U kulturološkom miljeu Finske strip je polovinom prošlog veka postao značajan deo svakodnevice. Objavljuje ga većina dnevnih novina, u knjižarama zauzima posebno mesto i, što naročito govori o odnosu finskog društva prema stripu, deo je školske nastave i lektire. Po mišljenju tamošnjih pedagoga, strip razvija vizuelnu naraciju što utiče na uspeh u učenju. U Finskoj ne kriju da je to jedna od značajnih inovacija zbog kojih je njihovo školstvo među prvima po kvalitetu.

Posebnost finskog stripa u odnosu na one iz drugih zemalja ogleda se u izuzetnom diverzitetu. Ne postoji jedan dominantan crtački stil ili narativna tema koja bi objedinila strip scenu, čak i svetski trendovi prolaze nezapaženo. Svaki autor sledi isključivo svoje afinitete, ne povodeći se zahtevima tržišta i publike. Raznolikost crtačkih stilova i priča preslikana je slika multikulturalnosti i liberalnog društva, u kome se na autore ne utiče korporacijski i ideološki, što je rezultiralo većim stepenom autorskog i ličnog pečata. Po tome je finski strip prepoznatljiv u svetu.

Međutim, Finci kao da nemaju potrebu da te svoje posebnosti predstave svetu. Sistematski su prevodili i objavljivali veliki broj naslova, često uz izdašne subvencije države, ali do devedesetih svet je znao mahom samo za Mumine Tuve Janson.

Na srpskom jeziku dve knjige Mumina objavio je novosadski Komiko ("Bajka o ljutom stvorenju", "Vreme" 1356-7), a tokom prošle godine pojavila su se i dva izvanredna primera finskog stripa – albumi Ronkoteus i Nikolas Grisfot u izdanju beogradske kuće Lokomotiva. U oba slučaja crtež potpisuje vanserijski majstor stripa i ilustracije Hanu Lukarinen, uz vrsna poigravanja kompozicijama, kjaroskurom i ekspresijama likova. Lukarinenovi prizori su živi, dinamični, sa katkad prenaglašenim akterima koji time doprinose ritmu naracije. Sve je u službi priče, i Lukarinen potezima pera diktira tempo čitanja, ubrzavajući ili usporavajući ritam radnje. To su dva istorijska stripa koji odišu autentičnim finskim duhom najviše zahvaljujući Lukarinenovom umeću da zarobi i dočara određenu epohu.

Ronkoteus je scenarističko delo Artoa Pasaline, dok je Nikolas Grisfot napisao Juhe Rusuvuori.

Arto Pasalina (novinar, književnik – Godina zeca / Jäniksen vuosi i strip scenarista), približio je čitaocima u Ronkoteusu skoro zaboravljenu šamansku epohu Finske kroz doživljaje fiktivnog narodnog junaka Ronkoteusa, plemenskog vođe iz Nove Ronkole, sina Ronka. To je doba lovaca i skupljača, bez zakona osim običajnih, ponekad brutalnih šamanskih rituala, kada je svaki novi dan u životu mogao biti avantura ili borba za opstanak. Od jednostavnog osnivanja sela, šamanskih obreda, precizno rekonstruisanih odlika epohe, lova i ribolova, Ronkoteus se sve fantastičnijim avanturama izdiže na nivo legende. Pripitomljava orlove i uči da leti uz njihovu pomoć, na taj način se sve više i duže otiskuje od doma, zatim svojima pripoveda o Germanima i drugim narodima koje je tako upoznao, a ponešto od toga primenjuje i u svom plemenu.

Zapravo, Pasalina u Ronkoteusu rekonstruiše period finske etnogeneze u 9. veku i prvih obrisa nacije u nastajanju, istovremeno predstavljajući i hipotetičkog rodonačelnika tih procesa koji bi u mitološkoj svesti naslednika imao obrise legendarne ličnosti. Time nam Pasalina – i Lukarinen, naravno – drže dve lekcije. Prva je o davnoj istoriji njihove zemlje i nacije, a druga je o procesu nastanka etnosa, koji je primenjiv i na sve ostale narode.

U Nikolasu Grisfotu Juhe Rusuvuori, pisac, kolumnista i fotograf, i Hanu Lukarinen vraćaju se na kraj 13. veka, u vreme kada su Finci već narod ali i dalje poštuju paganske i šamanističke tekovine, i kada se jedan deo njih priklanja Šveđanima, koji nadiru sa zapada i katoličkoj crkvi, dok se drugi deo i dalje drži tradicije i pljačka švedske doseljenike. Počinje državno ustrojstvo, drugi važan period u finskoj istoriji, a poštovanje tradicije podstiče katolike da pokrenu krstaške pohode na Fince. Rusuvuori uzima tu nestabilnu situaciju i plete gustu mrežu intriga u čijem su centru trgovac Nikolas Grisfot (grisfot – svinjska noga, zbog deformiteta Nikolasovog stopala) i mošti jedinog sveca u Finskoj, engleskog mučenika Svetog Henrika. Više strana umešano je u zaveru da se dokopaju mošti Svetog Henrika i da za to okrive onog drugog, a neki od njih Nikolasa.

Nikolas Grisfot obiluje legendama, kao i Ronkoteus, samo iz drugačijeg miljea sukoba katoličanstva i paganizma. Slični su im i glavni junaci, jer je Nikolas visprenog uma, sposoban je da sačuva kožu i igra u intrigama na više strana, isto koliko je Ronkoteus mitologiziran narodni junak koga odlikuje radoznalost, autoritet i telesna snaga. Obojica se nalaze u igrama većim od njih samih, i susreću se sa moćnijima od sebe, ali u svakom trenutku su na visini zadatka i deluje da su korak ispred ostalih.

S obzirom na raznolikost finskog stripa, teško je steći potpuni utisak o celokupnoj sceni samo na osnovu ova dva stripa i Mumina. Navedimo i da to nije samo "muški klub", da na tamošnjoj strip sceni mnoge autorke uživaju veliku popularnost. Na primer Kaisa Leka je političarka i autorka humorističnih stripova prevedenih na više svetskih jezika. U njima se bavi društvenim temama poput invaliditeta, politike, ekologije, duhovnosti, uz autobiografski aspekt. Podsetimo i da je finski strip poznat po satiri – Vile Ranta je jedno od čuvenijih imena finskog satiričnog stripa. Godinama pre napada na "Šarli ebdo", Ranta je nacrtao satirični strip Mohammed, Fear and Freedom of Speech za magazin "Kaltio", u kome se osvrnuo na slučaj iz Danske kada su objavljene karikature proroka Muhameda. Kale Hakola, predsedavajući Finskog društva za strip, opisao je strip scenu svoje zemlje jednom rečenicom: "Ovde se ljudi usuđuju da stvaraju sopstvena, lična dela, bez ograničenja sa bilo čije strane." Možda bi trebalo nešto da naučimo od njih.