao pobednik, iako pobedi ničim nisam doprineo osim što sam ostao živ. Nalet pobedonosnog ubijanja posle pobede partizana tada je već prošao. Ja nikoga nisam ubio. Pre svega nisam jer nisam imao prilike. Ne znam šta bih činio da sam se krajem oktobra 1944, stariji nego što sam tada stvarno bio, našao u rodnom banatskom gradu ili u Beogradu. Da li bih se svetio? Priključio "našima", koji su, na primer, ubijali Nemce? Da li da revidiram svoj srećom samo pretpostavljeni nagon za besomučnom osvetom, za koji ne znam da li je uopšte postojao?

U tom pogledu sam relativno miran, jer sam već pre nekoliko decenija u nastavcima u NIN-u, takođe u fičeru na nemačkoj radio-stanici WDR, a na kraju u romanu Guvernanta, opisao kako smo "logorisali" Švabe (termin iz onog vremena). Izvinjavao sam se ubijenim, od pacova nagrizenim, izgladnjavanim, opljačkanim, proteranim, a nasumice izabranim, nevinim Nemcima. Nisam bio krivac, ali sam se izjednačavao sa krivcima, jer su inače u gotovo svemu bili moji istomišljenici, bolje rečeno ja njihov, bili su pobednici, jer su se borili i u moje ime, jer su radili što su radili, takođe i u moje ime, mada me nisu pitali za ovlašćenje.

Vili Brant je pao na kolena pred spomenikom mučenicima Varšavskog geta, iako je za vreme nacizma bio norveški partizan, zatim izbeglica u Švedskoj. Negde je neko rekao da ne postoji kolektivna krivica, ali da treba da postoji kolektivni sram. Kada se preispitam u odnosu na neopravdana ubistva neposredno posle oslobađanja nekih delova naše zemlje, ne mogu da kažem da sam kriv, kad nisam, ali stidim se kao da jesam.

SAMOSTALNOST ILI DISCIPLINA

Od povratka iz logora sa šesnaest i po godina, do punoletstva znači godinu i po dana, uspeo sam da protivzakonito živim bez zakonitog staratelja, iako sam se tako lišio mnogih udobnosti, pa sam posle čak decenijama bio ponosan na taj "podvig". Revidiram to mišljenje o sebi jer sam se učlanjenjem u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), zatim u Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ), podvrgao rigidnijoj, da ne kažem zadrtijoj disciplini nego da sam stanovao kod tetke, strica ili u jevrejskom internatu. Zar su mi u koncentracionom logoru tako uspešno usadili disciplinu?

Sledeći veliki ispit biće Rezolucija Informbiroa. Zatekla me je usred diplomskih ispita srednje tehničke škole, imao sam devetnaest godina, bio skojevac, zreo, čak prisiljen da donesem odluku. Da li sam bio za Tita, a protiv Staljina iskreno, ili sam se plašio? Zašto sam uopšte postao skojevac?

UČLANJENJE U SKOJ

Na opredeljenje svakoga utiču porodica i okolina. Roditelji su mi bili lekari u provinciji, sa komunističkog stanovišta poticao sam iz "buržujske porodice".

Posle oslobođenja iz logora našao sam se u sredini dve hiljade Jugoslovena i, čekajući ko će nas vratiti u zemlju, proveo leto 1945. godine u Magdeburgu, u Nemačkoj. Većinom su to bili ratni zarobljenici, srpski seljaci, koji su jedva čekali da stignu kući i ništa drugo ih nije zanimalo. Nekoliko oficira se kolebalo jer je postojala preporuka generala, koji su se našli u ratnom zarobljeništvu, da niko ne treba da se vrati u "komunističku" zemlju.

Među nama je bilo i nekoliko porodica onih koji su poludobrovoljno otišli na rad u nacističku Nemačku, oni su strepeli kako će se nove jugoslovenske vlasti odnositi prema njima. Hoću da kažem, moje okruženje nikako nije bilo prokomunističko.

U oslobođenoj, za Nemce okupiranoj Nemačkoj upoznao sam i Amerikance i Sovjete. Amerikance sam doživeo kao arogantne. Najviše su nam pomagali, ali i davali na znanje da su naši dobročinitelji. Prve reči koje sam čuo od jedne američke patrole bile su: "Nemojte da nas grlite, vi imate vaši." Sa njihovog stanovišta logično, za mene do te mere uvredljivo da ni posle 75 godina ne mogu da pređem preko toga.

Crvenoarmejce sam doživeo kao vesele, raspevane drugare. Da li me je to unapred opredelilo? Uglavnom jeste. Stavio sam crvenu petokraku na šajkaču. U logorima su komunisti bili najpozitivniji, oni su spasavali druge. Shvatio sam šta je to solidarnost i poverovao da ću je i posle naći u njihovom društvu.

REZOLUCIJA INFORMBIROA

Ozbiljnije je pitanje kakav je 1948. bio moj odnos prema autoritetima Staljina i Tita. Moji nešto stariji drugovi su bili za Tita. Slučajno? U početku smo govorili i mislili "drug Staljin nije dobro obavešten". Da li je to bio izgovor, jer smo se plašili posledica? Nije. Tog leta još nismo znali kakve će posledice sa sobom nositi izjašnjavanje "za Informbiro". Međutim, sledećih nekoliko godina kao novinar sam dobro znao šta znači biti "administrativno osuđen na društveno-politički rad", dakle "slanje na Mermer" sve do "revidiranja stavova". Nisam znao sve detalje o situaciji na Mermeru, ali nisam se ni preterano interesovao. Verovatno je bilo "komotnije" da ne znam. A šta bih radio da sam znao sve detalje?

Imao sam prilike da se družim sa nekim osuđenicima posle povratka sa Golog otoka, na prvom mestu pominjem Juga Grizelja i fotografa Stanka Vrzića sa kojima sam radio u istoj redakciji. Grizelj, koji će posle biti jedan od vrhunskih novinara na našim meridijanima, tada je smeo da radi samo u dokumentaciji, nije mu bilo dozvoljeno da se potpisuje. Vrzić, jedan od naših najboljih foto-reportera, radio je samo u laboratoriji. (To sam već pomenuo u članku objavljenom u "Vremenu" 20. avgusta 2009. godine, ali sada se vraćam na druženje sa njima posmatrajući stvari iz drugog ugla.) Nikad ih nisam pitao šta su doživeli. Imao sam bliskog prijatelja koji je radio kao islednik na Golom otoku. Ni njega nizašta nisam pitao, verovatno mi ne bi ništa ni rekao. Pisao je pesmice, posle otišao u novinare.

Umalo da sada napišem da bih danas postupio drugačije, a lagao bih, jer sam ponekad imao prilike da o mnogo čemu pričam sa profesorom Dragoljubom Mićunovićem, na primer o Hegelu ili o savremenoj političkoj situaciji, ali nikada ga nisam pitao kako je bio uhapšen, nikada nisam koristio priliku da iz njegovih usta čujem šta je doživeo na Golom otoku i postavljam mu potpitanja. Zašto? Ne razumem samog sebe.

Kasnije, u slučajevima Mihajla Mihajlova i Borislava Pekića sedamdesetih, ili Gojka Đoga osamdesetih godina, kao i u nekolicini sličnih slučajeva, koristio sam svoja poznanstva sa visokim funkcionerima, protestovao kod Dolanca, Nikezića, Petra Stambolića i Borisa Bakrača, doduše bezuspešno, ali mogu da pogledam sebi u oči u ogledalu kad se brijem.

U vezi sa tim danas mi je komično što sam potpisao pismo kojim smo protestovali zbog prvog hapšenja tada diljem zemlje nepoznatog mladog doktora prava Vojislava Šešelja koji je bio osuđen na osam godina zatvora, jer se posvađao sa vlastima u Sarajevu. Da li bih to da revidiram? Ne bih. Ta visoka kazna bila je u svakom pogledu neopravdana.

PROBLEMATIČAN JEZIK

Znatno ranije učestvovao sam u diskusijama o "Deklaraciji o jeziku" u Hrvatskoj i odgovoru iz Srbije, takozvanom "Predlogu za razmišljanje" Udruženja književnika Srbije. Danas taj konflikt pokrenut među piscima, ali sa dubokim korenima u politici, vidim kao jedan od prvih simptoma budućeg raspada Jugoslavije do koga će doći gotovo četvrt stoleća posle naših bajagi jezičko-literarnih prepucavanja. Došao sam do stenograma sastanka u Udruženju književnika Srbije 19. marta i sastanka Aktiva pisaca komunista Srbije 31. marta 1967. godine. Usvajam svaku reč koju sam tada izgovorio, ali nisam naslutio kakve će posledice imati naše diskusije i da smo mi bili probni balončići za političare.

Za vreme dosadnog sastanka tiho mi je prišao pesnik Ivan V. Lalić sa nekim papirom i molbom da se potpišem. Tada smo bili tako intimni prijatelji da sam principijelo bio sklon da potpišem sve što bi on ponudio, menicu svakako bez razmišljanja, ali ipak sam se odlučio da prvo pročitam tekst pod naslovom "Predlog za razmišljanje" i nehotice dosta glasno viknuo: "Jeste li poludeli, pa to je antijugoslovenski!" Posle sam glasno u toku diskusije govorio da su upravo pisci prvi progovorili o jugoslovenstvu, da treba razvijati, a ne rasturati i stari Bečki i Novosadski dogovor (Novosadski dogovor iz 1954. zaključio je da je narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik s dva izgovora, da su oba pisma, ćirilica i latinica, ravnopravna, i da treba izraditi zajedničku gramatiku.)

Pošto su funkcioneri Partije osudili potpisnike predloga neki od kolega pisaca počeli su da se javno izjašnjavaju pokajnički i da "povlače" svoje potpise. Neću da navodim njihova imena, većinom nisu više živi. Na Aktivu komunista rekao sam da je to povlačenje potpisa preko štampe "neshvatljivo". Rekao sam da je nacionalizam magla "iza koje se krije buržoazija" da se "baca radniku kao crveni plašt da bi razgovarao o tome da li treba reći tačka ili točka, a ne o onom što ga suštinski muči". Zaključio sam tada: "Ukoliko dođe trenutak da jugoslovenstvo bude prevaziđeno, čemu se ja nadam, onda sa stanovišta Evrope, sa stanovišta celog sveta, sa stanovišta internacionalizma, a ne sa stanovišta lokalnih nacionalizama." Dosledan svojim tadašnjim stavovima potpisao sam pre nešto više od dve godine "Deklaraciju o našem zajedničkom jeziku". Nemam šta da revidiram u tom pogledu.

MEMORANDUM SANU

Sledeća za mene i moje ponašanje važna stanica je nacrt za Memorandum Srpske Akademije nauke i umetnosti ukraden iz fioke jednog akademika i dostavljen "Večernjim novostima", koje su počele septembra 1986. da ga napadaju kao nacionalistički spis, ali ga nisu objavile. Usledila je kampanja njegovog osuđivanja. Osudile su ga i jugoslovenska i srpska vlada.

Ja sam u to vreme bio sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije i član Savezne konferencije SSRJN, u tom svojstvu dobio sam primerak Memoranduma: 73 šapirografisanih stranica, sa molbom – da ne kažem direktivom – da ga javno osudim. Odbio sam to sa obrazloženjem da se radi o tekstu koji nije prihvaćen, nije potpisan, ilegalno je dostavljen nekim licima i institucijama, za mene zbog toga ne postoji, pa ne mogu ni da ga osudim.

Da li je to bilo u redu? Danas kažem: formalno jeste, ali nisam zadovoljan sobom, trebalo je da taj svoj stav objavim. Zašto nisam? Ne zbog toga što sam se bojao nekih posledica, nego što nisam hteo "da naškodim svojoj partiji". To je sa mog današnjeg stanovišta bila greška.

O tom tekstu mnogo je pisano. Da bih preispitao svoje ponašanje, nije bitno samo šta sam ranije učinio, nego i šta sam mislio. Naučen da budem oprezan i da se što manje oslonim na svoje pamćenje, nacrt Memoranduma sam ovom prilikom pročitao ponovo.

Tekst je podeljen na dva dela, prvi govori o privredi u Jugoslaviji i posebno u Srbiji, drugi o "inferiornosti" Srbije u odnosu na ostale republike u Jugoslaviji i svoje dve autonomne pokrajine.

Ja sam tada – pre 33 godine – polazio od toga da se u privredu ne razumem. Danas mi se čini da je taj prvi deo zapravo bio vrlo dobar. U njemu se posebno kritikuje Program dugoročne ekonomske stabilizacije koji je objavljen 9. aprila 1982. kao rezime "predloga i sugestija" neimenovanih predstavnika vrhovnih tela Jugoslavije i republika, nazivali smo ga "Krajgerovim pogramom" jer je spiritus rektor bio Sergej Krajger. Odbio sam da ga prevedem na nemački jer mi se učinio toliko besmislenim i protivurečnim da ga je nemoguće ozbiljno prevesti, pogotovu na drugom jeziku bilo to nizanje besmislenih fraza i brojki koje ništa ne dokazuju.

Danas konstatujem da se uglavnom slažem upravo sa onim delom Memoranduma za koji sam nekada mislio da ga ne razumem. Sa drugim delom, nekakvim lamentom o jadima Srbije i Srba, nisam se slagao, pogotovu se ne slažem sada, ali sigurno nije bio nikakav poziv na rat. Niti sam tada mislio, niti danas mislim da je to bio nacionalistički uzrok raspada Jugoslavije, ali jedan od simptoma jeste. To sam na nemačkom jezičkom prostoru i javno kazivao i pisao u vreme kad su ga svi napadali.

VOJSKA I MILITARIZAM

Vojsku sam služio u Bitolju u školi za rezervne pešadijske oficire. Nemam razloga ni da se pravdam, ni da se ponosim, iako sam donekle imao problema, jer sam bio sekretar ćelije čete SKJ i član bataljonskog komiteta. Nedeljom bih se družio sa načelnikom vojne bezbednosti za celi grad i pomoćnikom komandanta garnizona, tako sam bio između drugova iz moje čete, mlađih oficira i više komande, ali kad danas pomislim na to vreme uglavnom mi je smešno, mogu da ispričam bezbroj anegdota kao svako ko je bio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), nemam razloga ni da se slažem, ni da se ne slažem sa svojim tadašnjim držanjem. Tek sam kasnije dolazio u sukob sam sa sobom po pitanju JNA.

S jedne strane sam verovao u jugoslovensku vojsku, ali sam koliko god je moguće izbegavao vojne vežbe, pogotovu polaganje ispita za više činove. Međutim, posle Titove smrti, kad su počele svađe među rukovodstvima republika, da se naslućuju dešavanja u Hrvatskoj i Sloveniji, ja sam intimno nade polagao u vojni puč. Nikada o tome javno nisam govorio, mogao bih i sad da prećutim i da "ponesem sa sobom u grob", ali želim da revidiram i svoje ideje koje nisam iznosio na čaršiju.

Kao prevodilac sam upoznao neke od najviših jugoslovenskih oficira, tako i generala Nikolu Ljubičića, koji je praktično kao član Predsedništva Jugoslavije i dalje vodio vojsku preko svojih nesposobnih naslednika na čelu Generalštaba. Njega sam intimno smatrao pomalo ograničenim i nisam shvatao zašto ga je Tito tako dugo držao pored sebe, ili, recimo, i generala Petra Gračanina koga smo zvali Pera Parastos.

Svejedno sam bio opčinjen vojskom sve do 1984. Tada mi je slučajno baš u Bjelovaru, u teškoj provinciji, bio potreban dežurni oficir kasarne u kojoj je moj sin služio vojni rok. Pojavio se nezakopčane bluze i neobrijan. Rekao sam tada da to više nije moja vojska. Kada je nekoliko godina kasnije pod naletom nacionalizma Jugosavija upala u duboku krizu i kada su počeli sukobi, pomislio sam da bi JNA mogla da garantuje stabilnost u zemlji u duhu "pokojnog vrhovnog komandanta". A onda sam se setio Bjelovara. Zar sam odustao od sa mog današnjeg stanovišta suludog mišljenja da je potreban vojni puč samo zbog neurednosti jednog kapetana? Sva sreća što te moje ideje nikad nisam objavio, čak ni govorio, ali sad ih pokajnički ipak revidiram. Zar sam potajno bio militarista? Izgleda. Danas sam stoprocentni pacifista.

SAVEZ KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Od 1982. sam tri puta uzastopno biran za sekretara Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije, a 1988. bilo je predloga da to budem i u četvrtom mandatu. Statutom taj položaj nije bio ograničen brojem mandata. Unapred se znalo da su za mene kolege iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova, možda i Vojvodine, a protiv iz Srbije i Crne Gore, koji su predlagali Adama Puslojića. Sve do sastanka predsedništva 17. marta 1988. nisam rekao šta ću da učinim, ali sam kad je došlo do izjašnjavanja na sastanku Predsedništva izjavio da ne stojim na raspolaganju, da molim sve one koji imaju poverenja u moj sud da glasaju za Adama, pa je on izabran.

Da li je trebalo da istrajem i da me možda izaberu protiv volje matičnog udruženja? Da li sam smeo da se zalažem za Adama, koji je drag i pošten čovek, ali nije dobar organizator, i intimno nisam mislio da je srećan izbor? Nisam tada rekao da sam bio uveren da će se Savez književnika Jugoslavije svakako ubrzo raspasti i da zbog toga ne želim da budem na njegovom čelu. Možda moje ponašanje nije bilo sasvim pošteno i iskreno, ali čak i da mogu "da vratim film", ne bih drugačije postupio.

PRIJATELJI I NACIONALIZAM

Posle toga sam se zbog nacionalizma posvađao sa nekim svojim najbližim prijateljima, najjače i najgrublje sa čovekom koji mi je bio najbliži, sa velikim srpskim pesnikom Ivanom V. Lalićem. Decenijama smo drugovali, sretali se gotovo svakodnevno, posećivali porodično, igrali poker. Poslednji put smo se videli u njegovom stanu 1990. godine – ne sećam se tačnog datuma – vikali smo jedan na drugog izbezumljeno, što nije karakteristično ni za njega, ni za mene, nismo bili pijani. Ne mogu da rekonstruišem oko čega je svađa počela i kako je eskalirala. Sigurno je bilo reči o "događanju naroda", o Slobodanu Miloševiću. Naše žene su bezuspešno pokušavale da nas smire.

Ja sam mogao da razumem, mada ne da opravdavam, ljude koji nisu bili obavešteni, saznavali samo što su im servirali mediji, iskreno bili uplašeni, ali moj imenjak je govorio tečno i čitao maltene sve evropske jezike, mogao je da se obavesti sa svih strana. Upravo to što mi njegova logika nije bila jasna, odnosno nisam mislio da je logika, što sam bio tako strašno razočaran u njega, valjda je uzrok što sam se ponašao nekontrolisano. On je umro nekoliko godina kasnije, bio sam tada u Austriji, ali ni kasnije nikada nisam posetio njegov grob.

Sa drugim nekada dragim prijateljima sretao sam se i posle naših ratova, navodim kao primer glumca Pavla Minčića. I sa njim se bejah teško posvađao, on mi je desetak ili više godina docnije prilazio, ali ja sam hladno odbijao, nisam više hteo da imam bilo kakav kontakt sa njim.

Takvo svoje ponašanje danas osuđujem, te bih svoje grubosti, tu tvrdoću, neki bi to nazvali doslednošću, rado revidirao. I nadalje imam isti stav totalnog odbijanja, nerazumevanja za bilo kakav nacionalizam, ali mi je danas žao što sam zbog svojih ubeđenja presekao neka decenijska prijateljstva.

Sa druge strane, nekoliko puta sam uspostavljao kontakt sa bivšim esesovcima, ubicama, i pristojno razgovarao sa njima. Kako to da sam sa njima mogao da imam normalne odnose, a sa svojim negdašnjim prijateljima zbog nacionalizma nisam? Eesesovci su za mene prirodni neprijatelji. Nisam proveravao da li su oni "revidirali" svoje stavove, da li su i lično okrvavili ruke, njihova mantra uvek je bila da su "samo" hteli da se bore protiv komunizma. Od esesovaca nisam ništa očekivao, a bivši prijatelji su me razočarali.

KRIVICA ZBOG POBEDE NAPREDNJAKA

Da li sam doprineo tome da Tomislav Nikolić pobedi na predsedničkim izborima 2012. godine, a time dolasku na vlast esenesovaca, najzad i Aleksandra Vučića, time što nisam glasao za Borisa Tadića? Svakako, zajedno sa svima koji su se kao i ja gadili Nikolića, ali nisu više mogli da izdrže i podrže gluposti Tadića i njegove ekipe. Nadao sam se da će Tadić ipak pobediti, ali osećao bih se uprljanim da sam se izjasnio za njega. Verujem da su tako ili slično mislili mnogi i da su naši glasovi nedostajali da bivši, a ja mislim večni radikal ponovo doživi poraz. Kriv sam. Krivi smo. Nismo bili mudri. Trebalo je da zapušimo nos i da glasamo za lepog Borisa.

PROLETERI SVIH ZEMALJA

Sve su to ipak samo pojedinačni problemi, nedoumice, sukobi u toku života. Suština je preispitivanje – revizija, revidiranje – mog pogleda na svet. Hrvatskom varijantom našeg zajedničkog jezika govorio bih o svom svetonazoru, koliko ja znam za taj pojam srpska varijanta našeg zajedničkog jezika nema pravu reč.

Kad sam imao dvadesetak godina, verovao sam u poklič "Proleteri svih zemalja ujedinite se!". Pevali smo Internacionalu. Čitao sam "Komunistički manifest". Proučavali smo "Istoriju SKPB – kratak kurs" i obično nismo stizali dalje od poglavlja o dijalektičkom materijalizmu koji je navodno napisao lično drug Staljin. To smo papagajski ponavljali i nismo razumeli, odnosno, u najmanju ruku ja to tada još nisam razumeo.

Znatno kasnije sam počeo da čitam Hegela, Marksa i Engelsa (Kapital, sam, priznajem, čitao na preskok). Proučavao sam Ferdinanda Lasala, divio sam se Augustu Bebelu. Bavio sam se Lenjinom, pisao o Trockom. S jedne strane sam na kraju došao do zaključka da je za svoje vreme Karl Marks bio u pravu, da i danas možemo, pa čak i treba da pođemo od njegovog metoda, ali da u to ime dođemo do aktuelnih zaključaka, jer su se uslovi promenili, ali osnovno pitanje preraspodele viška vrednosti ostalo je presudno.

Dovde mogu da govorim samo o razvoju mojih razmišljanja, ali tužno u potpunosti moram da revidiram svoj stav o proletarijatu, o radničkoj klasi, o mogućnosti samoupravljanja. Konstatujem da su klasični radnici, proleteri, uvek birali desne partije, da su nasedali Musoliniju, Hitleru, kao što i sada nasedaju ultradesnim frazerima u zemljama klasične demokratije, a vođama u autokratskim zemljama. Leve partije su osnovali, podržavali i birali intelektualci-idealisti, advokatski sin i unuk rabina Karl Marks i industrijalac Fridrih Engels, ili se borili za njih jevrejski advokati kao Ferdinand Lasal, ili deca iz buržujskih porodica ponesena idejom pravde i pravednosti. U tom pogledu moje razočarenje je kompletno, revidiram svoje stare zablude o radničkoj klasi. Nova nada je da taj tip radnika nestaje, da čovek koji preko računara upravlja mašinama ume drugačije da misli o svojim pravima i o nepravdi modernog društva.

RADNIČKO SAMOUPRAVLJANJE

Što se "moje" Jugoslavije tiče, verovao sam – pokušavao sam da verujem – u radničko samoupravljanje, ali pošto sam u nekoliko slučajeva bio na nekim polurukovodećim položajima, tadašnjim rečnikom "inokosni organ", dolazio sam u sukob sa savetima i biranim upravnim odborima, i opet se setio Karla Marksa, koji je kao izdavač lista "Nove rajnske novine – organ demokratije" ("Neue rheinische Zeitung") govorio da za urednike novina i dirigente ne važe principi demokratije.

Prošao sam i period kad sam verovao Vinstonu Čerčilu, njegovom realističkom pragmatizmu izraženom u misli da je parlamentarna demokratija sistem sa mnogo grešaka, ali da boljeg sistema nema. Možda boljeg zasada nema, ali grešaka ima isuviše, i baš tamo gde bi trebalo da caruje klasična parlamentarna demokratija sistem se raspada. Ispostavlja se da se velike političke partije u pluralističkim sistemima pretvaraju u birokratske samoposluge za rukovodeće funkcionere, nisu nimalo bolje od stranaka u jednopartijskim sistemima.

PREZIRANJE POLITIKE

Novi bauk kruži Evropom, ali to svakako nije bauk komunizma. Zlokoban je i ne umem do kraja da ga protumačim, mislim na bauk preziranja politike. Širom sveta prevladavaju želja za sređenim životom koji garantuje čvrsta ruka ili imaginarni strahovi od nepoznatog. Ljudi teže novoj vrsti "prosvećenog apsolutizma". Primeri su nam Rusija, Kina, Turska, u kojima je za većinu jedino važno da živi bolje nego što je ranije živela. Tramp u Americi se uprkos svojoj neuračunjlivosti čvrstim koracima približava drugom mandatu, a s druge strane vidim nemogućnost da o bilo čemu bilo šta odluči "majka" parlamentarne demokratije Velika Britanija, pa i raspadanje političkog sistema u doskorašnjem uzoru dobro uređene zemlje Saveznoj Republici Nemačkoj. U tom kontekstu govoriti još i o Srbiji i ostalim zemljama našeg okruženja zaista je suvišno.

Zaključak je da revidiram gotovo sve što sam politički radio i mislio, povlačim se u malograđanske i porodične okvire, u mom srećnom slučaju u fantazmagorije svojih knjiga, u nadi da će zablude mlađih generacija dovesti do boljih rezultata i opovrgnuti ovaj lament starca, pripadnika generacije koja već i iz bioloških razloga napušta teren.