Jedan od usvojenih projekata na nedavno održanom konkursu "Umetnici. Sad!", koji je pokrenula Fondacija "Novi Sad – Evropska prestonica kulture" kako bi osnažila novosadsku kulturnu scenu, je "Novi Sad u savremenoj književnosti". U Fondaciji najavljuju da će biti realizovan u Kulturnoj stanici Svilara, čim to dozvoli epidemiološka situacija.

"Novi Sad u savremenoj književnosti" je projekat Milana Tripkovića, pisca i osnivača i menadžera knjižare "Bulevar buks", književno veče tri generacije novosadskih pisaca koji su u svojim delima tematizovali sam grad. Slobodan Tišma (1946), Milan Tripković (1977) i Andrea Popov Miletić (1986) čitaće delove svojih tekstova, i razgovarati o sličnostima i razlikama u doživljaju grada u njima, a njihov razgovor će objediniti i modelirati Vladislava Gordić Petković. Očekuje se da bi ovako koncipirano književno veče izazvalo veliku pažnju novosadske publike i da bi je podstaklo da učestvuje u razgovoru. Osim zajedničkog nastupa tri generacije novosadskih pisaca, ovakav koncept bi sigurno doprineo književnom dijalogu koji nam je, uostalom kao i svaki dijalog, preko potreban.

Kao prethodnica ove obećavajući zanimljive književne večeri, ljubaznošću Vladislava Gordić Petković, evo kratkog podsećanja na neka dela Slobodana Tišme, Andree Popov Miletić i Milana Tripkovića, i na Novi Sad u njima.

Roman Slobodana Tišme Bernardijeva soba, smešten u fikcionalizovanu verziju Novog Sada, Đurvidek, gde jedan krotki pobunjenik zbrinjava u svom stanu sedam čudnih prijatelja, istražuje sudbinu arhitekte Bernardija i njegove tragično stradale kćeri. Bernardijeva soba je i satirična skica socijalne stratifikacije Đurvideka, grada u kom su čista umetnost i prljava politika u stalnom sukobu, kroz koji se formulišu osnovna pitanja ljudske egzistencije, pre svega odnos duhovnih vrednosti i materijalnih interesa. Bernardijeva soba nudi neponovljivu sliku ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti koja je potpuno suprotna utilitarnoj egzistenciji posednika političke moći i kapitala. Baš kao i njegov tvorac, Pišta je neformalni propovednik životnih veština koji neprestano menja filozofiju života i pokušava da zametne tragove na mikroskopski malom prostoru. Rešen da ne učestvuje u životu, a ipak podložan iskušenjima da se otvori novim iskustvima, rešen da ne poseduje ništa materijalno a ipak fasciniran materijalnim predmetima kao što su sobna garnitura i olupina automobila, Pišta nam pokazuje šta su to "nestvarne stvari" o kojima je pevao Slobodan Tišma kao muzičar i pesnik iz ere novog talasa.

Andrea Popov Miletić

"Selila si se, a kao da se nisi pomakla s mesta. Živeti u Solunskoj ulici bilo je kao živeti na frontu, istrčala bi na kratko i brzo se vraćala rizikujući da se vratiš kući bez patika, a majci je uvek bilo drago što te ponovo vidi. Pešačili ste s Detelinare do Novog naselja kroz šume, preko polja, prelazili prugu, kroz prašinu i drač. U Ulici Milke Grgurove sve je bilo prenaglašeno, gotovo fatalno, dešavali su se dramski obrti, a kraj vas se smenjivala galerija živopisnih likova sa svojim teatralnim sudbinama: bili su tu zatvorski osuđenici, diler droge koji se zbog neuzvraćene ljubavi peo na krov, skinuo go i vikao ime lepotice iz lige koju nije mogao dostići čak ni penjanjem na vrh zgrade. Tu se navodno krio i haški begunac na prizemlju kod svoje majke. Ona je uvek bila u crnom, često je provirivala u hodnik i s turobnim izrazom lica ponovo zatvarala vrata. Bilo je tu pokušaja samoubistva i tragova krvi od presečenih vena i razlupanih glava, bilo je glasnog jecanja nad promašenim životom. Lomova koji i dan-danas bole kad pada kiša."

(Odlomak iz romana Pioniri maleni, mi smo morska trava, Treći trg, 2019)
foto: vladimir veličković

Andrea Popov Miletić u poetskom romanu Pioniri maleni, mi smo morska trava pušta svoju naratorku da progovori u drugom licu kako bi efektnije predočila lirsku katalogizaciju sveta detinjstva i odrastanja, ali i svetova robe i potrošnje: Andrea Popov Miletić ne vodi nas samo u svet uživanja gde su "peškiri države, suncobrani zastave", već mozaički predočava i matrilinearnu istoriju porodice, sećanje na bake koje se "smanjuju dok potpuno ne nestanu", i na njihove tegobne životne priče koje opstaju mimo zaborava i nehaja: "I vidi se da je ovde nekad bilo more, ostadoše neke prazne školjke i spečeni mali rakovi da se puće u prazno. Sve je to grebanje po površini. Ne kopaj preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pra-more, zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i da se u njemu kupaš."

Milan Tripković

"Nije htela ni da svraća u apoteku po lekove, računajući da joj neće biti potrebni, nego se zaputila pravo na Tvrđavu, na plato kod petrovaradinskog sata, s namerom da sebi oduzme život upravo na mestu gde je toliko lepih stvari doživela i gde je ranije često dovodila svoje učenike jer je s tog mesta svet izgledao mnogo lepši nego što zaista jeste. Popela se s dušom u nosu i strahom u zadnjici. Hodala je polako prema ogradi posmatrajući sunce koje je nestajalo iza novosadskih krovova. Na satu je bilo skoro šest, Dunav je mirisao kao nekad, a proleće je stizalo s jakim vetrom koji je obližnjem prodavcu helijumskih balona zadavao dosta muka. Ljudi su se okolo fotografisali, neki su jeli kokice, neki se glasno smejali. Najlepša crvena boja neba i sivilo grada razlivali su se u Gocinim vlažnim očima. Kada se konačno uhvatila za ogradu, pokušala je da udahne duboko i tako smogne snage za odlučujući korak u bezdan, ali negde na pola puta vazduh je stao, mozak je stao, sve je stalo, i sav jad, zajedno sa ostacima neke davne sreće, pokuljao je iz nje u trenutku. Jeziv krik je odjeknuo daleko i uznemirio sve koji su ga čuli. Klonula je, nemoćna, odmah uz ogradu, pokrila lice šakama i nastavila da plače. Kroz suze i kroz prste nazirala je Sunđer Boba napunjenog helijumom kako, radostan, odlazi u nebo."

(Odlomak iz romana U dalekom svetu običnih ljudi, Čarobna knjiga 2018)
foto: vladimir veličković

Roman Milana Tripkovića U dalekom svetu običnih ljudi je omnibus o socijalnoj i kulturološkoj topografiji Novog Sada. U njemu se ukrštaju sudbine stanovnika grada koji su svi od reda žrtve tranzicije, depresivni i usamljeni, a njihova lična, porodična i kolektivna nesreća vezuje se za sećanje na bolju prošlost i idealizaciju vremena od pre raspada Jugoslavije. Emocionalna disfunkcionalnost Tripkovićevih junaka uslovljena je socioekonomski i istorijsko-politički: oni su svi naprsle ljušture samozadovoljstva i začarane lepotice koje se nisu probudile iz socijalističkog sna o bratstvu i jedinstvu, opštem blagostanju i jednakim šansama za sve. Milan Tripković odlično oslikava socijalne tipove novosadske kulturne sfere, od penzionisanih oficira i ljudi čiji je sav identitet i životni kredo bio zasnovan na radnoj ili vojnoj uniformi i ispunjavanju zahteva socijalističkog društva pa do mladih delinkvenata sklonih vršnjačkom nasilju, aktera i objekata javnog sramoćenja preko društvenih mreža.