Cveće zla je jedno od najprevođenijih dela u istoriji književnosti. Čileanski pesnik Pablo Neruda, veliki poštovalac Bodlera, uporedio je tu knjigu, po ukupnom broju izdanja u svetu, sa Božanstvenom komedijom, Don Kihotom, pa čak i Biblijom i Kuranom! Na svakom velikom svetskom jeziku postoji mnoštvo integralnih prevoda ove zbirke, a slično je i kod manjih naroda: tako na srpsko-hrvatskom jezičkom području postoji šest integralnih prevoda Cveća zla. Među njima i moj.

Pročitavši prvi put u svojoj devetnaestoj godini jednu Bodlerovu pesmu – bio je to Albatros – znao sam da ću jednom prevoditi Bodlera.

Međutim, kao i pred delima drugih pesnika koje sam prevodio, pogotovo "hermetičnog" Remboa, pitao sam se: da li je Bodler prevodljiv? Mnogi filozofi i pesnici kažu da je poezija neprevodljiva. Pesnici time izražavaju odbojnost prema bilo kakvom preuobličenju svog dela. Tvrdeći, kao Robert Frost, da je "poezija ono što se gubi u prevodu", neprijemčivi su za misao da ona u njemu i nastaje (ako je prevod uspeo), ali neminovno drugačija, jer je iskazana na drugom jeziku. Pred prevodiocem je skoro nemoguć zadatak da to "nastajanje poezije" ostvari, a da prevedeno delo bude u najtešnjem mogućem srodstvu s izvornikom.

Pogotovo je taj zadatak teško izvodiv kad je u pitanju pesnik kao što je Bodler, u čijim je delima postignut skoro nedosežni stepen usaglašenosti forme i sadržine. Tradicionalni diskurzivni jezik njegovog stiha (po kojemu se Bodler bitno razlikuje od svojih sledbenika Remboa i Malarmea) nije ga sprečavao da se izrazi i skrivenim "hermetičnim" elementima jednog modernog poetskog iskaza koji je potpuno i neraskidivo vezan za prirodu francuskog jezika, njegovu strukturu i zvuk. Meni je, međutim, snažan osećaj govorio da se osobine analogne tim bodlerovskim vrednostima moraju i mogu naći i u našem jeziku.

POTRAGA ZA ČISTIM JEZIKOM

Pre nego što sam se posvetio Bodleru, pročitao sam tekst Valtera Benjamina Zadatak prevodioca, objavljen kao predgovor njegovim prevodima ciklusa Pariske slike iz Cveća zla. Danas se taj tekst smatra značajnim doprinosom savremenoj nauci o prevođenju ("traduktologiji"), a nije slučajno to što mu je kao motiv i tema poslužilo upravo Bodlerovo delo. Po Benjaminu, cilj prevođenja nije prepričavanje poruke ili smisla, kao ni prenošenje teksta iz jednog jezika u drugi, već prevod treba da teži nekoj vrsti zajedničkog iskaza koji je Benjamin nazvao "čistim jezikom". Takvom jeziku je, po Benjaminu, veoma blizak, možda i najbliži, bio Bodler, i zato se i latio prevođenja njegovih stihova. Prevodeći Bodlera bio sam pod uticajem Benjaminovih teorijskih zaključaka, te sam tim više osećao izuzetnu težinu zadatka pred kojim se nalazim.

U literaturi o Bodleru naišao sam i na iznenađujuću ocenu Bodlera kao lošeg versifikatora. Zasnivala se uglavnom na jednom zapažanju Pola Valerija o sonetu Sabranost (Recueillement), a preuzimali su je Andre Spir, Iv Bonfoa, Miroslav Krleža… Danilo Kiš je u svom eseju o Bodleru ustanovio, "ne bez čuđenja, da je Bodler loš versifikator, da je najčešće nesposoban da održi dah i ritam pesme", pa čak i "da su mu metafore često otrcane". Morao sam proveriti osnovanost tih poraznih ocena. Pročitavao sam iznova Cveće zla i zaključio: ne, ništa se Bodlerovom izvanrednom pesničkom majstorstvu ne može zameriti. Njegov stih je kristalno jasan i najpreciznije odmeren; svaka reč je u njemu na svom mestu u okvirima jedne duboke smisaone, stilske, muzičke, pa i sinestezijske povezanosti. O tome, dakle, moram voditi računa pokušavajući da u "mom" Cveću zla postignem bar približan odraz lepote izvornika.

Moje prevođenje Bodlera bilo je benjaminovska potraga za "čistim jezikom" koja je, u nizu ponovljenih izdanja, morala imati više etapa, ali i podosta stranputica. (Sličan je slučaj, uostalom, bio i s Benjaminovim prevodima Pariskih slika.) Znao sam da poetski prevod nikad ne može biti savršen, jer je izjednačenje s originalom nemoguće, te da ću svoje prevode morati da poboljšavam, od izdanja do izdanja, do kraja života. U poslednjem izdanju mog prevoda Cveća zla (Paideia, 2019) preostalo je malo stihova iz prvobitnog Kulturinog izdanja iz 1970. Pola veka, dakle, trajali su moj rad na tom prevodu i približavanje nedostižnom idealu. Prevod iz Paideinog izdanja iz 2019. danas smatram definitivnim i jedinim.

Spomenute "stranputice" bile su greške kakvih nisu pošteđeni ni najbolji, zaista poetski prevodi iz pera najboljih prevodilaca. One nastaju previdima pravih značenja nekih reči, ali najčešće zbog toga što prevodilac iz nekog njemu svojstvenog ali nedovoljno tačnog ugla posmatra neki problem u izvorniku. Greške, razume se, nastaju nesvesno, inače ih ne bi ni bilo. Dragocen doprinos njihovom otklanjanju mogla bi (i trebalo bi) da pruža kritika poetskih prevoda. Neko vreme i ja sam se u časopisu "Mostovi" bavio tim nezahvalnim poslom. Tu sam, pod naslovom O jednom udžbeniku prevodilaštva, objavio i kritiku knjige Prepevi profesora Vladete R. Košutića koja je (knjiga) objavljena kao univerzitetski udžbenik. Takva njena namena zahtevala je stroge kritičke ocene koje niko kasnije nije ni osporavao, jer je profesorov uradak zaista i zasluživao takav pristup. Među prevodima na čije sam slabosti ukazivao nalazili su se i prevodi nekih Bodlerovih pesama.

Usledila je iznenađujuća reakcija. U "Mostovima" se tekstom Strogost za strogost javio prevodilac Kolja Mićević. Njegova glavna teza bila je da prevodioci ne bi trebalo da pišu negativne kritike prevoda, jer takvima mogu i sami biti izloženi, pa mi je to i pokazao kritičkom analizom mog prepeva Bodlerovog soneta Magle i kiše. Odgovorio sam pitanjem – ko će pisati kritike prevoda ako ne prevodioci? Upravo izvrsnom kritikom mog prevoda soneta Magle i kiše on, Mićević, potvrdio je da prevodioci to mogu bolje no iko drugi. Doduše, argumentovano sam osporio jedan deo njegovih primedaba, ali veći deo, i to veoma ozbiljnih zamerki, prihvatio sam, sa zahvalnošću! I u svom prepevu soneta Magle i kiše izvršio odgovarajuće izmene.

PRIHVATANJE KRITIČKE PRIMEDBE

Nešto kasnije Košutić je u privatnom izdanju objavio brošuru pod naslovom O jednom udžbeniku neprevodilaštva, a u njoj, u prepisanom tekstu moje kritike, zamenio moje primere njegovog "prevodilaštva" primerima mog "neprevodilaštva" koje je našao u mom prepevu Cveća zla. "Napad je najbolja odbrana." Umesto da opovrgava moju kritiku, izložio je najgrubljoj kritici moj prevod. (Kasnije je ovu svoju kampanju preneo i u satirični list "Jež", gde me je nazvao i "revolverašem". U "Ježu" sam mu i odgovorio.) Ipak, među trideset šest njegovih "primera" bilo je njih šest koji su bili pogodak: tu je zaista bila reč o mojim previdima ili slabostima versifikacijskih rešenja. Ostale Košutićeve "ocene" bile su neutemeljene i zasnovane na očiglednoj težnji da se revanšira. Ali onih šest pogodaka urodilo je plodom: izvršio sam potrebne izmene u svom prevodu. Ne prihvatiti opravdanu kritičku primedbu, makar ona bila i iz pera nedobronamerne osobe, bilo bi ne samo izraz taštine već i glupost.

Među "gresima" u mom prevodu nad kojima se Košutić najviše zgražavao bio je moj izbor vrste stiha za prevođenje Bodlerovog aleksandrinca, ili, preciznije, upotreba trinaesterca. Profesor je utvrdio da taj stih, u stvari, ne pripada poetskom iskazu, jer ima cezuru na neprirodnom mestu i prepun je "ametrija", to jest nepravilnih stopa kojih nema u bilo kom metričkom sistemu versifikacije. Profesoru, dakle, nije bilo poznato da je taj trinaesterac, pod nazivom "golijardski stih", postojao već u srednjem veku, a kasnije je nazivan "poljskim trinaestercem". Ja sam ga našao u ruskoj poeziji, kod Jesenjina. Taj stih javlja se i u dvema himnama koje su profesoru zacelo bile poznate – studentskoj i svetosavskoj. Pored trinaesterca, ja sam za Bodlerov aleksandrinac upotrebljavao i četrnaesterac, što mi je savetovao još jedan prevodilac Bodlera, Bora Radović, ali nisam se odrekao ni kod nas već uveliko uvedenog, pomalo izlizanog i prilično monotonog dvanaesterca. Težio sam što većoj raznovrsnosti versifikacijskih rešenja, kako bih u naš jezik u najvećoj mogućoj meri preneo bogatstvo i životnost Bodlerovog poetskog iskaza.

Kasnije, još jedan prevodilac Bodlera, profesor Leon Kojen, izjasnio se isključivo za upotrebu četrnaesterca. Ali on se tom prilikom osvrnuo i na druge prevode Cveća zla. Podelio ih je na one koje je "konsultovao" jer su mu bliski, i one kojima se "uopšte nije služio", a to su, pored mojih, prevodi Kolje Mićevića, Milovana Danojlića i Danila Kiša. Ti su mu prevodi – objasnio je – "daleko manje bliski i kao verzije Bodlera, i kao poezija na srpskom jeziku, i kao obrasci srpskog stiha". U jednoj rečenici, dakle, profesor Kojen je prevode četvorice prevodilaca Cveća zla takoreći izbacio iz Bodlerovog poetskog univerzuma, iz poezije na srpskom, pa i iz srpskog jezika. Za tako radikalan zahvat možda se ipak trebalo malo više pomučiti. A "obrasce srpskog stiha", onima koji ne znaju šta je to, prikazao je, pretpostavljam, u svojim prevodima Bodlera. Meni je i dalje nejasno kakvi su to "obrasci", a iz Kojenovih prevoda nisam se obavestio jer ih nisam čitao; tuđe prevode izbegavam da čitam, a pogotovo da ih "konsultujem".

Da zaključim: uveren sam da svoj životni vek privodim kraju s vrednim ostvarenjem u poeziji na srpskom jeziku: mojim prevodom Cveća zla. I da u tim stihovima bar mestimično svojim punim, bogatim, autentičnim izrazom progovara Šarl Bodler.